Kad je sve počelo: Zvuk mladosti na četrdeset pet obrtaja

Koliko su singl ploče nekada bile važne govori i činjenica da ih je bilo jako teško snimiti. Ako govorimo o rok muzici, jasno je da je šezdesetih, pa i u prvoj polovini sedamdesetih godina tako nešto pošlo za rukom veoma malom broju izvođača, ako znamo da je tada gotovo na svakom ćošku većih gradova ondašnje zemlje osnovana poneka grupa. Zbog toga su urednici pravili prilično rigoroznu selekciju, koja je verovatno nekada bila i pogrešna, a oni koji su uspeli da dobace do singl ploče bili su pravi srećnici, ali istovremeno i na svojevrsnom testu, jer od toga je štošta zavisilo. Pesme sa tog prvenca nisu nužno morale postati veliki hitovi, ali određena prodaja svakako se podrazumevala, kao i emitovanje na radio stanicama. Ako je toga bilo, ti izvođači mogli su se nadati da će izdavačka kuća, bilo ona koja je objavila njihovu prvu ploču ili neka druga, dati zeleno svetlo za dalje dikografske poduhvate, odnosno sledeći singl ili u nekim najsmelijim maštanjima i album što je na početku semdesetih godina bilo u domenu naučne fantastike. U tekstu koji sledi odabrao sam pet singlova iz sedamdesetih godina, koji su jasno stavili do znanja da se pred tim grupama nalazi velika karijera, a ove kompozicije se i danas mogu čuti na programima radio stanica.

1. YU grupa - "Nona" / "Tatica" (PGP RTB, 1971)

Preporučujemo

Kada su braća Jelić 1970. godine odlučila da napuste Džentlmene kako bi se priklonili tvrđem zvuku i pisanju sopstvenih kompozicija bio je to za to vreme vrlo radikalan i hrabar potez. Džentlmeni su svakako uživali status jedne od važnijih beogradskih pa i jugoslovenskih grupa tog vremena. Iza sebe su imali tri singla što je u to vreme svakako bilo veoma značajno, ali Dragi i Žika su ipak želeli nešto više. Iz Džentlmena su sa sobom poveli i bubnjara Velibora Boku Bogdanovića, a za mesto klavijaturiste odabrali su Miodraga Miveta Okrugića koji je do tada svirao u grupama Beduini, Beat Quintet i Duka i Čavke. Po nekoj priči Kornelije Kovač im je predložio ime Idejni posed, ali su oni na svom nastupu koji se dogodio 29. novembra 1970. godine u zemunskom klubu Sinagoga, pozvali publiku da na papiriću napišu predloge za njihovo ime. Prihvaćen je predlog Miroslava Stanivuka i od te večeri postali su YU grupa. Shvativši da moraju neumorno da rade počinju nastupati širom Srbije, posebno u Vojvodini, odnosno u Novom Sadu, gde su od samog početka imali vernu publiku. Istovremeno, za potrebe radija pravili su snimke, a negde u proleće 1971. izdavačka kuća PGP RTB objavila je njihov prvi singl na kome su se našle kompozicije Dragija Jelića "Nona" i "Tatica", a obe su na svoj način pokazale u kom muzičkom pravcu će se kretati YU grupa. "Nona" je najavila njihov "kosovski ciklus", odnosno pesme inspirisane folklorom naše tadašnje južne pokrajine i to će im kasnije doneti neke od njihovih najvećih hitova, dok je "Tatica" jedna od onih pevljivih rok pesama nošenih gitarskim rifovima i glasom Dragija Jelića što će svakako biti još jedno od važnih obeležja grupe. Taj prvi tiraž singla od 5000 primeraka brzo je rasprodat, ali odgovorni u PGP RTB nisu hteli da ga doštampaju, tako da ploča ubrzo postaje raritet, pa su Jelići, s pravom nezadovoljni, odlučili da pređu u Jugoton, što će svakako biti jedan od velikih poslovnih promašaja beogradskog izdavača s obzirom da je prvi album YU grupe bio najprodavaniji u ondašnjoj Jugoslaviji sve do pojave Bijelog Dugmeta. Njihova verna publika će tek kasnije, tačnije 1976. ponovo dobiti priliku da kompozicije sa prvog singla vrti na svojim gramofonima s obzirom da ih je Jugoton uvrstio na kompilaciju "YU zlato". Iako je već njihov drugi singl sa kompozicijama "Bio jednom jedan pas" i "Mali medved" pokazao šta YU grupa zaista jeste, njihov prvenac i dalje ostaje deo nezaboravne nostalgije i sećanja na vreme u kome je stvarana istorija, ne samo YU grupe, već i čitave jugoslovenske rok scene. Jelići nas i danas na to podsećaju kada na koncerima zasviraju onu prepoznatljivu, uvodnu temu "None", koju potom spajaju u kolaž njihovih najpoznatijih pesama "kosovskog ciklusa", a to su "Kosovski božuri" i "Sama".

2. S vremena na vreme - "Sunčana strana ulice" / "Ponekad"(Radio Kruševac, 1973)

Iako je malena produkcija Radio Kruševca relativno brzo ugašena iza svega je ostalo nekoliko vrlo važnih singlova koji su naznačili početak velikih karijera nekih izvođača, a jedan od tih je prvenac grupe S vremenana vreme iz 1973. godine. Braća Vojislav Đukić Koki i Miodrag Đukić Miki sreli su se u prostorijama Radio Beograda sa Ljubomirom Ninkovićem i Asimom Sarvanom gde su snimali songove za emisiju Tip top kabare. U pauzama snimanja ponekad bi zapevali zajedno shvativši da pored toga što im se glasovi slažu i njihova razmišljanja o muzici bila su u mnogo čemu slična. Tako je nastao nuklus grupe S vremena na vreme koja će uz još nekoliko imena ubrzo prerasti u predvodnike i utemeljivače kako beogradske, tako i jugoslovenske akustičarske scene. S obzirom da je sa njima u tim početnim danima radio tada mladi i ambiciozni snimatelj Boban Petrović, iskoristili su tu pogodnost pa su u kasnim noćnim satima, kada završe songove za pomenutu emisiju, snimali i neke svoje kompozicije, a među prvima i Mikijeve "Sunčana strana ulice" i "Ponekad" koje će se naći na njihov prvom singlu. Kao što se da primetiti na tom prvencu nema kompozicija Ljube Ninkovića koji se do tada već etablirao kao sjajan kompozitor s obzirom da je Kornelije Kovač uvrstio njegovu pesmu "Kao vreme ispred nas", koju je Ljuba napisao još kao vrlo mlad (imao je samo šesnaest godina), na jedan od singlova Korni grupe. U toj verziji kompozicija nosi naziv "Slika", a S vremana na vreme će tu pesmu pod originalnim naslovom uvrstiti tek na svoj petu ploču na 45 obrtaja. Ipak, oni vrlo brzo, samo četiri meseca kasnije, tačnije u junu '73. objavljuju i svoj drugi singl na kome su se našle Ljubine kompozicije "Čudno drvo" i "Odisej" (za ovu drugu tekst je napisao Petar Vukov, a aranžman Miomir Đukić), ali ovoga puta za mnogo ozbiljniju izdavačku kuću, to jest za Jugoton.

Pa iako su promenili izdavača, jasno je da im je taj prvi singl (uz pisanje primenjene muzike) širom otvorio vrata, a kompozicija "Sunčana strana ulice" ostala je i do današnjih dana rado slušana.

3. Smak - "Živim... Biska 13" / "Biska 16" (PGP RTB, 1974)

Čačanin Dragan Albić Biska i Kraljevčanin Slobodan Stojanović Kepa upoznali su se na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine dok su bili na odsluženju vojnog roka u Mostaru. Zbližila ih je ljubav prema muzici, s tim što je Kepa svirao bubnjeve i bio oduševljen gitaristom Aleksandrom Slavikovićem Gušterom koji se proslavio svirajući u čačanskoj grupi Bele višnje. Kepa je toliko bio oduševljen njegovim umećem da je govorio Biski kako silno želi da ga upozna ali i da zasvira sa takvim majstorom. Biska je govorio da zaboravi na Guštera jer zna boljeg gitaristu u Čačku pa će ga, kada se vojnički dani završe, svakako upoznati s njim. Kepa ga je gledao u čudu, jer nije mogao da shvati da neko može bolje svirati od Aca Guštera. Uglavnom, Biska je svoje obećanje i održao pa je Kepa po povratku kući svratio u Čačak da čuje tog majstora. Naravo, bio je to R.M. Točak i prilikom tog susreta začete su prve klice grupe Smak koja je formirana decembra meseca 1971. godine u Kragujevcu. Već od tada počela se širiti legenda o čudnom gitaristi neobičnog umeća kakvo do tada nije viđeno na ovim prostorima. Negde na početku 1973. godine čuli su da treba da se održi gitarijada u Požarevcu, pa su odlučili da s prijave. Svirali su u postavi Kimi - vokal, Točak -gitara, Zoran - bas gitara i Kepa - bubnjevi i u konkurenciji od tridesetak grupa osvajaju prvo mesto. To ih je malo pomerilo s mrtve tačke jer je grupa do tada manje-više tavorila i jedva preživljavala, a promene članova bile su česte.

Ipak, onaj početni dvojac Točak - Kepa, nikada se nije menjao. Za izlazak iz lokalnih okvira presudno su im pomogli Peca Popović i Nikola Karaklajić, a postava se ustalila kada se iz Australije u svoj rodni grad vratio Boris Aranđelović koji je imao izuzetan raspon glasa i mogao je da otpeva i vrlo zahtevne kompozicije poput "Child In Time". Tako se postava Točak, Kepa, Zoran Milanović, Boris Aranđelović konačno našla na mestu pa je priča o grupi Smak, onakva kakvu je svi poznajemo, mogla i da započne. Pobeda na gitarijadi u Požarevcu donela im je mogućnost da u proleće 1974. godine snime i prvi singl, pa je to bilo ne samo vatreno krštenje za novog pevača već i za celu grupu. S obzirom da su te pesme snimali u četvorokanalnom studiju, izuzev vokala nisu ništa nasnimavali ali bili su izuzetno uvežbani i sve su završili u jednom terminu. Tako su se na prvom singlu našle Točkove kompozicije "Biska 13" čiji je raniji naziv bio "Živim ja" i "Biska 16". Te dve pesme bile su deo Točkovog opusa koje je on posvetio svom prijatelju Biski, obećavši mu za 22. rođendan da će napraviti isto toliko kompozicija koje će nositi njegovo ime. "Biska 13" je na kraju '74. proglašena za hit godine emisije "Veče uz radio", a pohvale su stizale kako od kritičara tako i od kolega muzičara, pa tako i od imena kao što su to Kornelije Kovač i Tihomir Pop Asanović.

Saga o grupi Smak mogla je da započne.

4. Riblja čorba - "Lutka sa naslovne strane" / "On i njegov BMW" (PGP RTB 1978)

Retko koji singl je bio takav "udarac u glavu" i kritici i publici kao što je to bio prvenac Riblje čorbe, odnosno Borina kompozicija "Lutka sa naslovne strane". Ipak, Borin put do ove ploče i do takvog muzičkog izraza bio je zaista dug. Muzičku karijeru započeo je trinaest godina ranije, u rodnom Čačku. Prva grupa u kojoj je svirao zvala se Hermelini, a potom je usledila čitva plejada čačnskih postava kroz koje je prošao, a neka od tih imena su: Dečaci sa Morave, Vesnici Ljubavi, Safiri, Pors, Čačanski plemići itd. Ipak, to vreme obeležile su i prve nevolje.

Naime, Bora i ekipa počeli su upadati u kuće i stanove čačanskih bogataša, uzimajući novac, pa su od toga kupovali instrumente u Beogradu. Dve-tri godine su praktikovali takve aktivnosti i verovatno nikada ne bi ni bili uhvaćeni, jer su uvek uzimali male iznose, tako da se to nije moglo lako primetiti, da jedan iz nihove ekipe više nije mogao da izdrži pa je u jednom trenutku plačući sve priznao majci.

Čačak je tada bio relativno mali grad i brzo je pukla velika bruka, Borini roditelji to nisu mogli da izdrže i preselili su se u Beograd, pa je on 1970. upisao Petu beogradsku gimnaziju. Ubrzo će proći na audiciji za rok operu "Isus Hrist superstar", a već 1972. godine oformio je akustičarsku grupu "Zajedno". Grupa je objavila tri singla, ali i učestvovala na snimanjima za mnoge druge izvođače. Bora ih je krajem 1974. napustio, da bi početkom sledeće godine sa Zoranom Modlijem formirao grupu Hajduk Stanko i jataci sa kojom je objavio jedan singl. U jesen 1975. formirao je grupu Suncokret koja će ubrzo prerasti u jednu od najvažnijih beogradskih ali i jugoslovenskih akustičarskih grupa. Snimili su nekoliko singlova ali i jedan vrlo dobar album. Nakon singla koji je objavljen 16. februara 1978. godine na kome su kompozicije "Imam pesmu za sve ljude" i Čovek koga znam", Bora uvređen napušta grupu jer su odbacili njegovu pesmu "Lutka sa naslovne strane", a sa njim odlazi i Bilja Krstić pa potom započinju saradnju sa Đoletom Balaševićem u njegovoj grupi Rani mraz. Sa njima Bora snima dva singla na kojima je pevao samo prateće vokale ("Računajte na nas" / "Strašan žulj" i "Oprosti mi Katrin" / "Život je more"), pa mu je ubrzo postalo jasno da to nije nikakvo rešenje i da mora nešto da menja, tako da će sa čanovima poslednje postave grupe S.O.S. 15. avgusta 1978. godine formirati Riblju čorbu. Izdavačka kuća PGP RTB 7. decembra 1978. godine objavila je singl sa pesmama "Lutka sa naslovne strane" i "On i njegov BMW" i to je trentak od koga više ništa neće biti isto. Naslovna pesma je briljantna kritika površnog sveta glamura usmerena na ženu koja je svedena na izgled, odnosno "lutku" iz medija. Bora u tekstu koristi jednostavan, direktan, pa i podrugljiv ton koji će ubrzo postati njegov zaštitini znak a tako nešto da tada nije viđeno na domaćoj popularnoj muzičkoj sceni. Bio je to udarni proboj za grupu, koji je odmah predstavio Boru kao autora sa oštrim jezikom i stavom. Pesma i dan-danas ima kultni status. Kompozicija sa B strane koja nosi naslov "On i njegov BMW" danas je možda manje poznata ali je tipično "čorbaška", sa suvim, direktnim gitarskim zvukom, skoro pankerskim, koja govori o novopečenom bogatašu koji život meri kroz posedovanje automobila i to kroz Borine elemente humora i socijalne ironije.

Bio je ovo debi koji je vrlo precizno definisao identitet grupe i ono što se iza brda valja.

5. Azra - "Balkan" / "A šta da radim" (Suzy 1979.)

Prvi singl grupe Azra možemo nazvati manifestom generacije, jer Branimir Džoni Štulić nije bio tek frontmen Azre - bio je savest jedne epohe i neumorni svedok lične pobune, a sve to možda bi mogli svrstati pod zajednički imenitelj koji ga je karakterisao: nemogućnost pripadanja. Džoni je 1974. godine upisao studije istorije i fonetike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. U početku je bio dobar student i dao je redovno sve ispite u prvoj godini, ali se ubrzo potom u potpunosti posvetio muzici. Shvatio je da je to njegov život, a nikako akademska karijera, mada je njegova strast prema istorijskim temama danas svakako izraženija od ljubavi prema muzici. Ono što je jako važno bila je činjenica da je bio jako iskren u tome što je radio. Pevao je upravo o onome što je živeo, a imao je dar da to iskaže rečima koje su bile bliske širokim masama. Pesmu "Balkan" Džoni je napisao kada se vratio iz vojske, pa iako je početku taj originalni tekst u sebi imao notu sevdaha, Džoni će ga kasnije izmeniti i prilagoditi aktuelnim trenucima koje je donosila najezda panka i novog talasa. U trenutku snimanja ove kompozicije u grupi još uvek nije bio basista Mišo Hrnjak, pa su pored Džonija i Borisa Lejnera u snimanju učestvovali basista Parnog valjka Zlatko Miksić Fuma, Husein Hasanefendić Hus je svirao gitaru i bio zadužen za produkciju, prateće vokale je pevao Mladen Juričić dok je električnu violinu svirao Goran Reljić Relja. Obe kompozicije sa prvog singla gotovo da su trenutno pokazale da će Branimir Štulić vrlo brzo postati ikona, uprkos tome što se on nikada i nije trudio da to postane. Ono što je učinilo da njegove pesme postanu toliko uticajne svakako je činjenica da je govorio istinu, a to nikada ne zastareva. Pored toga njegovo delo je istovremeno i osetljivo i beskompromisno i pokazuje kako pesma može biti i uteha i borba, analiza i molitva. Za kraj ove priče navešću reči legendarnog zagrebačkog frajera Branka Manojlovića Manceta, jedne od istaknutijih ličnosti zagrebačkog urbanog života sedamdesetih i osamdesetih godina:

Džonija smo zvali Paganini: bil je nasvim našim tulumima, sviral je do iznemoglosti. Mi bi se u međuvremenu pobrali s komadima, a on bi ostal sam s flašom crnog vina i gitarom. To je uvijek bila ista priča. Ako je neko zajeban onda je to Džoni. Trebal bi imat sve, al nema. Svi su zaradili lovu na njemu - osim njega. Eno ga, igra nogomet u nekom je..nom Utrehtu, to je žalosno je..iga. Evo ti primera kaj je Hrvatska, i Jugoslavija, kaj god hoćeš.

(Telegraf.rs)