Kako je Oliver Dragojević dobio ime

Danas, 29. jula, navršava se još jedna tužna godina otkako nas je napustio jedan od najvećih umetnika sa ovih prostora - Oliver Dragojević. Čovek koji je svojim specifičnim hrapavim glasom, klavirom i nepresušnom emocijom postao simbol Dalmacije, mora i ljubavi, ostavio je neizbrisiv trag u muzičkoj istoriji. Dok se danas širom regiona, a posebno u njegovoj Vela Luci i Splitu, tiho pevuše stihovi „Galeba“ i „Magdalene“, malo ko zna da je ime ovog velikana nastalo kao rezultat političkih neizvesnosti Hladnog rata.

Diplomatsko rešenje majke Kate

Oliver je rođen 7. decembra 1947. godine u Splitu, u vreme kada je svet bio duboko podeljen, a sudbina Jugoslavije visila između uticaja velikih sila. Njegova majka Kata, u strahu od neizvesne budućnosti, odlučila je da svojim sinovima podari imena koja će biti svojevrsni „pasoši“, bez obzira na to koji politički vetar prevlada.

Preporučujemo

„Moja mama je poznavala ljude koji su se bavili čitanjem i pisanjem, pa ih je pitala za savet“, ispričao je jednom prilikom Oliver uz sebi svojstven osmeh. „Za pokojnog brata su rekli da se zove Aljoša. Rekli su - neka se zove Aljoša i to je za Istok i ako ostanu Rusi. A u slučaju da dođe do sranja, daj drugom sinu zapadno ime, pa sam ja dobio - Oliver. Tako smo dobijali imena u vreme Hladnog rata.“

Tako je Oliver postao simbol Zapada u svojoj porodici, ne sluteći da će decenijama kasnije upravo on biti taj koji će svojim glasom premostiti sve granice i postati voljen od Vardara pa do Triglava, ali i širom sveta, nastupajući u hramovima muzike poput pariske Olimpije, londonskog Rojal Albert Hola i njujorškog Karnegi Hola.

Put od „Picaferaja“ do večnosti

Iako ga danas pamtimo kao nedostižnu zvezdu, Oliverov put nije bio posut ružama. Njegov debi na Splitskom festivalu 1967. godine sa pesmom „Picaferaj“ prošao je gotovo nezapaženo - kompozicija nije ušla ni u završno veče. Ipak, to ga nije obeshrabrilo. Sledećih pet godina proveo je „pekući zanat“ po zapadnoevropskim klubovima, gde je usvojio manire svetskih džez i soul izvođača, što će kasnije postati njegov zaštitni znak.

Trijumfalni povratak desio se 1974. godine sa pesmom „Ča će mi Kopakabana“, a već sledeće godine susret sa Zdenkom Runjićem i izvođenje šansone „Galeb i ja“ postavlja temelje za najplodonosniju saradnju u istoriji domaće zabavne muzike.

Umetnik koji je odbijao titulu „zvezde“

Oliver je pet puta pokušao da se plasira na Pesmu Evrovizije, bio je nadomak pobede sa pesmom „Dženi“ i dueto sa Zoricom Kondžom „Sreća je tamo gde si ti“, ali mu taj pehar nikada nije bio potreban da bi dokazao svoju veličinu. Sa 21 nagradom Porin i brojnim državnim priznanjima, ostao je skroman čovek koji je najviše voleo more, ribarenje i svoju porodicu.

Njegov poslednji nastup u oktobru 2017. godine u Splitu bio je više od koncerta - bio je to dirljiv oproštaj čoveka koji je znao da odlazi, ali je želeo da poslednji put podeli ljubav sa svojom publikom.

Danas, dok talasi udaraju u obale Dalmacije, ime Oliver više ne zvuči kao „zapadno ime za preživljavanje“. Ono je sinonim za jednu epohu, za miris soli i za svaku suzu isplakanu uz njegove pesme. Iako je dobio ime po savetu onih koji su „čitali i pisali“, on je postao onaj o kome će se tek pisati, dokle god bude mora i onih koji znaju da vole.

(Telegraf.rs/izvor: Instagram/mali_format)