Moć umetnosti, ili Kako je „Figarova ženidba“ dovela do Francuske revolucije

Kada je Linkoln upoznao Harijet Bičer Stou, autorku „Čiče Tomine kolibe“, knjige koja je odigrala krupnu ulogu u okretanju severnjačkog javnog mnenja protiv ropstva, rekao joj je: „Dakle, Vi ste ta ženica koja je započela ovaj veliki rat.“

Nama geografski i kulturno mnogo bliži primer književnog dela koje je pokrenulo točkove istorije jeste komedija „Figarova ženidba“ francuskog pisca Pjer-Ogistena de Bomaršea, čija je uloga u izbijanju Francuske revolucije, koja je srušila hiljadugodišnju vladavinu kuće Kapet, odnosno francusku monarhiju, bila nemerljiva.

Preporučujemo

Jedan od revolucionarnih vođa, Žorž Danton, navodno je izjavio da je ova drama „ubila plemstvo", a Napoleon ju je opisao kao „revoluciju već u akciji“. Ali da li je mislio na Bomaršeovu dramu ili na Mocartovu operu?

Nakon što mu je Luj XVI naložio da istraži narastajući sukob između Engleske i njenih američkih kolonija, a uveren da bi taj lukavi posrednički rat oslabio francuskog večitog neprijatelja, Bomarše je ubedio ministra inostranih poslova, a onda i samog kralja, da Francuska počne da pruža pomoć Amerikancima.

Pjer-Ogisten de Bomarše, slavni francuski polimat, za istoriju književnosti važan kao autor trilogije o Figaru, po kojoj je napisano više opera. Foto: Wikipedia

Dugoročno, bilo je obrnuto; Britanija nije oslabljena i pored gubitka kolonija, štaviše, dok Francuska ne samo što nije zaposela bogate karipske kolonije kojima se nadala, nego je još i bankrotirala, što je na kraju neposredno i dovelo do revolucije, pa se ovde pokazala istinitost onog starog srpskog, „ko drugome jamu kopa...“

U svakom slučaju, Bomarše je preko fiktivne kompanije tajno slao ratne zalihe u Ameriku, i čak ubedio špansku monarhiju nagovorio da osnuje svoje fiktivne kompanije kako bi i one slale zalihe. Za to nije koristio samo milione livri francuske države, nego i sopstveni novac — toliko je verovao u ono za šta se Amerikanci bore.

Zapravo, toliko je pomogao Amerikancima da je američki tajni agent u Parizu, Silas Din, napisao da bez „velikodušnih, neumornih i odlučnih napora gospodina Bomaršea, kojima Sjedinjene Države u svakom pogledu mnogo duguju“, on ne bi mogao izvršiti svoju misiju. Zato je američka vlada 1835. njegovim naslednicima i isplatila 800.000 livri u znak priznanja.

Oduševljen američkom pobedom, Bomarše je napisao „Ludi dan, ili Figarova ženidba“, kao nastavak drame „Seviljski berberin“. Komad je napisan verovatno do 1778, ušao je u produkciju u „Komedi fransez“ već 1781, ali je premijerno izveden tek 1784.

Scena iz komada „Ludi dan, ili Figarova ženidba“, V čin, Figarov nastup; ilustracija iz francuskog izdanja iz 1785. (godinu dana nakon premijernog izvođenja). Foto: Wikipedia

Bomarše je radnju smestio u Španiju Karla III, umesto u Francusku Luja XV ili XVI, jer je već bila dovoljno drska — čak radikalna. Tema drame je borba domišljatosti, s velikim ulozima, između Figara i njegovog gospodina, grofa Almavive — ali svako u Francuskoj mogao je da vidi da se tu zapravo radi o borbi između običnih ljudi i aristokratije.

Poslušajte samo revolucionarnu retoriku u rečenicama koje Bomarše stavlja u usta Figaru u V činu (korišćen prevod Milana Grola, u izdanju Srpske književne zadruge 1925. godine):

„Zato što ste veliki gospodin, vi uobražavate da ste veliki genije!... Plemstvo, bogastvo, položaj, zvanje, kako to sve čoveka pogordi! Šta ste vi uradili za tolika dobra? Potrudili ste se da se rodite i ništa više. Međutim, čovek dosta običan; dok je meni, sto mu muka! — zaturenom tamo negde u neznanoj gomili, trebalo pokazati više znanja i domišljanja samo za održanje no što ga je upotrebljeno kroz sto godina u upravljanju svima Španijama.“

Plemstvo i kraljica su obožavali komad; kako je baronica d’Oberkirš primetila, aristokrati koji su aplaudirali ovim duhovitim osudama sopstvenog staleža i moći, i trijumfu sluge i služavke nad plemićem, „udarali su sami sebe po obrazu“.

Scena iz Mocartove opere „Figarova ženidba“, akvarel, nepoznati autor, XIX vek. Foto: Wikipedia

Ali sama radnja sadrži opasnu klicu: seksualno uznemiravanje sluga od strane njihovih gospodara, pogrešni identiteti sa prerušenim damama koje se sastaju u mračnim baštama — vlastela se smejali toj farsi, koja će završiti njihovom vlastitom tragedijom. Ovaj komad je bio poslednji delić socijalne slagalice — svi preduslovi za izbijanje revolucije sada su bili posloženi.

Neki čak prave vezu između ove drame i afere iz 1785. s navodnom dijamantskom ogrlicom kraljice Marije Antoanete, koju ona nikada nije kupila ali koja joj je pokvarila ugled i reputaciju (mada je već bila nevoljena), a koja je uključivala seljanku prerušenu u kraljicu, koju je uspešno odglumila u jednom mračnom vrtu — što je praktično scena s groficom Almavivom u „Figarovoj ženidbi“!

Gde je tu Mocartova opera? Mocart i njegov libretista Lorenco da Ponte stvorili su i u bečkom Burgteataru 1. maja 1786. postavili nešto posve drugačije. Borba domišljatosti između Figara i njegovog gospodina ostala je srž radnje, ali akcenat je stavljen na Figarovu ljubomoru i njegov bes, nema skrivenog poziva na revoluciju, i sve se završava srećno.

Istovremeno, Mocartova uzvišena muzika je ono što nas odvodi daleko od promišljanja o korenima i uzrocima ljudskog zla. Kako je Johanes Brams objasnio, „Svaka numera u ’Figaru’ je za mene čudo; jednostavno ne mogu da shvatim kako je bilo ko mogao napraviti nešto tako savršeno“.

Danas smo mi obični ljudi prilično nezadovoljni sopstvenim „aristokratama“, tim političkim i ekonomskim milionerima i milijarderima, koji se u ovo vreme navodne meritokratije, probijaju mitom, prepredenošću, pljačkom, transgeneracijski akumuliranim socijalnim vezama, baš kao u stara vremena. I baš kao u stara vremena, postoje dva „Figara“, Bomaršeov i Mocartov.

(Telegraf.rs)