"Garderober" u JDP: Sloboda Mićalović i Miki Manojlović u priči o umetnosti kao poslednjem utočištu smisla

Premijera predstave Garderober Ronalda Harvuda u režiji Paola Mađelija biće održana u petak, 8. maja u 20 časova na Velikoj sceni „Ljuba Tadić” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

U predstavi igraju Voja Brajović, Miki Manojlović, Sloboda Mićalović, Branka Petrić, Nikola Rakočević, Miloš Samolov, Marta Bogosavljević, Simo Đukić, Rade Stojiljković i Nemanja Aćimović.

Preporučujemo

Dramaturg je Željka Udovičić Pleština, scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Lana Cvijanović. Autor videa je Ivan Marušić Klif, muziku je komponovao bend KOIKOI, a scenski govor oblikovala Ljiljana Mrkić Popović.

O predstavi "Garderober"

Garderober nas vodi u teatar u trenutku kada se svet izvan njega nezaustavljivo raspada.

Radnja se, naime, odvija u ratnom okruženju. U ratu koji traje nekada davno ili upravo sad (ali svakako u vremenu koje prepoznajemo), gde pozorište postaje svojevrsni bunker, utočište od spoljašnjeg haosa, ali i prostor unutrašnjih borbi pojedinca. U takvim okolnostima, putujuća pozorišna trupa iz dana u dan nastavlja da igra svoje predstave, prkoseći stvarnosti koja ih opkoljava. Pozorište za njih nije luksuz — ono postaje nužnost, poslednja linija obrane identiteta.

Dok bombe padaju iznad njihovih glava, mobilizacijom i hapšenjima okrnjena trupa igra svoju predstavu, oslanjajući se na stihove Vilijama Šekspira kao na poslednji sistem reda i suštine. U tom činu krije se gotovo prkosna potreba za očuvanjem smisla: ako već svet mora da nestane, neka barem predstava traje do kraja. Njima scenska iluzija nije beg od stvarnosti — ona je mehanizam preživljavanja.

U središtu tog krhkog sistema nalazi se odnos između velikog glumca Sera i njegovog garderobera Normana. Njihova veza nadilazi profesionalne okvire i prerasta u duboku, gotovo egzistencijalnu međuzavisnost: bez Normana Ser gubi kontrolu i sposobnost da igra, bez Sera Norman gubi svrhu i identitet. Jedan postoji zahvaljujući iluziji koju drugi održava. Jer Norman nije samo onaj koji priprema kostim — on je čuvar iluzije. On pamti tekst kada ga Ser zaboravi, usmerava ga kada izgubi fokus, štiti ga od pogleda drugih i, kada je potrebno, manipuliše stvarnošću kako bi predstava mogla da opstane. Garderober, ta naizgled sporedna figura teatarskog svemira, postaje središnja osovina priče. Jer Norman je više od pomoćnika Seru — on je svedok, saučesnik i tihi arhitekta Serove glumačke veličine, istovremeno sluga i reditelj iz senke, organizator haosa i čuvar reda. On poznaje slabosti svog gospodara, njegove strahove i pukotine, ali upravo zahvaljujući tom znanju omogućava da svake večeri Serov neosporni talenat iznova iznedri Lira na pozornici. Normanova uloga u tom procesu je ključna i duboko paradoksalna. On ne stvara iluziju u umetničkom smislu, ali bez njega ona ne može da opstane.

U toj dinamici otvara se i pitanje slabljenja kognitivnih funkcija, propadanja usled demencije. Ser predstavlja nestajanje stare pozorišne tradicije i „velikog glumca” kao institucije. Njegovo mentalno raslojavanje odražava strah od zaborava, prolaznost slave, ali i krhkost umetničkog postojanja. Rat koji besni napolju postaje ogledalo unutrašnjeg raspada — borbe protiv vremena, zaborava i vlastitog nestajanja. Upravo u toj napetosti leži jedan od ključnih paradoksa drame: što je njegov stvarni život haotičniji, to mu je scenska iluzija nužnija. Dok svet gubi svoje strukture, Ser gubi sebe. Ali istovremeno, upravo u pozorištu pronalazi poslednje utočište — mesto gde još uvek može da postoji, makar kroz ulogu.

Istovremeno, postavlja pitanje identiteta: gde se završava uloga, a gde počinje čovek? Ser više ne razlikuje trenutke kada govori kao kralj sa scene i kada govori kao on sam. Njegov identitet se raspada na fragmente uloga koje je tokom života igrao. Među tim fragmentima naoružanim njegovim egom, gubi i svoju životnu i scensku saputnicu i sapatnicu - Ledi.

Na kraju, Garderober nije samo drama o pozorištu. To je priča o ljudima koji u vremenu raspada pokušavaju da sačuvaju smisao, o odnosima koji nas definišu i o strahu od nestajanja.

To je drama o potrebi da budemo potrebni, o strahu od beznačajnosti i o odnosima koji nas određuju.

U svetu koji se raspada, umornoj trupi koja odbija da prestane da igra, pozorište postaje poslednje utočište smisla. A u onom tihom, publici nevidljivom prostoru iza scene, na tom mestu susreta „vidljivih” i „nevidiljivih” neimara umetničkog čina možda se krije i najdublja istina pozorišta — da iluzija opstaje samo zahvaljujući onima koji u nju veruju dovoljno da je svakodnevno iznova stvaraju.

Voja Brajović je pre Garderobera tri puta igrao u predstavama Paola Mađelija. Bile su to uloge: Tetereva u Malograđanima Maksima Gorkog (CNP Podgorica, 2001), Satina u predstavi Na Dnu istog pisca (JDP, 2007), i Andreja u Ocu Florijana Zelera (Atelje 212, 2023).

Saradnja Mikija Manojlovića s velikim evropskim rediteljem Paolom Mađelijem počela je pre više od pola veka, ulogom Kralja u predstavi Pomozite mi da umrem (Narodno pozorište u Beogradu, 1972). Bila je to prva Mađelijeva režija po dolasku u našu zemlju i početak njegovog umetničkog rada koji će Beogradu doneti dugi niz nezaboravnih predstava. Usledila je decenija zajedničkog rada i serija od pet značajnih naslova na repertoaru Narodnog pozorišta: Makijalvelijeva Mandragola (1973, uloga Ligurija), Goldonijeve Ribarske svađe (Ivanko, 1973), Čehovljev Galeb (Trepljov, 1974), Princ od Homburga Hajnriha fon Klajsta (Artur fon Homburg, 1978) i Kako vam drago Vilijama Šekspira (Kremen, 1978).

Branka Petrić je još jedan doajen koji glumi u Garderoberu, i to u svojoj šezdeset sedmoj sezoni na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Igrajući, iz decenije u deceniju, značajne uloge u značajnim predstavama, bila je i ostala deo mnogih najvažnijih i najuzbudljivijih poglavlja priče o JDP.

Uz njih, u Garderoberu igraju Sloboda Mićalović, Nikola Rakočević, Miloš Samolov, koji danas, zajedno s ostalim umetnicima iz svoje generacije, sa uspehom nose repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Marta Bogosavljević, iz mladog naraštaja koji predstavlja budućnost srpskog teatra.

(Telegraf.rs)