Moldavija iz ugla jednog blogera: "Ozloglašena" turistička destinacija bez opravdanih razloga

Foto: Youtube/Printscreen/ One Man Wolf Pack

U Nemačkoj vrlo malo ljudi zna o majušnoj Republici Moldaviji. Ali ta zemlja ipak zaslužuje da bude priznata kao jedna od atraktivnih turističkih destinacija, smatra travel bloger Fin Mantej. Njegov putopis vam prenosimo u celosti:

Preporučujemo

Reči koje su bile napisane u članku poznatog nemačkog lista „Die Welt“ iz 2011. godine o gradu Kišinjevu u Moldaviji bile su: mesto za odustajanje. Bile su to prve reči koje sam pročitao o majušnoj republici, koja se nalazi između Rumunije i Ukrajine, kada sam se prijavio za dobrovoljni rad u Kišinjevu.

U članku se pominje upozorenje za putovanje u ovu zemlju, pa je to čak bilo navedeno i u naslovu. Ali su u isto vreme to bile prve reči koje su me pogodile. I ne toliko zbog negativnog izbora reči i očigledno namerno negativnog stava, sa željom da se postigne takozvani vau efekat, već posebno zato što je neko dao sebi za pravo da moldavski kapital prikaže na tako negativan način.

Moram da priznam da su me baš te reči i naterale da se prijavim u Evropsku dobrovoljačku službu.

Jednostavno nisam mogao da verujem pristrasnosti opisa u članku, osećajući se pomalo i prevareno i tužno. Zato sam morao da se prijavim, kako bih lično istražio ovu malu, nepoznatu zemlju, koja sigurno ima više od toga da ponudi.

Nije me bilo briga zbog nedostatka atrakcija za razgledanje. Brinuli su me ljudi i njihove priče.

Ipak, država je mnogo više od lako pisanog karakterisanja nemačkog autora koji je boravio u Moldaviji samo tokom vikend putovanja.

Svakodnevni život čine emocije, a svakodnevne životne priče ljudi učiniće da ih bolje upoznate. Dobro je informisati se na osnovu nepristrasnih knjiga i članaka, dodajući lično iskustvo i priče iz svakodnevnog života.

Baš o tome kako sam prihvaćen u toj zemlji govori nastavak teksta.

Naravno, određena doza negativnosti postoji. Moglo bi biti tačno da bi neki problemi, poput ekonomskih, socijalnih i političkih, zajedno mogli da imaju uticaja na svakodnevni život građana Moldavije. Ali o tome treba izneti istinite argumente, a ne svesti predstavljanje zemlje na puko nagađanje.

Ono što me je navelo takođe da razmišljam jeste da mnogi ljudi, sa kojima sam razgovaro pre odlaska, zapravo nisu ni znali mnogo o Moldaviji. A kada su se malo više zainteresovali, kada su naučili kako se izgovara Kišinjev, te sam im dao da gledaju i neke slike, negativni komentari su se nastavili. Nesumljivo, ovde u Nemačkoj treba ići i dalje u tom dijalogu. Zapravo samo mali broj ljudi zna da je Kišinjev prošao kroz mnogo teška vremena i da je nacistički režim tokom Drugog svetskog rata u saradnji sa rumunskom vojskom potpuno uništio grad. Jevrejsko stanovništvo je značajno smanjeno i stvoren je svojevrsni jevrejski geto, koji se ne može rečima opisati u pogledu surovosti.

Ukoliko kažem da je u pitanju lepa zemlja, ne mislim samo na lepo u optičkom smislu, već i na dopuštanje da se uči o nepoznatom.

Imajući u vidu ovaj stav, stigao sam u Kišinjev. I bio sam impresioniran od samog početka. Sećam se kada me je Andrej pokupio na aerodromu i spomenuo dobra vremena koja su vladala u Moldaviji.

Izlazeći iz autobusa, zureću u scenu na ulici, imao sam utisak kao da sam u nekom muzeju i bio sam preplavljen zahvalnošću i radošću. Već sam bio u Minsku, ali je ovo bilo drugačije. Štaviše, osećao sam se prijatno u Kišinjevu od samog početka i to najpre zbog njegove kompaktne infrastrukture.

Grad je izgledao tako zeleno i čudesno. Svidela mi se i kombinacija različitih delova. A predgrađe u kome sam živeo je bilo autentično i u njemu skoro da nije bilo stranaca.

Uživao sam da prolazim predrgrađem Botanika i divnim bulevarom Stefan-Cel-Mare. Haotična pijaca Kišinjeva je okružena brojnim manjim kafićima i restoranima u pravcu Univerziteta i kancelarije OEBS. Taj put vodi do jezera Valea Morilor.

Nakon što sam upoznao i druge dobrovoljce, koji su takođe boravili u ovoj zemlji, upozorili su me da neću naći „Burger Kings“ ili „MC Donalds“ restorane brze hrane.

Ali osim sićušnih prepreka, moji prvi utisci i trenuci u Kišinjevu, bili su impresivni i davali su mi osećaj da sam doneo pravu odluku i da sam spreman da istražim nešto nepoznato.

(Aleksandra Blažević/Telegraf.rs)