Ovako je izgledalo moje putovanje po Maroku i malo je reći da je vredelo svake pare

Telegraf.rs

Smešten na obalama Atlanskog okeana, ispresecan planinama Atlas, sežući do pustinje Sahare. Prethodne jeseni sam posetila predivnu Kraljevinu Maroka, bogatu istorijom i tradicijom, koja datira hiljadama godina unazad, još od  naseljavanja Berbera, čiji su se običaji i kultura prožimali kroz vekove zajedno sa uticajem evropskih kolonista. 

Preporučujemo

Četvrtog oktobra sam sletela na Menara aerodrom u Marakešu, u kasno popodne. Čim sam kročila na, do tada, nepoznato tlo morala sam da se služim francuskim jezikom u autobusu da bih uspešno stigla na trg Džama el Fna, odnosno na najprometniji trg severne Afrike. Francuski jezik govori većina ljudi u većim gradovima, i mnogo ćete se lakše sporazumeti francuskim nego engleskim. Ne morate ni dobro da ga govorite. Samo koristite osnovne reči, a meštani će vam pomoći.

Posle sat i nešto lutanja sokacima i ulicama, pronašla sam smeštaj koji je bio veoma blizu poznate pijace pune gurmanskih specijaliteta, i autentičnih suvenira. Odmah to veče sam se ohrabrila da probam jagnjetinu spremljenu na marokanski način. Analizirajući menije sam shvatila da u Maroku uopšte ne može da se dođe do alkohola legalno, a meštani se malo i vređaju kada ih pitamo da li služe bilo šta što sadrži čak i promil alkohola. Doduše, ko baš ne može bez dobro poznatog ukusa piva, tu je bezalkoholna verzija.

Sutradan rano ujutru sam se uputila u baštu Mažorej, pešaka, da bih malo upila kulturu meštana. Moja očekivanja su se i previše ostvarila, jer sam na putu ka bašti prošla jednom ulicom, dugom barem kilometar, koja je celom dužinom bila ukrašena svežim voćem i povrćem, mesom, i garderobom. Meštani su se cenkali, zaobilazili me skuterima i malim kočijama,  čak je nekoliko štandova imalo kokoške spremne za klanje po narudžbini.

Telegraf.rs

Kada sam konačno stigla do ulaza Mažorej bašte, etnički sadržaj se momentalno promenio. Većinom su samo šetali turisti, a skromne kućice su zamenili glomazni hoteli. Ispred ulaza me je dočekao red, takođe barem jedan kilometar dugačak, ali je srećom brzo tekao. Nadimak, kojim su drugi putnici nagradili baštu, bio je „mali vrt mira“. Ona je zaista jedan ogromni plac smešten u centru grada pun palmi, kaktusa, cveća i mozaikom ukrašenih fontana, ali je i prepun turista.

Ta velika gužva pomalo kvari čitav doživljaj, zato ja ne mogu da se složim sa tom parolom o vrtu mira. Unutra se može i posetiti muzej Iv Sen Lorena, poznatog modnog dizajnera. On je veliki deo života proveo u Marakešu, i jednom prilikom je izjavio kako ga je „Maroko naučio kako da koristi boje“.

Telegraf.rs

Posle nekoliko sati šetnje, umorna, odlučila sam da na svoju sledeću destinaciju odem taksijem. Htela sam da proverim da li je ikakvo cenkanje moguće oko cene prevoza, i pozitivno sam se iznenadila, jer je vozač bio spreman da cenu spusti za dvadesetak dirhama. Nakon kratke vožnje sam stigla na hamam.

Hamam je pravi arapski način uživanja. U javnim kupatilama Marakeša, čovek može da uživa u bazenima, saunama i masažama. Odmor je bio neophodan jer su tri dana koja su sledila bila prava avantura.

Narenda tri dana sam odlučila da posvetim jednoj organizovanoj turi do Sahare. Te ture ne morate da zakažete pre putovanja jer na trgu Džama el Fna će vam ponuditi ture, a cene su relativno iste.

U cik zore smo pošli na dugačak put od 560 kilometara. Slike kroz prozor autobusa su prolazile kroz potpune metamorfoze: od užurbanog grada nastala je seoska idila, koja se pretvorila u prirodne pejzaže i panorame niz planinu Atlas.

Telegraf.rs

Posle nekoliko sati vožnje stigli smo u gradić Aid Ben Hadu, koji je nekada bio naseljen, a u kome danas živi samo šesnaestoro ljudi. Reka, Vad Mele koja teče kroz grad, je većim delom godine isušena, ali kada je u svom punom sjaju, zbog minerala u planini je voda slana. Zato je život u tom gradiću jako težak, bez pitke vode i struje. Ipak, Aid Ben Hadu je poznat kao mesto snimanja brojnih filmova i serija poput: Igra prestola, Asteriks i Obelisk, Gladiator, Princ Persije i mnogi drugi.

Telegraf.rs

Posle šetnje kroz gradić i ručka, nastavili smo put ka smeštaju u dolini planine Atlas. Zanimljivo je zapaziti da svaki kafić, restoran, hotel ili pumpa imaju okačenu fotografiju trenutnog vladara, kralja Mohameda VI. Marokanska kuhinja je lako prepoznatljiva: za svako jelo koriste raznorazna povrća i meso mleveno ili na ražnju.

Sutradan popodne, konačno sam ugledala čuvenu Saharu. Pustinja zaista izgleda bajkovito. Čovek kada je ugleda uživo, ima utisak kao da samo gleda fotografiju. Teško je opisati taj osećaj. Svaki novi pogled oko sebe stvara novo oduševljenje. Poneli smo sa sobom svoje pustinjske pasoše - marame, koje su ulaznica u beskrajnu dolinu peska i spremiili se za put do kampa. Naš prevoz do smeštaja bile su kamile. Jahanje ove egzotične životinje nije baš prijatno, a ni udobno, ali zaista predstavlja jedno novo iskustvo.

Smeštaj je možda i najveće razočarenje ovog putovanja. Obični šatori sa vodom i stujom malo kvare osećaj divljine i malo prljaju peskovit prekrivač oko nas, ali zvezdano pustinjsko nebo potrudilo se da svojim magičnim prizorom popravi utisak. Svi meštani koji su radili u ugostiteljstvu sahare zaista su bili ljubazni i strpljivi prema turistima.

Telegraf.rs

Posle jedne moći provedene u pustinji ujutru smo ušli u autibus i bez bez dužih stanica smo putovali do Marakeša.

Lepota Marakeša je visoka kula Džamje Kutobije, koja uvek može da vam pomogne kad se izgubite jer je teško ne primetiti njenu veličanstvenost.

Posetila sam prelepu građevinu iz 19. veka, Bahia Palatu. To ogromno zdanje od 8.000 kvadratnih metara, nosi ime jedne od sultanovih žena. Unutra se mogu videti prelepi paviljoni ukrašeni mozaikom i mermerom. Dvorište ove palate bih radije nazvala malim vrtom mira.

Telegraf.rs

Poslednji dan sam odlučila da provedem izvan Marakeša. Dvoumila sam se između Agadira i Kazablanke. Zbog velike ljubavi prema istoimenom filmu odlučila sam da posetim Kazablanku, svratila sam u Rikov kafić i prošetala obalom okeana.

Telegraf.rs

U Kazablanci se nalazi sedma najveća džamija koja je dobila po jednom od kraljeva, Hasana II. To je jedina džamija u Maroku koja je otvorena i za turiste. Osim ove dve atrakcije, nažalost, moram da priznam da Kazablanka nije vredna celodnevne posete. Grad je zagušljiv i nije adekvatan za laganu šetnju.

Sada bih se sigurno odlučila za Agadir, da vidim koze koje se penju po arganskom drveću.

Tako se završila moja jednonedeljna avantura u severo-zapadnom ćošku Afrike.

(Telegraf.rs)