Kako je nastala pesma "The Road to Hell": Od saobraćajnog kolapsa do proročanstva koje i danas opominje

U svetu rokenrola malo je pesama koje su istovremeno uspele da budu i masovni radijski hitovi i duboka filozofska kritika civilizacije. Kris Rija, čovek čiji je glas zvučao kao da je decenijama ispiran viskijem i peskom sa delte Misisipija, 1989. godine je svetu podario „The Road to Hell“. Danas, dok se opraštamo od ovog muzičkog maga, ti stihovi ne zvuče samo kao muzika iz prošlog veka - oni zvuče kao upozorenje koje nismo poslušali.

Prvi čin: Duhovi na kiši (M25 i susret sa majkom)

Sve je počelo jedne sive, kišne večeri na autoputu M25, ozloglašenoj kružnoj saobraćajnici oko Londona. Kris Rija je bio zaglavljen u nepreglednoj koloni automobila. Dok su brisači ritmično udarali o šoferšajbnu, a crvena svetla automobila ispred njega se stapala u beskonačnu reku, Kris je upao u neku vrstu transa.

Preporučujemo

„The Road to Hell (Part 1)“, atmosferski uvod pesme, donosi nadrealnu sliku: on sretne duh svoje majke koja je preminula nekoliko godina ranije. U tom imaginarnom dijalogu, majka ga pita šta se desilo sa svetom koji je ostavila. Njen sin joj odgovara da je svet koji je poznavala nestao, zamenjen betonom, cinizmom i brzinom koja nikuda ne vodi. To nije bila samo pesma o saobraćajnoj gužvi; to je bila pesma o gubitku duše moderne Engleske i zapadne civilizacije.

Drugi čin: „Da bi opstao u takvom svetu medija, moraš postati zao.“

Iako je naslovna numera postala sinonim za album, Kris Rija je u svojim poznijim intervjuima (kakve vidimo i u dokumentarnim zabeleškama) otkrio da je srž njegove tadašnje ogorčenosti ležala u pesmi „You Must Be Evil“.

U to vreme, Rija je počeo da oseća duboko gađenje prema onome što danas zovemo „senzacionalizmom“. Prisetio se trenutka kada je na Sky News-u gledao izveštaje o nemirima u Južnoj Africi.

„Gledao sam te užasne scene gde su ljudima stavljali gume oko vrata i palili ih (tzv. necklacing). Bio sam šokiran ne samo nasiljem, već načinom na koji je to servirano,“ pričao je Rija.

Šok je postao još veći kada mu je poznanik iz sveta medija priznao jezivu istinu: redakcije su „čekale na snimak“. Ako se nasilje dogodilo, a kamera ga nije zabeležila u svom njegovom užasu, to za njih nije bila vest. Rija je to definisao kao „pornografiju vesti“. Upravo taj bes prema medijskim lešinarima koji trguju ljudskom patnjom stvorio je onaj prepoznatljivi, teški, preteći ritam koji prožima ceo album. Njegova teza je bila jasna: da bi opstao u takvom svetu medija, moraš postati zao.

Treći čin: Gubitak nevinosti i vapaj za rajem

Možda najemotivniji deo priče o ovom periodu jeste nastanak pesme „Tell Me There’s a Heaven“. Kris je bio otac koji je očajnički želeo da zaštiti svoju decu od surovosti sveta koju je on video kroz svoj prozor.

Inspiracija je došla iz jedne sasvim obične, a opet razorne porodične scene. Njegova ćerka Džozi je sedela i jela večeru, dok je u pozadini, u vestima u 18 časova, emitovan prilog o jezivom nasilju. Devojčica je bila paralisana onim što vidi. Njen deda (Krisov tast), pokušavajući da je smiri u trenutku dečjeg straha, rekao joj je: „Ne brini, dušo, taj čovek je sada otišao u raj.“

Kris je posmatrao tu scenu sa mešavinom tuge i besa. Kasnije te večeri, gledajući kroz prozor u mrak, počeo je da piše stihove. „Deda kaže da postoji raj, ali ja ovde vidim samo pakao. Voleo bih da i meni neko kaže da raj postoji.“ Ta pesma je postala univerzalna himna roditeljske nemoći pred svetom koji deci prerano oduzima nevinost.

Muzički pečat: Fender Stratocaster i „Glassy“ Slide

„The Road to Hell“ ne bi bila to što jeste bez specifičnog zvuka Krisove gitare. On je bio majstor slide tehnike, ali ne na onaj klasičan, „prljavi“ bluz način. Njegov ton je bio čist, staklast i dugovečan. Koristio je svoju čuvenu crvenu Fender Stratocaster gitaru (koju je zvao „Pinky“) da izvuče tonove koji zvuče kao krici u daljini.

Njegov vokal, koji je tokom godina postajao sve dublji i hrapaviji usled brojnih zdravstvenih problema (uključujući i tešku borbu sa rakom pankreasa), na ovom albumu je bio u svom zenitu. Bio je to glas čoveka koji je video previše, ali i dalje odbija da ćuti.

Kulturološki udar i nasleđe

Kada je album objavljen u oktobru 1989. godine, odmah je zaseo na prvo mesto britanske top-liste i tamo ostao tri nedelje. U eri kojom su dominirali ispeglani pop i rani elektronski zvukovi, Kris Rija je ponudio nešto sirovo, iskreno i mračno.

On nije bio „upwardly mobile“ (društveno uspinjući) lik kakvog je forsirala tačerijanska era. On je bio čovek iz radničke klase, sin italijansko-irskih imigranata iz Midlzbroa, koji je video da „put do pakla nije popločan zlatom, već našim sopstvenim propustima“.

Danas, decenijama kasnije, „The Road to Hell“ se sluša sa još većom težinom. Kris Rija nas je napustio, ali njegova dijagnoza društva ostaje:

Vesti su postale još brutalnije.

Saobraćajne gužve su postale stalno stanje svesti.

Tehnologija nas je povezala, ali nas je suštinski otuđila.

Kris Rija nije bio samo muzičar; bio je hroničar našeg kolektivnog propadanja koji je imao hrabrosti da to spakuje u vrhunski rok aranžman. Dok slušamo završni solo „The Road to Hell“, ne možemo a da ne pomislimo da je Kris, nakon svih oluja i „puteva do pakla“ koje je prešao u životu, konačno dobio odgovor na pitanje svoje ćerke - i da je negde tamo, ipak, pronašao svoj raj.

Poslušajte pesmu „The Road to Hell" maestralnog Krisa Rije:

(Telegraf.rs)