Dečak iz vode koji je odbio da mrzi: Sećanje na Milana Mladenovića

Svakog 21. septembra, kalendar nas podseća na rođenje čoveka koji nije bio samo pevač, gitarista i frontmen najvećeg autorskog rok sastava ovih prostora. Podseća nas na Milana Mladenovića - umetnika koji je definisao estetiku jedne epohe, ali i čoveka koji je u najmračnijim vremenima postao njena savest. Danas, decenijama nakon njegovog preranog odlaska, Milanov lik i delo ne blede; naprotiv, dobijaju na težini, poput poetskog i moralnog svetionika za sve one koji i dalje veruju da muzika može da promeni čoveka, ako već nije uspela da promeni svet.

Geografija duše: Od Zagreba do beogradskog asfalta

Preporučujemo

Mladenovićeva biografija od samog početka bila je preslikana slika prostora koji će kasnije opevati i braniti. Rođen u Zagrebu 1958. godine, u vojnoj porodici oca Spase iz Kruševca i majke Danice iz Makarske, Milan je detinjstvo proveo na relaciji Zagreb–Sarajevo–Beograd.

Upravo je sarajevsko odrastanje, sa tango-gitarom ispod miške i lekcijama kod čuvenog Gari Garinče, u njemu probudilo specifičan senzibilitet: „Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući...”, prisećao se godinama kasnije. Taj prkos i borba za istinu, makar ona nosila i ožiljke, postaće trajni lajtmotiv njegovog stvaralaštva.

Kada se 1970. godine porodica preselila u Beograd, u novobeogradske blokove, stvorena je klica novog zvuka. Kroz Jedanaestu beogradsku gimnaziju i prvi bend Limunovo drvo, Milan je zajedno sa prijateljima počeo da ispisuje rane stranice onoga što će eksplodirati početkom osamdesetih.

Od novotalasne eksplozije do muzičke aristokratije

Kratkotrajni, ali furiozni prasak zvan Šarlo Akrobata, stvoren nakon raspada Limunovog drveta, ostavio je za sobom antologijski „Paket aranžman” i album „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...”. Bio je to muzički radikalizam koji je razbio dotadašnje učmale forme jugoslovenskog roka. Ipak, tenzija i različite vizije između Milana i basiste Dušana Kojića Koje dovele su do brzog razlaza, otvarajući prostor za Milanov životni projekat.

Krajem 1981. nastaje Katarina II, koja ubrzo, dolaskom klavijaturistkinje Margite Stefanović Magi, basiste Bojana Pečara i bubnjara Ivana Vdovića Vda, prerasta u Ekatarinu Veliku (EKV).

Ulazak Margite Magi Stefanović u Milanov život označio je stvaranje jednog od najkreativnijih tandema u istoriji evropskog rokenrola. Od istoimenog albuma iz 1985, preko remek-dela „S’ vetrom uz lice”, pa sve do albuma „Ljubav”, „Samo par godina za nas” i „Dum Dum”, EKV je stvorila jedinstven muzički miks: mračan, hipnotišući, poetski uzvišen i besprekorno odsviran. Milanovi tekstovi nisu bili puke pop-rime; bile su to hermetične, ali duboko proživljene slike otuđenja, ljubavi, urbanog beznađa i slutnje katastrofe koja se nadvijala nad celim društvom.

Umetnik sa kičmom: „Mir, brate, mir”

Kada su se devedesetih godina nacionalističke trube oglasile umesto gitara, Milan Mladenović je odbio da stupa u stroju. Dok je ratni požar gutao gradove njegovog detinjstva, Milan je, zajedno sa kolegama iz Partibrejkersa i Električnog orgazma, 1992. godine oformio antiratni bend Rimtutituki.

Sa otvorenog kamiona koji je kružio beogradskim ulicama odjekivala je „Slušaj 'vamo!” i antologijski refren: „Mir, brate, mir”. Bio je to krik očajnika i herojski gest otpora u trenutku kada je antiratni stav značio rizikovati sopstvenu bezbednost.

Ostao je upamćen i njegov nastup u beogradskom Sava Centru, u jeku opsade Dubrovnika, kada je sa bine pred prepunom salom zatražio minut ćutanja za sve poginule u besmislenom ratu, uprkos zvižducima i povicima pojedinaca iz publike da ga treba uhapsiti. Još radikalniji u svojoj etici, Milan je odbio da nastupi u Banjaluci nakon što je u tom gradu srušena vekovna džamija Ferhadija.

Njegova rečenica: „Moja prva i najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je 1990. godina i da kažem: Uh, al sam nešto ružno sanjao!”, ostala je najtačnija dijagnoza jedne kolektivne tragedije.

Poslednji dah anđela i odlazak u legendu

Krajem 1993. godine, Milan odlazi u Brazil, gde sa svojim dugogodišnjim prijateljem Mitrom Subotićem Subom stvara projekat Angel’s Breath. Bio je to fascinantan, katarzičan beg u „psihodelični samba-rok s balkanskim uticajem”. Nažalost, bio je to i njegov labudov pesma.

Nakon povratka u Evropu i nastupa na festivalu u Budvi u avgustu 1994, Milan je saznao surovu vest. Otkriven mu je rak pankreasa. Samo nekoliko meseci kasnije, 5. novembra 1994. godine, u 36. godini života, Milan Mladenović je preminuo u Beogradu. Sa njim je, simbolično, sahranjen i jedan svet, jedna kulturna epoha koja se više nikada nije ponovila.

Život posle života: Zaostavština koja obavezuje

Danas Milanovo ime nose ulice u Beogradu, Podgorici i Zagrebu. Plato ispred beogradskog Doma omladine - mesta gde se kalio beogradski novi talas - ponosno nosi njegovo ime, dok spomen-ploča u Novom Beogradu podseća na zgradu u kojoj je stvarao stihove koji se danas recituju kao molitve.

Kroz rad Zadužbine Milana Mladenovića, njegovo stvaralaštvo živi i kroz nagrade koje se svake godine dodeljuju novim, talentovanim regionalnim bendovima - čuvajući plamen autentičnosti koji je on zapalio. Milanov rukopisni univerzum, lični predmeti, dnevnici i njegova čuvena gitara našli su svoj trajni mir u Legatu Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije, kao nepobitan dokaz da je rokenrol u njegovim rukama bio visoka umetnost.

Milan Mladenović nije dočekao da vidi kako izgleda svet u 21. veku, ali nam je ostavio putokaze. Njegova muzika nije bila eskapizam, već poziv na buđenje. Zato i danas, kada slušamo „Zemlju”, „Oče bolesnog društva” ili „Kao da je bilo nekad”, ne slušamo samo nostalgiju. Slušamo lekciju iz dostojanstva, talenta i hrabrosti.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Milan Mladenović)