Kako je nastala jedna od najvoljenijih pesama devedesetih?

Pesma "1979" grupe The Smashing Pumpkins je više od hita – to je zvučna podloga jedne generacije, himna tinejdžerskoj nostalgiji, melanholiji i osećaju neizvesne budućnosti. I jedna od navoljenijih numera devedesetih.

Mnogi su godinama verovali da je pesma inspirisana Korganovim detinjstvom i prekretnicom koju je doživeo sa 12 godina. Međutim, u jednom iskrenom razgovoru, frontmen benda The Smashing Pumpkins otkrio je da je stvarna inspiracija došla iz jednog sasvim drugačijeg, specifičnog i naizgled običnog trenutka.

Preporučujemo

Priča počinje kada je Korgan, tada sedamnaestogodišnjak ili osamnaestogodišnjak, bio zaustavljen na semaforu u svom rodnom Čikagu.

"Vozio sam se niz Nort Aveniju, krećući se ka centru grada", započeo je Korgan. "Bio je to jedan od onih sumornih, kišovitih čikaških dana. Hladno je, sivo, i kiša samo pada. Stajao sam na crvenom svetlu i samo gledao kako se brisači kreću levo-desno. I to je to. To je sećanje iz kog sam napisao pesmu."

Ovaj naizgled banalan trenutak – mladić zarobljen u saobraćaju dok posmatra kišu – za Korgana je predstavljao duboku emotivnu prekretnicu. To nije bila samo scena, već osećaj fundamentalne promene koja mu se dešavala u životu.

"Nije to bila samo slika, već osećaj. Osećaj da napuštam jedan život i krećem se ka drugom", objasnio je. "Bilo je to kao precep energija. Jedna energija se povlačila, a druga je dolazila. Osećao sam da postoji život do kojeg moram da stignem, budućnost koja me čeka."

Korgan je naglasio da je taj osećaj bio isključivo njegov. Dok je on video put ispred sebe, okolina nije delila njegovu viziju.

"Niko drugi nije verovao u to. Sedeo sam tu, u kolima, sa tim dubokim uverenjem, ali i sa sumnjom koja dolazi kada ste sami u svojim snovima. I taj trenutak, tih šezdesetak sekundi na semaforu, sažeo je ceo taj unutrašnji konflikt."

Upravo ta mešavina nade, samoće i neizvesnosti postala je emocionalni temelj pesme "1979". Ona nije samo priča o jednoj godini, već o univerzalnom osećaju prelaska iz jedne životne faze u drugu – napuštanja poznatog i kretanja ka nepoznatom, sa svim strahovima i uzbuđenjem koje taj put nosi.

Tako je jedan kišni dan u Čikagu, jedan semafor i ritmično kretanje brisača postalo seme iz kojeg je izrasla jedna od najprepoznatljivijih pesama devedesetih, dokazujući da se najveća inspiracija često krije u najtišim i najličnijim trenucima introspekcije.

(Telegraf.rs)