Sećanje na Duška Trifunovića: Majstor koji je od estrade napravio umetnost i opismenio domaći rokenrol

Kada bi ga pitali kako je uspeo da postane najcitiraniji pesnik jedne velike zemlje, Duško Trifunović bi, uz onaj svoj karakteristični, blagi osmeh, odgovarao da on svoj posao ne uzima preozbiljno. Pa ipak, decenijama nakon njegove smrti, njegovi stihovi nisu samo pesme - oni su lozinke generacija.

Od "Tajne veze" do "Glavo luda", Duško je bio arhitekta jugoslovenskog pop-kulturnog identiteta, čovek koji je poeziju izveo iz prašnjavih kabineta direktno na stadione.

Preporučujemo

Prisetićemo se kako su u emisiji "Oko magazin" na RTS-u govorili o Dušku Trifunoviću.

Filozofija "Prljave" vode

Duško nije verovao u hermetičnu, "uzvišenu" poeziju koja ne komunicira sa običnim čovekom. Njegov pesnički jezik bio je direktan, ponekad namerno "jeftin", ali uvek hirurški precizan.

"Nikada se nisam bavio čistom emocijom u nameri da napišem čistu poeziju", govorila je njegova televizijska zaostavština. "Na suviše čiste pojave sumnjičavo gledam. To sam otkrio pomoću vode – samo je destilovana voda čista, ali takva nije za piće."

Upravo zbog toga, kritičari su ga često svrstavali u "estradne pesnike", što je on prihvatao sa ponosom, svestan da je teže napisati hit koji će preživeti pola veka nego sonet koji niko ne čita. Sam je jednom rekao: "Ja bih i bez toga bio veliki pesnik. A ja to jesam, samo ne mogu da ubedim ljude, ne znam šta im je."

Od metalostrugara do "Zlatne ribice" Sarajeva

Njegov put bio je nesvakidašnji. Pre nego što je postao laureat Brankove nagrade, bio je fudbaler Hajduka iz Sijekovca, bravar u rafineriji i šumar. Ti "zanatski" koreni dali su mu disciplinu koju mnogi pesnici nisu imali.

Vajta (Seid Memić), kojem je Duško napisao više od 25 pesama, opisuje ga kao čoveka koji je imao neverovatnu moć empatije:

"On je bio genijalac zato što je znao da prenese naše ideje. Njegov pristup je bio: 'Recite mi šta hoćete. Daj, o čemu? Počnite...' Ti nešto lupiš, on odmah napiše pesmu. Njegov 'Čovek bez problema' je bio upravo takav - čovek koji ti kaže: 'Reci mi šta želiš i dobićeš to u stihovima'."

Kompozitor Gabor Lenđel seća se prvog susreta u hotelu "Evropa" i hemije koja je odmah proradila:

"Bio je sasvim drugačiji od ostalih pesnika. Kad je čitao svoje pesme, nije glumio, nije imao patetiku, govorio je sasvim normalno. Bio je 'zlatna ribica' za nas muzičare. Naš bend 'Teška industrija' dobio je ime upravo po njegovoj pesmi 'Čisti zrak', gde brat ustaje u pet do pet da radi. To je bila naša zajednička energija - spoj teškog rada i umetnosti."

Kako je Duško "opismenio" domaći rok

Pre pojave Duška Trifunovića, tekstovi u jugoslovenskom roku bili su često banalni. On je doneo dubinu, ironiju i životnu mudrost koja je rokenrol učinila relevantnim za odrasle. Goran Bregović, koji je sa Duškom stvorio antologijske pesme poput "Tajne veze" i "Pristao sam biću sve što hoće", često je isticao Duškovu genijalnost.

Bregović se jednom prilikom prisetio:

"Duško nam je svima dao pismenost. On je bio čovek koji je umeo da sažme čitavu našu bosansku nesreću, humor i sudbinu u četiri reda. On nije pisao o ljubavi kao o nečemu sa razglednice, on je pisao o vezama koje nas drže, o ljudima koji su 'glavni junaci' svojih malih, a velikih priča. Bez njega, Dugme nikada ne bi imalo tu vrstu težine."

Kada je nastala pesma "Ima neka tajna veza", ona je prvobitno bila pisana za dokumentarni film o čuvarima zatvora i zatvorenicima. Duško je tu ideju proširio na čitav univerzum.

"Svi smo mi negde vezani", govorio je Duško. "I onaj koji čuva, i onaj koji je čuvan."

Doba emisije "Na ti" i vreće dopisnica

Sedamdesetih godina, Duško je kroz emisiju "Na ti" na Televiziji Sarajevo postao istinska rok zvezda bez instrumenta. Bio je to program koji je "opismenio" tadašnju omladinu.

Neda Ukraden svedoči o neverovatnoj popularnosti tog vremena:

"To je bilo doba kad se nisu snimali spotovi, kad su pesme u studiju pevane sterilno, svi stojimo... A onda se desila ta Duškova redakcija. Bila je zatrpana, poštar je u vrećama donosio dopisnice. Mi smo tada doživeli ogromnu slavu. Duško je bio čovek koji je metalostrugarski precizno završio u svim enciklopedijama kao jedan od najvećih pesnika."

O pesmi "Pristao sam biću sve što hoće", Neda otkriva slojevitost Duškovog karaktera:

"On tu ne peva o devojci. On peva 'njima', svojim imaginarnim progoniteljima, cenzorima, svima koji su hteli da ga ukale. 'Evo prodajem dušu đavolu svome'... To je bila njegova borba sa svetom."

Tragedija rata: "Džaba oni pucaju, ne pogađaju"

Rat u Bosni devedesetih doneo je Dušku Trifunoviću najteže trenutke. Njegovo rodno selo Sijekovac postalo je poprište zločina, a on se našao u Novom Sadu, gradu koji ga je prigrlio, ali u kojem je on dugo bio "pesnik bez adrese".

Pisac Muharem Bazdulj povlači paralelu sa antičkim tragičarima:

"Duško je u ranim tridesetim osetio svu slavu. Kao Aleksandar Makedonski kad je stigao do okeana i plakao jer nema više šta da osvaja. A onda mu se život srušio. Njegovo rodno mesto je bilo jedno od onih gde su počinjeni prvi stravični zločini nad civilima. On je nosio tu simboliku sudbine vrlo dostojanstveno."

Izdavač Zoran Kolundžija otkriva potresne detalje Duškovog izbegličkog života:

"Jedno vreme je bukvalno spavao u vozu. Kao izbeglica, imao je pravo na besplatnu kartu. Ušao bi u voz u devet uveče, otišao do Bara ili Subotice, i ujutru se vratio u Novi Sad da bi radio. Govorio mi je: 'Džaba oni pucaju, ne pogađaju'. Kad bih ga pitao ko ga traži, rekao bi: 'Nemam ja više ljudi, niko ne sme da me nađe'. Najveća muka mu je bila što mu se porodica raspala - žena i deca su otišli u Sloveniju, a on je ostao sam sa svojim stihovima."

Poslednji portret: Uman i zabrinut čovek

Njegov dugogodišnji prijatelj i sabrat po peru, Pero Zubac, opisuje Duška kao renesansnu figuru koja se krila iza maske šarmantnog kozera:

"Bio je enciklopedijski um, vrlo skroman i nesebičan. Iako nam se činio vedar i duhovit, on je bio uman, zabrinut čovek. Nije se plašio života, ali mu se nije ni mnogo radovao. Bio je prvi komandant 'umetničke brigade' na Sutjesci, čovek koji je voleo da ide među narod, ali je isto tako umeo duboko i dugo da ćuti."

Duško Trifunović je preminuo 2006. godine, ostavivši iza sebe prazninu koju je nemoguće popuniti. Sahranjen je u Sremskim Karlovcima, po sopstvenoj želji, "da ga Branko Radičević čuva".

Ostale su pesme. Ostala je "Tajna veza". Ostao je savet koji je jednom dao deci koja su ga pitala kako se pišu hitovi:

"Ja pišem reči, puno vokala, da se lakše peva. A kad porastete, shvatićete da pesme nisu samo muzika, nego veze koje nas drže i kad se sve drugo raspadne."

Duško nas je možda napustio, ali njegova "teška industrija" emocija i dalje radi u punoj smeni, svaki put kad neko, bilo gde na Balkanu, pusti glas i zapeva: "Ima neka tajna veza...".

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Emisija "Oko magazin")