Ikarija je grčko ostrvo čiji stanovnici žive po 100 godina: Ovo je tajna njihove dugovečnosti

Drevni Atinjani svake godine su imali obavezu da šalju sedmoro mladića i sedam devojaka kao žrtvu Minotauru, koji se prema grčkim mitovima smatra pola bogom, pola čovekom. Sasvim očekivano, tadašnji kralj ostrva Krit, Minos ili Minoj smatran je pravim tiraninom, uzevši u obzir da je dozvoljavao žrtvovanje mladih Atinjana.

Na Minosovom dvorcu tada su boravili Dedal i Ikar, otac i sin. Upravo je Dedal bio zadužen da napravi lavirint za Minotaura. I čim je to učinio, kritski kralj nije časio ni časa, pa ga je zatvorio u jednu kulu svoje palate, zajedno sa sinom.

Želeći da se spasu, oni prave krila. Međutim, perje ptica koje su prikupili uvezali su voskom. Zato je Dedal upozorio svog sina da pazi da ne leti previše blizu suncu, kako sunčeva toplota ne bi otopila vosak. Nažalost, grčki mitovi navode da Ikar nije poslušao svog oca i da se utopio baš u blizini jednog ostrva koje po njemu bi nazvano Ikarija. I tako je ostalo do danas...

Ostrvo neverovatnih prirodnih lepota

Slobodno se može reći da je priroda bila vrlo darežljiva prema ovom istočnoegejskom ostrvu. Udaljeno je oko 20 kilometara od mnogo poznatijeg Samosa, čijoj prefekturi i pripada.

Najviši vrh Ikarije nalazi se na 1.037 metara nadmorske visine. U nižim delovima ovog pretežno planinskog ostrva uglavnom su smeštena naselja, dok postoje i delovi ostrva koji su manje pristupačni.

Ostrvo turistički nije dovoljno razvijeno. Glavna luka se nalazi u mestu Agios Kirikos, koje je ujedno i glavni grad ostrva. Lokalni aerodrom povezan je sa ostrvom Samos, ali i sa aerodromima u Atini i Solunu.

Interesantan je podatak da je nedavno preminuli, poznati grčki kompozitor Mikis Teodorakis, upravo na Ikariji boravio u toku građanskog rata.

Dugovečnost je ovde uobičajena

Pre četiri veka zabeležena su svedočenja tadašnjeg sveštenika na ostrvu da je sasvim bilo uobičajeno za ono vreme da stanovnici Ikarije budu stari i po 100 godina.

Da li zato što nisu okrenuti masovnom turizmu i žive prilično mirno za pojmove savremenog čoveka, tek stanovnici Ikarije ne brinu ovozemaljske brige, reklo bi se. Sasvim je normalno da se ne opterećuju time koliko je tačno sati i da li će da doručkuju, ručaju i večeraju u određeno vreme.

Med koji se proizvodi na ovom ostrvu naročitog je kvaliteta. Takođe, stanovnici sa ponosom ističu i biljke koje ovde uspevaju, a od pojedinih sorti priprema se i takozvani planinski čaj koji deluje terapeutski na organizam.

- Probudite se prirodno, radite u bašti. Ako kasni ručak, vi dremnete – objasnio je pre više od deset godina doktor Ilias Leriadis sa Ikarije, novinaru "Njujork tajmsa" koji se bavio istraživanjem razloga za dugovečnost stanovnika ovog ostrva.

Mnogi se pozivaju na ishranu i kvalitet namirnica, navodeći upravo to kao razlog za izuzetnu dugovečnost ostrvljana. Njihova ishrana bazirana je najpre na domaćem maslinovom ulju, kozjem mleku i siru, te domaćem povrću, ali i vinu koje se spravlja od sorti grožđa koje uspevaju na Ikariji.

Međutim, to ne mogu biti jedini razlozi zbog kojih se smatraju izuzetno dugovečnim. Druženje, uživanje u prirodnim lepotama ostrva koje im je dom, ali i mogućnost da zbog sporijeg životnog ritma mogu i po nekoliko puta u toku dana da dremnu, sasvim sigurno dovode do toga da se njihov organizam ne umara, kao kod ljudi koji žive u velikim gradovima.

- Ovde je ljudima dobro, jer su svi vrlo samostalni. Možda nećemo imati novca za luksuz, ali imaćemo hranu na stolu i dalje ćemo se zabavljati sa porodicom i prijateljima. Možda ne žurimo da obavimo posao tokom dana, pa radimo noću. Na kraju dana, ne idemo kući da bismo sedeli na kauču – objasnio je jedan od stanovnika ostrva.

Možda je najzanimljiviji odgovor istraživač pomenutog magazina o razlozima za dugovečnost ostrvljana, dobio od jedne vremešne stanovnice Ikarije:

- Samo zaboravljamo da umremo.

(Telegraf.rs)