Баш сам волео “Екатерину Велику”, знатно више од Миланових претходних бендова... Сретали смо се у пар наврата, тамо, негде, 1977., па до почетка осамдесетих, у ондашњем “СКЦ”-у, јер сам, као студент, живео у близини, тадашња “Генерала Жданова”, а данас Ресавска улица.... Као искрени симпатизер прогресивног рока, стигао сам да “отворим девери” и својој деци па и она(е) воле музику ЕКВ-а... Толико о “личној карти”... “V.Đ.” нам је получио панегиричан омаж, како се, уосталом, и ради о оваквим годишњицама, тако да се стилу, културно-естетском приступу мало шта може приговорити, заиста... Врло мудро је избалансиран текст и сваки коментар ризикује реакцију апологетског табора, нарочито у ово време кад се све и свашта спинује и подложно је политичкој (зло)употреби... Кажем:у мом срцу је и сада сета што су нас Милан, ВД и Маги тако прерано и трагично напустили, а мој мозак не види ваљан рацио у ономе што је елементарни, хемијски основ њихове итекако преране смрти... Данас постоје генерације младих који слушају њихову музику и конзумирају као својеврсну “нормалност” вулгарно сурову узрочност погибије чланова бенда. Ја не одобравам такву врст нихилизма... Изврсно “хипијевски” изгледа и звучи да патетичнопацифистичка “Мир, брате, мир”, нарочито кад се изриче и опетује у својој средини, за коју знамо како је прошла “оног” пролећа 1999. године.... Не без уметничке склоности, понекад, кад погледам свакојаке “перформансе”, било са петсто или сто хиљада посетилаца, помислим: “Боже, како би ова маса прихватила нашег Милана и његову култну “Мир, брате, мир” “флауер-пауер” реченицу?... А онда ми нешто дошапне у наивну главу: “Па, књазу Мишкине, Милан је ту моралну вакелу спремио за домаћу публику, као пацифистички прекор!!!”.... И онда се размрдам, не може се мирно спавати, преко Уне је прегласан разглас, слави се годишњица “Олује”, а омиљени певач никако да каже “Мир, брате, мир”... Ето, од мене Београду, с љубављу...
Сл.Ђ.Бијелић
Баш сам волео “Екатерину Велику”, знатно више од Миланових претходних бендова... Сретали смо се у пар наврата, тамо, негде, 1977., па до почетка осамдесетих, у ондашњем “СКЦ”-у, јер сам, као студент, живео у близини, тадашња “Генерала Жданова”, а данас Ресавска улица.... Као искрени симпатизер прогресивног рока, стигао сам да “отворим девери” и својој деци па и она(е) воле музику ЕКВ-а... Толико о “личној карти”... “V.Đ.” нам је получио панегиричан омаж, како се, уосталом, и ради о оваквим годишњицама, тако да се стилу, културно-естетском приступу мало шта може приговорити, заиста... Врло мудро је избалансиран текст и сваки коментар ризикује реакцију апологетског табора, нарочито у ово време кад се све и свашта спинује и подложно је политичкој (зло)употреби... Кажем:у мом срцу је и сада сета што су нас Милан, ВД и Маги тако прерано и трагично напустили, а мој мозак не види ваљан рацио у ономе што је елементарни, хемијски основ њихове итекако преране смрти... Данас постоје генерације младих који слушају њихову музику и конзумирају као својеврсну “нормалност” вулгарно сурову узрочност погибије чланова бенда. Ја не одобравам такву врст нихилизма... Изврсно “хипијевски” изгледа и звучи да патетичнопацифистичка “Мир, брате, мир”, нарочито кад се изриче и опетује у својој средини, за коју знамо како је прошла “оног” пролећа 1999. године.... Не без уметничке склоности, понекад, кад погледам свакојаке “перформансе”, било са петсто или сто хиљада посетилаца, помислим: “Боже, како би ова маса прихватила нашег Милана и његову култну “Мир, брате, мир” “флауер-пауер” реченицу?... А онда ми нешто дошапне у наивну главу: “Па, књазу Мишкине, Милан је ту моралну вакелу спремио за домаћу публику, као пацифистички прекор!!!”.... И онда се размрдам, не може се мирно спавати, преко Уне је прегласан разглас, слави се годишњица “Олује”, а омиљени певач никако да каже “Мир, брате, мир”... Ето, од мене Београду, с љубављу...
Podelite komentar
Efekat erudicije
@Сл.Ђ.Бијелић
Toliko pretencioznosti i grandilokvencije, a na kraju jedno veliko,beznačajno i prazno ništa...
Podelite komentar