Kako je Oliver Dragojević govorio o slavi, porodici i pesmama koje ježe kožu

Na splitskoj Rivi, gde miris mora i borova priča priču Dalmacije, ekipa emisije "TV lica" se pre nkoliko godina srela sa Oliverom Dragojevićem (1947-2018). Posle mnogo godina medijske tišine, pristao je tada na razgovor, neposredan i otvoren, baš kao i muzika koja ga je učinila legendom. U skoro sat vremena, ispred objektiva kamere, Oliver je ispleo priču o svom životu – priču o skromnim počecima, porodici kao sidru, slavi koju nikada nije nosio kao teret, i o moru, svojoj večnoj inspiraciji i utočištu.

Počeci: Od neuspeha na "Prvom pljesku" do zvezde festivala

Preporučujemo

Razgovor je počeo prisećanjem na Splitski festival, manifestaciju koja mu je obeležila karijeru, ali čiji počeci nisu bili nimalo slavni.

"Službeno, na moje godine, mi stariji se uvek sećamo onih davnih dana," započinje Oliver. "Početaka, '67, '74, "Galeb", "Skalinada", "Malinkonija", "Pape", "Nadalina", "Romanca"... Milion pesama."

Ipak, put do zvezda bio je trnovit. Malo je poznato da je na takmičenju "Prvi pljesak" u Domu JNA bio odbijen uz obrazloženje da nema sluha. "Rekli su da nisam talentovan i makli su me," smeje se danas. Sličan neuspeh doživeo je i na svom prvom festivalskom nastupu.

"Bio je to debakl," iskreno priznaje. "Bio sam sam na bini, bez benda, samo mikrofon i ja. Ničega se ne sećam. Ni kako sam pevao, ni šta sam govorio. Znam samo da su mi rekli da nisam ušao u finale."

Prekretnica je stigla sa pesmom "Copacabana", za koju kaže da uopšte nije bila njegov stil. "Izabrali su me jer sam iz Splita, pa nisu morali da plaćaju putne troškove. I ne peva loše, nek' peva," prepričava odluku žirija. Iako je kod stručnog žirija bio poslednji, publika ga je vinula u zvezde i odnela je prvu nagradu. Bio je to početak jedne od najvećih karijera na ovim prostorima.

Vela Luka, detinjstvo i porodica kao utočište

Da bi se razumela Oliverova skromnost, mora se zaroniti u njegovo detinjstvo u Veloj Luci. Odrastao je, kaže, u oskudnim, ali romantičnim vremenima.

"Ničega nije bilo, i zato je bilo dobro. Niko nije imao interesa ni u šta, samo se živelo. Igrali smo se kao deca, imali smo zemlju, prirodu... Sećam se, igrali smo se sa onim špicama od breskve. Nije se kupovalo ništa, koristili smo stvari koje su nam bile nadohvat ruke.", rekao je tada Oliver.

Porodica je uvek bila centar njegovog sveta. Odrastao je okružen tetkama i barbama, a pesma je bila neizostavni deo svakodnevice. "Uvek se pevalo posle ručka, posle večere. Svaka familija koja je imala sluha, imala je svoj zbor. Takmičili smo se čije je dvorište bolje po pesmi."

Ta porodična toplina i zajedništvo ostali su temelj njegovog života. U jednom trenutku, na početku karijere, dok je već imao velike hitove, njih jedanaestoro je živelo u stanu od 80 kvadrata, čekajući renoviranje potkrovlja. "Bilo nas je 11 plus vučjak. Onda se društvo malo osulo, umrli su mi mama i tata, brat... A sad nas ponovo ima 12-13, jer ima puno unuka, novih nevesti," pričao je Oliver sa setom i ponosom.

Njegova deca rasla su daleko od bliceva i glamura. Supruga Vesna, sa kojom je bio u braku 43 godine, napustila je posao medicinske sestre kada su dobili blizance i posvetila se porodici.

"Moji sinovi nisu opterećeni mojim imenom i prezimenom. Oni žive svoj normalan život, a mi smo pre svega prijatelji," kaže Oliver i kroz smeh prepričava anegdotu. "Najstarijem sinu su se u školi rugali: 'Ćale ti pevač, a ti nosiš Jugoplastikine patike'. A njegovi prijatelji nisu ni znali da sam mu ja otac, dok nas jednom nisu videli zajedno na Rivi. Pita ga prijatelj: 'Vidio sam te danas s Oliverom, šta radiš ti s njim?', a on kaže: 'To mi je otac'. Nisu imali pojma.", rekao je tada Oliver.

Slava, prijatelji i neponovljivi duet sa Borisom Dvornikom

Oliverova karijera vodila ga je širom sveta. Proveo je četiri i po godine radeći u inostranstvu, što opisuje kao "rudarski posao". "Radio sam od osam uveče do četiri ujutru. Imao sam 62 kilograma, a sad imam 84. To je bila kost i koža. Život sa puno alkohola... Sve sam izdržao, vratio se i počeo ponovo."

Ipak, nikada nije dozvolio da ga slava ponese. "Ne možeš ti u Splitu biti zvezda. Ovaj grad to ne da," objašnjava. Zato je svesno izbegavao velike turneje. "Đole (Čolić) je radio CD pa turneju po Jugi. Ja sam to zabranio. Neću ja mesec dana kopati kao konj. Ja volim uživati u ovome, a ne biti rob."

Jedan od najupečatljivijih momenata njegove karijere bio je duet "Nadalina" sa Borisom Dvornikom. "Nismo mogli biti ista klapa zbog razlike u godinama, on je imao svoje 'utorkaše', ali smo bili veliki prijatelji. Poštovao me je kao čoveka."

S dubokom tugom govori o odlasku prijatelja. "Kemal Monteno... užas. S njim sam proveo tako dobre trenutke, samo smo se smejali. Spavali smo u istoj sobi na turnejama i po celu noć se valjali od smeha. Arsen Dedić... on me je zvao 'profesore'. Strašno puno dragih ljudi je otišlo u poslednje vreme."

Muzika koja se oseća kožom i stav o Beogradu

Na pitanje kako prepoznaje dobru pesmu, odgovor je jednostavan: "Jeza. Kad me prođu trnci, znam da je to to." Među svoje najdraže ubraja "Ostavljam te samu", "Galeb", "Magdalena", "Nocturno" i "Ništa nova". Ipak, ističe da je ključ uspeha imati dobre autore. "Zahvaljujem svim autorima koji su mi pisali pesme. Baš su me pogodili."

Nezaobilazna tema je i njegov stav o nastupima u Beogradu, koji je tada ostao nepromenjen.

"Zvali su me puno puta i svaki put sam rekao 'ne'. Mislio sam da je ta tema završena, ali oni to stalno ponavljaju," kaže mirno. "Znam da ljudi iz Srbije dolaze na moje koncerte svuda, u Sloveniju, Istru, po svetu. Jave mi se posle koncerta, kažu 'sad smo došli, toliko vas volimo'... I to je sve OK. Ali što se tiče mog dolaska, tu temu smo završili."

Na insistiranje da objasni razloge, kratko je odgovorio: "Neću. Trebalo bi dugo da objašnjavam. Preskočimo to."

More, unuci i još neostvarenih snova

Kada nije radio, Oliver je dane provodio jednostavno. Šetnja Rivom, a onda u svoju sobu gde su klavijature i gde stalno nešto snima. Leta su bila rezervisana isključivo za Velu Luku. "Godinama već leti ne radim ništa. Kompletna ekipa se seli u Velu Luku. Imamo brod, idemo na kupanje, ribolov, naveče druženje... I tako dva-tri meseca. To je život.", rekao je tada Oliver.

Iako se čini da je postigao sve, još uvek je tada imao želja. "Svirao bih u Moskvi, Tokiju, u Riju. Imam neke dogovore, ako se ostvari biće super. Uvek ima nešto novo, neki čovek koji ima nešto što ti nemaš. To su male avanture koje ti daju polet i snagu.", rekao je tada Oliver.

Kada podvuče crtu, najveće bogatstvo su mu bili unuci. "Imam ih četvoro. Kad to počne da se dere, ja mogu izdržati pola sata i moram se maknuti," šali se. "Užasno su živi, a ja sam ceo život u nekom zvuku, bombarduju me tonovima. Ali dragi su mi svi.", rekao je tada Oliver.

Kroz ceo razgovor, provlači se jedna misao – Oliver Dragojević je čovek koji je uspeo da ostane svoj. Muzički div, ali u duši jednostavan Dalmatinac, čiji je kompas uvek bila porodica, pesma strast, a more – život sam.

(Telegraf.rs/izvor: RTS/emisija "TV lica")