Holanđanka se preselila u Srbiju, a onda je na kapiji ugledala neobičnog Engleza. Tako je počela njihova divna priča (FOTO)

Holanđanka Josan Gerding (58) i njen partner Englez Dejvid (50) su ostrašćeni motoristi koji već godinama žive i rade u Novim Banovcima.

Njihova ljubavna priča započela je upravo u Srbiji kada su se sasvim slučajno sreli na vratima njene kapije i odmah su odlučili da ostatak svog života žele da provedu baš u našoj prelepoj državi.

Preporučujemo

Želeli smo da saznamo nešto više o njihovom životu i ljubavnoj priči dvoje stranaca u Srbiji i evo šta su oni rekli samo za portal Telegraf.rs.

• Kada ste se iz Holandije preselili u Srbiju i kako ste došli na ideju da baš ovde živite?

U poslednjih 35 godina radila sam i živela u Engleskoj, nekoliko puta u Švedskoj, Belgiji, Nemačkoj, Sloveniji, Poljskoj, i konačno u Srbiji. Nisam se preselila direktno iz Holandije u Srbiju, prvi put je to bilo 1989, a konačno 2007. godine. Shvatila sam da mi se život ovde najviše dopada. I kada nemaš, imaš! - kaže Josan.

Foto: Privatna arhiva

• Šta vam se to dopada u Srbiji?

Sve! Pre svega, ljudi su vrlo ljubazni i prijateljski nastrojeni, gostoprmljivi i uvek spremni da vam pruže pomoć kada je to potrebno. Uvek imaju vremena za kafu, ćaskanje ili šalu. Srpska hrana je odlična, ukusna, sveža i uglavnom se kuva domaće. Vreme je lepo, iako mogu da primetim promenu klime u poslednjih nekoliko godina. Takođe, Srbija je veoma prijatna za odgajanje dece, a na kraju krajeva, Srbija je bezbedna zemlja. Nikada se ne plašim da noću sama hodam ulicama Boegrada, a u drugim prestonicama Evrope sam oklevala - iskrena je Holanđanka.

• Gde sada živite i čime se bavite?

Živim u Novim Banovcima. Radim za multinacionalnu kompaniju već 35 godina i preko mog posla sam imala priliku da putujem i živim u raznim zemljama. Kao dete sam imala priliku da posetim Jugoslaviju nekoliko puta 60-ih i 70-ih godina, kasnije sam provela i mnoga leta ovde. Oduvek sam imala želju da moja kompanija uđe na jugoslovensko tržište, jer sam ovde želela da radim i živim.

Moj san je postao stvarnost 1989. godine kada sam se prvi put preselila u Nove Banovce zbog posla. Ostala sam u Srbiji do 1992, kada je kompanija zatvorila svoje poslovanje u Srbiji. Kupila sam mali plac sa vikendicom i od tada sam svako leto provodila ovde.

Godine 2007. sam se opet vratila da živim u Srbiji. Osečala sam da ovde imam neke korene, mnogo prijatelja i komšija. Nisam baš gradska osoba, više volim manje stresa, više mira, opuštanja i čistiji vazduh - otvoreno priča Josan.

Uživanje u prelepoj prirodi; Foto: Privatna arhiva

• Šta vam je bilo najčudnije kad ste se preselili, na šta niste mogli da se naviknete?

Holanđani obožavaju da voze bicikl i 1989. sam nekoliko puta išla biciklom od kuće do kancelarije u Novim Banovcima. Odustala sam posle nedelju dana! U to vreme nije bilo puno ljudi koji su vozili bicikl, a vozači automobila nisu baš bili pažljivi, pa sam njihovom krivicom sletela u jarak nekoliko puta. To je bilo tada, sada se mnogo više vodi računa o biciklistima i bezbednosti u saobraćaju.

Jedina stvar na koju ne mogu da se naviknem jeste administracija. Postoji dosta pravila ako ste državljanin Srbije, ali kao strani državljanin ima ih dvostruko više. To je pomalo naporno i dosadno! - jasna je motociklistkinja.

• Šta je isto u Srbiji kao i u vašoj zemlji, a šta je na meti kritike društva?

Mislim da je otvorenost ljudi ista. Svi su uvek raspoloženi za razgovor ili kafu, tako je i u Holandiji. I ovde ljudi rade stvari zajedno i pomažu jedni drugima. U našoj ulici zajedno pravimo zimnicu, skupljamo grožđe i šljive.

Kritika društva za mene je način na koji ljudi "ne rukuju" svojim otpadom. Smeće se baca svuda. Primećujem ljude koji bacaju svoje smeće kroz prozor automobila, pakovanja brze hrane, plastične kese ili flaše.

Ono što me je posebno zabrinulo je kada sam videla da bacaju svoje sofe i dušeke bilo gde uz put ili po livadama. Delimično je to neznanje i nedolično ponašanje pojedinaca, ali ne postoji dovoljno drugih mogućnosti i dostupnih stanica za recikliranje - zabrinuta je Josan.

• Kako i gde ste upoznali vašeg partnera?

Reč slučajnost se ovde dobro uklapa! Živim na kraju mrtve ulice, i tek što sam izašla iz auta da zatvorim kapiju, naišao je motor. Nikada nisam ni bila blizu motocikala, nisam poznavala nikoga ko ima motor, i meni je bilo čudno da upoznam bajkera, a kamoli Engleza iz Birmingema, u mojoj maloj ulici u Banovcima. Razmenili smo nekoliko reči i dogovorili se da popijemo kafu. Upoznali smo se 2010. godine, a zajedno smo već više od 8 godina - seća se sadašnja bajkerka.

Ljubav sve pobeđuje; Foto: Privatna arhiv

• Kako izgleda vaša ljubavna priča u Novim Banovcima?

Mislim da smo mi "čudni par" ovde u Novim Banovcima, ali mnogi nas poznaju bilo lično ili samo iz viđenja. Ovde sam poznata kao "holanđanka", a Dejv je poznat kao "bajker".

Mi mnogo volimo Banovce, ovde se osećamo kao kod kuće. To je naš dom. Ovde postoji sve što vam je potrebno, sve se nalazi u krugu od nekoliko kilometara, bez semafora, bez saobraćajnih gužvi. Beograd je udaljen samo 20 minuta od nas, a Novi Sad 40.

Oboje volimo različite stvari, ali uživamo i u istim. Volimo da provodimo vreme kod kuće, imamo puno posla u bašti, kao i da vozimo motocikle što je Dejvov hobi i velika strast. Takođe, provodimo vreme sa prijateljima, isprobavamo nove restorane, mesta za kafu i ručak. Ponekad, samo sedimo kod starih komšija, pijemo domaće vino ili rakiju i pričamo zaimljive priče iz prošlosti - priča o ljubavi bajkerka.

• Da li ste naučili da govorite srpski?

To je dobro pitanje. Prvi put kada sam bila u Jugoslaviji iznajmila sam rent-a-kar i uzela beogradsku kartu sa nazivima ulica pisanu latinicom.  Nisam mislila da će to biti problem dok nisam videla da je 30 odsto ulica unutar Beograda jednosmerno i da su nazivi većine na ćirilici. Ono što je trebalo da mi uzme jedan dan, oduzimalo mi je 3 dana.

Prve dve godine je bila baš velika borba, ništa nisam razumela, niti sam mogla normalno da komuniciram. Svake godine sam "pokupila" i naučila nekoliko novih reči, komunicirajući i rukama i nogama. Padeži me i dalje ubijaju i ne shvatam srpsku gramatiku, ali sam naučila da pričam i da čitam ćirilicu - ponosna je na sebe Josan.

• Odakle ljubav prema motorima i ko Vas je naučio da vozite?

Foto: Privatna arhiva

Kada sam upoznala svog partnera, nekoliko meseci kasnije sela sam na motor i to je bilo neverovatno iskustvo. Posle nekoliko minuta vožnje, imala sam samo jednu želju, a to je da želim sama da vozim motor tačnije da ja upravljam. Trebalo mi je neko vreme da dobijem dozvolu, jer nisam znala srpski.

Kada sam  konačno vozila samostalno prvi put, shvatila sam da taj osećaj ne može da se poredi sa vožnjom automobila ili bicikla! Vožnja sa iskusnim bajkerom, kao što je Dejv, čovekom koji je rođeni bajker je najbolja škola koju možete dobiti. Dejv me je svemu naučio. I ja sam pravila greške, ali to su lekcije koje sam morala da naučim - objašnjava motociklistkinja.

• Koje ste sve zemlje obišli zajedno na motorima?

Bili smo u mnogim delovima Srbije, to je prelepa zemlja i postoji mnogo toga što želimo da istražimo. Obišla sam mnoge gradove i u kolima i na motoru, ali to je potpuno drugačiji osećaj i iskustvo.

Zajedno smo bili u Austriji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji.

Dejv je proputovao i mnoge druge zemlje, a ja sam nedavno bila na moto štafeti koja je prošla sve bivše jugoslovenske države i Albaniju. Sledeće godine putujemo u Bugarsku, Grčku, a možda i u Tursku zavisi gde nas put nanese.

• Kakav vam je plan za budućnost, da li ćete ostati u Srbiji ili se vraćate u Holandiju?

Srbija je moj dom. Volim Holandiju, ali ne postoji ni jedno drugo mesto na kom bih želela da ostarim osim Srbije. To je nešto što osećam u srcu i što sam davno odlučila, ne znajući da li je to uopšte moguće. Ovde sam srećna! Znam da mnogi žele da napuste Srbiju i da da rade u inostranstvu jer tamo ima više novca. Ali morate znati da više novca donosi više obaveza, troškova, kredita i postajete klasičan potrošač. Ne može da se poredi ali - sloboda, prijateljstvo, porodica koju stvorite u Srbiji, ne može da se plati! Zbog toga, ostajem ovde!

• Zašto ste se Vi, Dejv, preselili u Srbiju?

Došao sam na bajkersku žurku 2007.godine. Srbija mi se jako dopala i odlučio sam da ostanem, pošto sam imao nekoliko poslova i aktivnosti povezanih sa motociklizmom - objašnjava Dejv.

• Pratite li sport - fudbal? Šta je u tom sportu slično, a šta različito u odnosu na Englesku?

Ne! Ne zanimaju me sportovi i nikada ne pratim nijedan sport, to stvarno nije ništa što me zanima! Ja sam verovatno jedini čovek u Srbiji koji nije zainteresovan za sport - na kraju se našalio bajker.

Avanturisti toplog srca; Foto: Privatna arhiva

• Idete li na moto-skupove?

Da, putujem kroz sve bivše jugoslavske zemlje i Evropu, uživam u žurkama i vožnji sa kolegama bajkerima. Tu sam upoznao mnoge prijatelje i braću na motociklima. Moji prijatelji iz Srbije imaju od 24 do 84 godine - hvali se motociklista.

Josan i Dejvid su uspeli da zaintrigiraju ne samo svoje komšije, već i medisjku javnost u Srbiji.

Oni uživaju u svom malom mestu i bave se mnogim humanitarnim aktivnostima, učestvuju na humanim moto-štafetama, kao i drugim društvenim manifestacijama.

Zahvaljujemo im se na divnoj i iskrenoj saradnji i želimo im sreću na putevima i ljubav u daljem zajedničkom životu!

(Telegraf.rs / Ivana Trišić - i.trisic@telegraf.rs)