Iskrena ispovest Tome Zdravkovića iz 1988. godine: Kako je govorio o tuzi, boemskom načinu života, ljubavi...

Prošlo je 34 godine od smrti Tome Zdravkovića, a mi ćemo se prisetiti jednog njegovog intervjua, u emisiji "Neka pesma kaže" kod Vere Cvetinović na televiziji Novi Sad 1988. godine. To nije bio samo običan razgovor sa estradnom zvezdom, već ulazak u dušu jednog od najautentičnijih umetnika jugoslovenske muzičke scene, putovanje kroz njegove misli o tuzi, boemskom načinu života, ljubavi i životu, ispričano sa prepoznatljivom iskrenošću.

Enigma tuge: Izbor ili sudbina?

Vera Cvetinović započela je razgovor pitanjem koje je mučilo mnoge njegove obožavaoce: "Vaše su pesme setne, tužne. Otkuda ta tuga u vama?" Tomin odgovor, kao i uvek, bio je filozofski, ali i duboko ličan. "Pa najverovatnije da sam ja sam postigao to ili isforsirao tu tugu," rekao je. Za njega, tuga nije bila puka emocija, već "vrlo čudan odnos i prema životu i prema shvatanju samog sebe i okoline i sredine."

Preporučujemo

Boemski život po meri Tome Zdravkovića

Prirodno, razgovor je skrenuo na večitu temu - boemskom načinu života. Vera ga je pitala da li je njegov odnos prema životu "boemski". Toma je odlučno odbacio karikaturalnu sliku boema kao pijanog čoveka u prljavoj košulji. "To je čudo jedno objasniti tog boema, ja ne znam šta je boem," rekao je, ali je odmah ponudio svoju, daleko dublju definiciju. Za Tomu, boem je "koji je vezan za život, koji ga kompletno oseća, koji voli da se igra životom, voli da se raduje."

Družio se sa mnogima koji su živeli "nekakav život koji se meni dopadao." Kao dugogodišnjeg prijatelja spomenuo je i Miku Antića, ističući da Mika za njega nije bio tek "boem", već "divan čovek, divan pesnik", vrlo pametan. Njegova boemija nije bila sinonim za pijanstvo, već za intenzivno proživljavanje života, druženje, deljenje, čak i odricanje od sna. "Ja sam na primer u piću nalazio zabavu da mogu se družiti dva, tri dana bez spavanja, provesti sa nekakvim druženjem i nekakvim vremenom. To je neko boemstvo," objasnio je tada Toma.

Nostalgija sa ožiljkom: Putovanje u prošlost

Tokom intervjua, Vera je priredila posebno iznenađenje - snimak star 16 godina, iz 1972. godine. Dok je emitovana pesma "Što te nema" (ili "Smederevska jesen", kako se Toma prisećao, sa orkestrom "Škule"), Toma se prepoznao i nasmejao. Upadljiv detalj na snimku bio je njegov bandažirani prst, što je poslužilo kao savršen povod za anegdotu. "To je taj deo tog boemskog života," objasnio je. "Bio sam posekao, razbio sam jednu čašu i posekao prst." Ožiljak, kako je otkrio, nosio je i godinama kasnije.

Žene, inspiracija i komercijalni uspeh

Verine reči da ga vole i stari i mladi podjednako, Toma je skromno potvrdio: "I ja sam primetio to." Njegova široka popularnost je bila neosporna, a njena srž ležala je u pesmama posvećenim ženama. "Imam mnogo pesama koje su posvećene ženama," rekla je Vera, pitajući ga koliko još ljubavi ima u njegovom srcu i da li je to uvek ista žena pod različitim imenima.

Toma je iskreno priznao da su mnoge njegove pesme nastale iz ličnih nesigurnosti i želje za konekcijom. "Bio sam puno iskompleksiran, nadoknađivao sam neke mogućnosti. Tamo gde nisam mogao da prođem kao lepotan, a imao sam veliki nos i mislio sam da sam ružan, onda sam morao da napravim neku pesmu da bih se dopao nekoj devojci. Ne da bih se dopao, ali da napravim neki kontakt," otkrio je. Pisanje pesama je bilo njegov način da prevaziđe prepreke, pa čak i da se "osveti" kad bi ga neka devojka odbila: "Ako mi neka devojka odbije, ja napišem pesmu."

Vremenom, shvatio je da ova iskrenost ima i komercijalnu vrednost. "Kasnije sam video da je to i komercijalno," rekao je, objašnjavajući kako se potreba za izražavanjem preplela sa potrebama diskografske produkcije. "Tako da ta ženska imena su uvek aktuelna i uvek draga ljudima." Kroz svoje pesme, Toma je uspostavljao jedinstvenu, "komunikativnu" vezu sa publikom, pevajući o univerzalnim temama ljubavi, čežnje i prolaznosti.

Večni Toma

Na kraju intervjua, svestan da publika jedva čeka da ga čuje, Toma je rado pristao da otpeva pesmu koju je Vera izabrala: "Da li je moguće?". Ovaj gest je bio još jedan dokaz njegove posvećenosti publici i autentičnosti. Toma Zdravković je bio majstor u prenošenju emocija, čovek koji je tugu pretvarao u stihove, boemiju u stil života, a lične borbe u univerzalne balade. Njegova muzika i dalje živi, kao i njegova priča – svedočanstvo o umetniku koji je srcem i dušom bio posvećen životu, sa svim njegovim radostima i tugama.

(Telegraf.rs/izvor: RTV/Televizija Novi Sad)