Džoš Hom, Queens of the Stone Age: "Želim da ujedinim ljude u mraku, glasajte za "Je*e mi se""

Frontmen benda Queens of the Stone Age, Džoš Hom (Josh Homme), uoči dva rasprodata koncerta u Zagrebu, odvojio je za televiziji RTL vreme za razgovor o karijeri, muzici, politici, i vrlo ličnim borbama koje su ga oblikovale. U opuštenoj atmosferi, bez dlake na jeziku, Hom je otkrio zašto je Hrvatska posebno mesto za njega, kako je izgledala svirka u pariskim katakombama i zašto smatra da je opasnost ključni sastojak rokenrola.

Hvala što ste odvojili vreme za nas. Osećamo se veoma privilegovano jer je Zagreb jedini grad na evropskoj turneji koji ima dva koncerta. Zašto?

Preporučujemo

Zadovoljstvo mi je. Svi to stalno pominju. (smeh) Zato što su se karte tako brzo rasprodale, pa smo odradili dve večeri. Znate? I da, to je divna stvar. Veoma sam srećan. Baš je kul.

Svirate u Hrvatskoj već dugo, mnogo, mnogo godina. Jeste li pokupili neke nijanse, jezik, možda neku našu poznatu psovku ili nešto slično?

Da... "Go*no". (smeh)

(smeh) Da.

To je to. Dobar sam.

Znači, samo to.

Uh... "Volen... Volen"? Da li to znači "volim te"? "Volim te"? Da, "volim te". ... Kad sam imao 13 godina, moja devojka je bila iz... Hrvatske. Da, bila je iz Hrvatske. Tako da mi je govorila obe te stvari vrlo često.

Ima smisla.

I od tada se toga držim.

Kako vas je hrvatska publika tretirala svih ovih godina?

Bilo je sjajno. Poslednji nastup ovde bio je jako zabavan. Prošli put nisam stigao da provedem mnogo vremena ovde. Juče sam imao priliku da prošetam, bio je ponedeljak, što je bilo jako lepo jer nije bilo nikoga. A ponekad takva svečana šetnja po vrućini podseća me na moj rodni grad. Tako da, dobro je.

Dijagnostikovan vam je rak pre nekoliko godina, borili ste se i pobedili. Kakav je osećaj biti ponovo na sceni?

Veoma je dobar. Da. (u pozadini se čuje glasan zvuk motora) Lepo. Osećaj je takav. Da, osećaj je takav.

Znači, motor i dalje radi.

Da. Glasno, ležim na gasu.

Od pustinja Amerike do katakombi Pariza. Vi ste jedini bend koji je dobio dozvolu da svira u svetim tunelima. Kakav je to bio osećaj?

U početku mi se činilo... toliko dugo sam pokušavao to da izvedem... da mi se isprva činilo da se neko šali sa mnom. Ali kada sam shvatio da će se konačno dogoditi, bio sam presrećan jer sam odlučio da nikada neću ući u katakombe dok ne budemo svirali tamo. Želeo sam da uđem tamo toliko godina... i veče pre svirke bio je prvi put da sam ušao. Bio je to zaista divan prvi sastanak. Možda najbolji koji sam ikada imao.

Znam da je to bilo 20 godina u pripremi. Mislite li da je bilo katarzično što se dogodilo baš tada, s obzirom na vaše zdravstvene probleme, odlazak nekih prijatelja... Biti okružen smrću, a onda pevati za sedam miliona sahranjenih duša...

Ne sedam miliona, bilo ih je šest miliona.

Milion gore-dole.

Da, mislim da je... bilo je zaista od pomoći. Nisam mogao da znam da će se sve te stvari dogoditi odjednom. Samo živiš svoj život pokušavajući da ideš napred. Ponekad su ta ukrštanja toliko neodoljiva da nemaš izbora nego da osećaš da je tako bilo suđeno. A kad osećaš da je nešto suđeno, znaš da si na pravom mestu. Mislim da svako samo želi da oseća da je na pravom mestu u pravo vreme. Tako da... Drago mi je što se sve dogodilo onako kako se dogodilo. Jer to je ono što se dogodilo.

Kad smo kod pravog mesta u pravo vreme, možda i pogrešnog... Godine 2017. bili ste veoma glasni povodom Donalda Trampa. Citiraću vas: "Ovaj čovek je plitak, nesposoban, višestruki bankrotirani, uskogrud, nedodirljiv, objektivizirajući, fašistički klovnovski penis koji izaziva povraćanje". Šta mislite danas?

Mislim, iznenađen sam što sam to rekao. Tako se osećam, ali ne volim da pričam o politici. Mislim da je to možda jedini put da sam ikada rekao nešto o politici. Ne zanima me da biram strane za ljude. Želim da ujedinim ljude u mraku. Želim da se ljudi s levice i desnice napiju, plešu i ljube jedni s drugima, i da se probude u istom krevetu pitajući se šta se, kog đavola, dogodilo. Tako da... da, rekao sam to. Ali politika zaista nije moja stvar. Mislim da su i desnica i levica sje*ani koliko god mogu biti. I iskreno, je*e mi se za to. Ako sam iskren, stvarno. Više me zanima ono što sam radio juče, šetao trotoarima i pokušavao da razumem gde se nalazim i kako se uklapam u sve to. Ne volim da me ometaju ljudi koji pokušavaju da me uplaše. Pravi strah koji imam je strah od protraćenog života koji imam. Dakle, ako želite da znate za koga mislim da treba da glasate, mislim da treba da glasate za "Je*e mi se".

Vrlo iskreno.

Queens of the Stone Age je jedan od poslednjih bendova koji donosi tu dozu opasnosti, koja je, čini mi se, suštinska za rok bendove. Šta mislite da danas nedostaje u roku i koji bendovi to i dalje imaju?

Mislim da Viagra Boys to imaju. Volim i Amyl and the Sniffers. Mislim da je i bend Broncho kul. Nisu opasni, ali mislim da su kul. Bilo kakva opasnost koju mi imamo je nekako slučajna, posledica konfuzije koja nastaje dok pokušavamo da pomirimo sopstvenu krhkost sa neznanjem šta da uradimo povodom toga. I mislim... tada se osećam opasno, kada ne razumem kako da shvatim ko sam. Ili ako se osećam uplašeno ili nesigurno. Ponekad izađem na binu i tačno znam ko sam i šta treba da radim. A nekad se osećam potpuno van kontrole, da ne znam ko sam. I kada se tako osećam, ne osećam da imam kontrolu. Ali takođe osećam da je moj posao da pustim da se to odigra. I sigurno me to uvali u mnogo nevolja.

Da li taj osećaj van kontrole ima smisla kada radite sa umetnicima kao što su Lejdi Gaga, Pol Makartni, Elton Džon, Arctic Monkeys, Igi Pop? Da li je to Džoš koji ima kontrolu, ili potpuno neobuzdani Džoš?

Ne, to sam samo ja kao fan. Ja obožavam da volim stvari. Očajnički pokušavam da nađem nešto do čega mi je zaista stalo. I lep je osećaj biti fan nečega. Mislim, šta je fan nego neko ko kaže: "Ne mogu ništa da uradim, ovo je za mene". I samo želim da osetim tu verziju prepuštanja i da se nekako kupam u inspiraciji drugih ljudi. Lepo je biti fan nečega, dobar je osećaj.

Možete li nam reći nešto o iskustvu sa Igijem Popom, na primer? Ili Polom Makartnijem?

Obožavam Pola. Mislim da je Pol veoma smešan. Puno priča, ali ima zaista interesantne stvari da kaže. I obojica volimo tekilu, što je nešto što smo radili malo zajedno. I zaista cenim vreme koje sam proveo sa Polom, jer mislim da je on mašina za pisanje pesama. I mislim da radi dobar posao s obzirom na to da je u veoma nepovoljnoj situaciji. Mislim da je isto i za Igija. Igi je potpuni usamljenik, u smislu da nema ljude koji su uporedivi sa njim. I to zapravo nije njegova krivica. Ali saradnja sa Igijem je najkul stvar u kojoj mi je ikada bilo dozvoljeno da učestvujem. Video sam ga pre neki dan, videću ga za dve nedelje, i uvek se radujem sedenju i razgovoru s njim.

(Telegraf.rs/izvor: RTL)