Srđan Marjanović predstavlja "Zajedno": Pesma i roman kao apel za povezivanje

Pet decenija, pet romana, nebrojene pesme i bezbroj iskrenih stihova - životni i umetnički put Srđana Marjanovića, istinskog kantautora i hroničara vremena, svedoči o neprekidnoj posvećenosti umetnosti i istini. Nedavno gostovanje na RTS-u pružilo je priliku da se dublje zaviri u inspiraciju iza njegovog najnovijeg poduhvata: singla i romana, oba naslovljena „Zajedno“, koji predstavljaju emotivni putopis kroz ličnu i kolektivnu istoriju.

Marjanović, poznat po svojoj emotivnosti i direktnosti, odmah na početku razgovora objašnjava simboliku naslova „Zajedno“. To nije samo naslov - to je ključ. Ključ za razumevanje njegove duboke povezanosti sa prošlošću, ali i iskrene želje za prevazilaženjem podela koje i dalje opterećuju prostor nekadašnje Jugoslavije.

Preporučujemo

Nostalgija i bol za izgubljenim „velikim vremenima“

„Bez obzira sad što svako vreme donosi svoje, je li, znači život teče dalje, ništa ne može ostati u prošlosti, je li, al nekako meni je srce još uvek vezano za taj period,“ započinje Marjanović svoje prisećanje na „onu staru veliku zemlju“. Taj period, kako kaže, bio je vreme kada je proveo „najbolje i najlepše godine“ svoje mladosti, položio temelje karijere i obišao celu Jugoslaviju, svirajući i stičući prijatelje na raznim „meridijanima nekadašnje te velike zemlje“. U tom prostoru, u tim odnosima, leži koren njegove inspiracije.

Ipak, sa sećanjem dolazi i žal. „Očekivao sam da će se stalno desiti ono 'vreme leči sve' i tako dalje, da će se te rane na neki način zalečiti,“ kaže Marjanović, ne skrivajući razočaranje. Prošlo je trideset godina od ratova i razdvajanja, ali, kako primećuje, „sticajem okolnosti mi se još uvek nekako nalazimo u tom nekom vakuumu.“ Iako je vreme prošlo, ostala je emotivna praznina, neka vrsta suspendovanosti u kojoj ljudi žive. On veruje da „postoje ljudi koji bi hteli da se zagrle posle 30 godina, ali ne mogu zbog konstelacije događaja.“ Ova nespobnost povezivanja, iako postoji iskrena želja, bila je okidač za stvaranje.

Isceljujuća moć umetnosti

Da ova tema nije samo teorijska, svedoče i Marjanovićeve lične anegdote sa nedavnih gostovanja. „Imao sam koncert nekakav u Zagrebu na nekom festivalu sam pevao nedavno prošle godine… I pravo da vam kažem sa zebnjom sam išao tamo, je li,“ priznaje muzičar. Svestan negativnih narativa i otkazanih koncerata nekih njegovih kolega, čak je i razmišljao da odustane. „Čak sam mislio da da se predomislim da ne idem,“ kaže. Ali nešto ga je vuklo - vera u ljude i prijateljstva.

„Jer sam bio ubeđen da da da ti moji prijatelji koje znam tamo sa kojima sam svirao, sa kojima sam... Bio sam kući kod Arsena Dedića, bio sam kod Drage Mlinarca sa kojim sam bio na turneji zajedno. Nemoguće da da takav sam utisak imao, nemoguće je da da smo se zaboravili, je li?“

Otišao je i rezultat ga je iznenadio: „Bio sam iznenađen prijemom... Dobri ljudi svuda postoje, samo se oni ne vide, oni se ne vide od ovih što galame, je li?“ U Zagrebu je, uz topao prijem, dobio i nagradu za životno delo, što ga je „totalno iznenadilo“ i „dalo mu gas“ za dalji rad. Identično pozitivno iskustvo ponovilo se i u Sarajevu, gde je takođe naišao na „prelep prijem“ tokom gostovanja sa pozorišnom predstavom. Ova iskustva su mu potvrdila da je njegova vizija „zajedno“ ostvariva i stvarna.

Saradnja sa Branom Likićem

Prvo je nastala pesma, a za nju je Marjanović pažljivo birao saradnika. Izbor je pao na Branu Likića iz Sarajeva. Razlog je bio višestruk: „Zato što je iz Sarajeva i što je isto muzičar koji otprilike isto ima godina karijere gotovo kao ja. I jedan od najznačajnijih producenata tamo u Sarajevu, gotovo svi mogući bendovi su prošli kroz njegov studio... A isto je vezan i za Zagreb.“

Likić je, dakle, predstavljao idealnu vezu, simbolično spajajući Beograd, Sarajevo i Zagreb. Pesma „Zajedno“ je priča o dvojici prijatelja koji „razgovaraju jedan s drugim, al na daljinu.“ Oni „toliko čeznu u stvari da ponovo popiju kafu zajedno, ali im vreme ne dozvoljava da to, da to bude tako.“

Marjanović jasno naglašava da ovim delom ne ulazi u političke diskusije: „To me uopšte ne zanima.“ Njegova poruka je čisto ljudska: „Razdvojili smo se, rastali smo se, ostavili se. Počeli na neki način da se mrzimo, a hoćemo svi da budemo zajedno opet u Evropskoj uniji. Kakav je smisao, je li?“ Kroz pesmu i roman, želi da podstakne ponovnu želju za bliskošću. Uskoro će izaći i zajednički album sa Branom Likićem, koji će, sa po pet pesama svakog umetnika, nastaviti da promoviše ovu ideju pomirenja i zajedništva.

Roman „Zajedno“: Trijumf muzike i ljudskosti

Roman „Zajedno“, koji će uskoro biti dostupan, nije samo odraz pesme, već slojevito delo. „Četiri dana u Zagrebu,“ otkriva Marjanović, uz naznaku da ima i „elemente trilera,“ ali i „ljubavnog zapleta.“ Preporučuje ga svima, a posebno „ljudima koji vole muziku i onima koji se eventualno bave muzikom ili su se bavili.“ Oni će, siguran je, „naći deo svog srca i deo svoje neke priče“ u tom romanu, u kojem „moja priča stoji.“

Knjiga je, dakle, poziv na introspekciju i prepoznavanje sebe u univerzalnoj priči o povezanosti, prenošena kroz prizmu muzike.

Smisao života: Muzika, emocija i otpor tehnologiji

Nakon više od pola veka na sceni, Marjanović je aktivan i posvećen kao i prvog dana. Kada ga pitaju šta ga i dalje motiviše, odgovor je jasan: „Smisao mog života je muzika na neki način.“ Opisuje sebe kao „prokleto emotivnog“, spremnog da zaplače na „dobru sliku, na lepu haljinu, na nešto što će neko da izrecituje, a pogotovo na pesmu.“ Za njega, umetnost bez emotivnosti „ne postoji.“

On je srećan čovek jer se bavi poslom koji ga ispunjava. U svom radnom okruženju, unutar „četiri zida“, može da „kaže sve ono što mene tišti i ono što me raduje.“ Pisanje knjiga je, takođe, vid bekstva i zadovoljstva, jer mu omogućava da „živi u jednom drugom svetu.“

Ipak, Marjanović se osvrće i na tamnu stranu modernog doba - tehnologiju. Iako je donela mnogo dobrog, tehnologija je „uništila tu nekakvu emociju. Ljudi nemaju vremena više ni za šta.“ Društvene mreže su, kaže, „okupirale sve,“ a mediji su „suština nekakvog života.“ Zato se toplo nada da „živi čovek, živa muzika, pevanje i sviranje uživo, da to neće moći da izgubi bitku sa tehnologijom.“

Kao ilustraciju te pretnje, navodi zanimljiv detalj: „Sad kad potpisujete ugovor autorskim pravima recimo sa međunarodnom velikom agencijom koja se zove GEMA... jedna od stavki piše da morate da potvrdite da u vašem autorskom delu nije učestvovalo veštačka inteligencija.“ To pokazuje da pretnja veštačke inteligencije nije samo budućnost, već je već sada deo stvarnosti umetničkog stvaranja.

Marjanović izražava i blagu rezignaciju pred nezaustavljivim napretkom tehnologije: „Ja sam srećan što neću živeti toliko dugo da dočekam taj totalni procvat tehnologije. Jer mislim da će to za mene biti utopija, za mene bi se taj smisao na neki način izgubio.“ Njegova vera je u ljudsku autentičnost.

Vreme koje se „nikad neće ponoviti“

Na pitanje šta bi poručio mlađem sebi, Srđanu iz 70-ih, odgovor je kratak i jasan: „Da uradi isto.“ On je srećan što je živeo u vremenu za koje veruje da je „najlepše“, koje se „nikad neće ponoviti.“ Spominje hipi pokret, decu cveća, rokenrol, mini suknje Meri Kvant, Endija Vorhola sa pop artom, Klauda Leluša sa filmovima - sve te ikone jednog posebnog doba. „Srećni su oni ljudi koji su zakačili to, a ja sam recimo možda jedan od njih,“ kaže sa setom. Posebno ga žalosti što svojim sinovima, sada odraslim muškarcima, ne uspeva da objasni magiju tog vremena, jer „oni misle da je ovo sad što je, da je to bogomdano i da je to najbolje.“

Kroz njegove legendarne pesme poput „Drakstor“, „Moja mala“, „Kada odeš“ ili „Mi smo jedno drugom govorili vi“, Marjanović budi iskrenu emociju i vraća publiku u sećanja. Te pesme su, kako kaže voditeljka, „deo naše muzičke istorije“, a emocija koju nose „danas retko sreće.“

Na kraju razgovora, Marjanović zaključuje sa dozom optimizma: „Na svu sreću postoji još uvek,“ misleći na autentičnost i ljudsku toplinu. Njegova misija je jasna: kroz muziku i reči, ne dozvoliti da tehnologija i otuđenost uguše ono najvrednije u ljudima - sposobnost da se vole, razumeju i budu „zajedno.“

(Telegraf.rs/izvor: RTS)