Vlado Kalember o snimanju "Jugoslovenke" sa Brenom, Evroviziji, životnoj lekciji sinu, beogradskom koncertu

Legenda jugoslovenske pop scene i frontmen grupe koja je obeležila mladost generacija, Vlado Kalember, sa svojim "Srebrnim krilima" vraća se pred beogradsku publiku. Veliki koncert zakazan je za 4. decembar u mts Dvorani, mestu koje za njega nosi posebnu simboliku i budi brojne uspomene.

Uoči ovog muzičkog spektakla, u svom prepoznatljivom, šarmantnom i opuštenom maniru, Kalember je otvorio dušu i podelio priče iz karijere duge decenijama - od anegdota koje se i danas prepričavaju, preko tajni stvaranja vanvremenskih hitova, do dirljivih razmišljanja o porodici, prijateljstvu i prolaznosti.

• Nalazimo se u mts Dvorani, nekadašnjem Domu sindikata, mestu na kojem ste bezbroj puta nastupali. Kakve vas uspomene i emocije vežu za ovaj prostor pred novi susret sa beogradskom publikom?

Volim ovu dvoranu. Znate, ja sam ovde svirao u vreme kada mlađi to verovatno ne znaju... Nekada Dom sindikata nije bio dvorana za ljude, za narod. To je bila partijska dvorana. Mi smo bili prvi koji su svirali na zvaničnom otvaranju Doma sindikata za širu publiku, i to je jedna posebna uspomena.

• Poznato je da ste u jeku popularnosti održavali i po dva koncerta dnevno, a i danas ste u fantastičnoj formi. Koja je tajna vaše energije i kako uspevate da očuvate glas i kondiciju tokom svih ovih godina?

Pa, znate kako, svaki sportista mora da zna šta je dobro za njegovo telo, a šta nije. I onda, kada se drži tog režima... Kao i ja, da ne konzumiram apsolutno ništa, onda nije problem. To je ključ.

• Šta beogradska publika može da očekuje 4. decembra? Kakav repertoar i atmosferu pripremate?

Ovo što mi radimo se zove zabavna muzika. Mi se popnemo na binu i nastojimo da zabavimo ljude. Nećemo imati vežbe na trapezu, nećemo ni plesati (smeh). Jednostavno, sviraćemo i pokušaćemo da maksimalno zabavimo publiku. To je naš jedini cilj.

• Nedavno ste objavili i novi album. Da li ste zadovoljni reakcijama i postoji li neka pesma sa tog albuma koja je vama lično najdraža, koja nosi neku posebnu poruku?

Ja nisam pisao tekstove, tako da nemam taj osećaj da je nešto izrazito "moje". Drugo, niko od nas ne radi autobiografske pesme. Sve to moraju biti priče koje se svakoga tiču, jer inače pesma ne valja.

• Ipak, postoji li neki favorit, pesma koju biste izdvojili?

Šta ja znam... Često u razgovoru sa ljudima koji se bave ovim poslom kao i mi, dođemo do zaključka da se nama uvek najviše sviđaju pesme koje se najmanje sviđaju publici (smeh).

• Kada se osvrnete na karijeru, u koju svoju pesmu možda niste verovali dok se stvarala, a ona je postala ogroman, vanvremenski hit? Ili obrnuto?

Uh, u puno njih! Na primer, u prvu pesmu ("Ana"). Nisam verovao ni u "Zakuni se ljubavi". Bilo je nekih pesama koje sam hteo da izbacim sa albuma, a postale su hitovi. A ima i obrnutih situacija. Postoje jedan ili dva velika hita, neću vam reći koja, koji su meni nuđeni da budu duet sa nekim, pa sam ja procenio da to nije dobra pesma i odbio.

• Vaš sin je krenuo vašim stopama. U kojoj meri je uključen u vaš rad i kada možemo da ga očekujemo na sceni sa vama?

Ne, ne, on već aktivno svira. On svira i mi puno vežbamo zajedno. Međutim, još uvek čekamo pravi trenutak kada će početi da nastupa kao stalni član na našim koncertima.

• U javnosti ostavljate utisak vrlo posvećenog oca. Ko je stroži roditelj, Vi ili supruga?

Niko. Mi se volimo jako. Ja sam njemu, čim je malo odrastao, rekao: "Slušaj, tata služi za dve stvari - da ti bude najbolji prijatelj i, kad nešto uradiš krivo, da ti kaže da to ne valja. Ništa drugo. Ono što je dobro, za to ti ne trebam, to sam biraj."

• Karijera duga decenijama sigurno je donela pregršt anegdota. Možete li podeliti neku koja se i danas prepričava?

(Smeh) Jao, nemate toliko vremena! Ima ih užasno puno. Evo, jedna mi pada na pamet. Vladimir Kočiš Zec iz Novih fosila i ja smo u Zadru radili neki koncert u čast pokojnom Tomislavu Ivčiću. Dogovorili smo se da ne idemo dva dana ranije da vežbamo sa bendom, nego da nastupimo samo nas dvojica sa dve gitare. Dođemo mi, imamo tonsku probu, sve štima. Počinje koncert, dođe red na nas. Ja uključim gitaru - svira. Zec uključi - ne svira. I sad nastaje panika, tehničari trče, proveravaju kablove, ovo-ono... U dvorani tišina, baš je neprijatno. I ja uzmem mikrofon i kažem publici: "Gledajte, ceo život tražimo pravu ljubav, onu drugu polovicu. I meni se dogodilo da sam je našao... Ali, njen tata je jako protiv te veze. I imamo veliki problem. A tata je - Zec!" On me gleda u šoku, kao: "Šta ti to pričaš?!". Ja se okrenem publici i kažem: "Evo, vidite ga", i cela dvorana prasne u smeh. Naravno, priča nema nikakve veze sa istinom, ali je spasila situaciju.

• Svojevremeno ste učestvovali na Evroviziji sa Izoldom Barudžijom i pesmom "Ćao, amore". Kako pamtite to iskustvo?

Ne, nažalost, nismo u kontaktu. Ona živi u Minhenu već jako dugo. U ona vremena nije bilo mobilnih telefona i tako se kontakti lako pogube. Što se tiče Evrovizije, tada je to bio mali festival. Bili smo u Luksemburgu, koji je moćna zemlja, a sve se dešavalo u dvorani za 350-400 ljudi. Ja pitam organizatore: "Pa zašto nemate veću dvoranu?", a oni mi kažu: "Ne, ovo je TV šou". Tek kada se raspao Istočni blok i kada su se priključile nove zemlje, prebacili su sve u velike arene.

• Jedan od najvećih hitova tog vremena je i duet "Jugoslovenka" sa Lepom Brenom. Kako je došlo do te saradnje?

To je bilo davno. Zanimljivo je da smo se Brena i ja sreli tek na promociji pesme. Snimali smo sve odvojeno - i zvuk i spot. Svi smo se - i Alen Islamović, i Danijel Popović, i Brena, i ja - našli prvi put zajedno tek na promociji. Nije bilo kontakta tokom snimanja. Mene su zvali iz njenog tima dok sam snimao album u Bošnjacima u Slavoniji. Rekli su mi: "Znamo da si blizu", doneli su trake, pustili mi pesmu, dali tekst i ja sam to otpevao i snimio.

• Često se postavlja pitanje nostalgije. Koliko Vama nedostaje ta bivša zemlja i to vreme?

Ja to pitanje, iskreno, ne razumem. Zašto? Zato što, gde god da dođem gde me ljudi znaju, ja sam kući. Da li sam se na granici zaustavio i izvadio pasoš na dva minuta, ja to zaboravim. Politiku treba ostaviti da radi svoj posao, ona nije za amatere, a ja sam u tome amater. Lično ne vidim neku veliku razliku. Gde god dođem, tu su mi prijatelji, poznanici, familija... Tako da to meni nije pitanje na koje imam pravi odgovor.

• Da li biste ponovo otišli na Evroviziju?

Ne. Ja sam i tada išao više iz obaveze prema organizatoru. Izbegavam i televiziju i mnogo toga, jer nekako mislim da to treba prepustiti mlađima. Neka oni budu na tome, pa tako i na Evroviziji.

(Telegraf.rs)