MIHA: Plakali su i Srbi i Hrvati, "Maksimir" nije nastavak užasnog rata!

Selektor fudbalera Srbije Siniša Mihajlović izrazio je želju da utakmica na "Maksimiru" sa Hrvatskom prođe u znaku pravičnosti na terenu i van njega kako bi pobedile i Srbija i Hrvatska nakon toliko godina posle rata.

- Preživeli smo istoriju. Plakali smo i izgubili sve. Posle svega treba sada da zakopamo mržnju i ogorčenost. Srbi i Hrvati više nikad neće živeti zajedno, ali moraju da nastave dalje, moraju da budu načisto jedni s drugima. I ako utakmica u petak prođe u znaku pravičnosti, na terenu i van njega, onda će i Hvatska i Srbija pobediti, nezavisno od rezultata utakmice.

U opširnom intervjuu za italijansku "Gazeta Delo Sport", srpski selektor je govorio o bežanju iz Vukovara 1991. godine i kako nikad ne bi mogao da se vrati u grad u kom je odrastao. Mihajlović je evocirao uspomene sa prvog meča posle rata, na "Maksmiru" 1999. godine.

- Moja Srbija se tada i dalje zvala Jugoslavija, i 9. oktobra je prvi put posle rata igrala utakmicu protiv Hrvatske, odlučujuću za odlazak na Evropsko prvenstvo. Stadion u Zagrebu je bio kao vulkan, svuda je bilo policije. I dalje smo osećali rat na koži. Na terenu su bili drugovi koji su bili deo stare države, a sada su igrali jedni protiv drugih. I ja sam bio jedan od njih.

- Kada smo izašli na teren, video sam transparent, na tribini gde su bili navijači Hrvatske, na kom je pisalo "Vukovar 1991", grad koji je bio simbol rata, a u kom sam rođen. Majka mi je Hrvatica a otac Srbin. Prišao sam, kleknuo i prekrstio se za pale Srbe tom gradu, a navijači sa tribine su krenuli da se, vrišteći, spuštaju ka meni. Svaki put kad sam izvodio slobodan udarac ili korner, nisam osećao strah. Dva puta sam iz prekida namestio golove Mijatoviću i Stankoviću. Konačan rezultat je bio 2:2 i eliminisali smo Hrvatsku. Mnogi srpski mediji su pisali da je to bila najveća utakmica moje karijere, i nikad je neću zaboraviti.

Podsetivši da je prihvatio da bude trener i zbog dvomeča sa Hrvatskom, Mihajlović je odmah istakao:

- Ali ova utakmica nije nastavak rata. Taj pravi i prljavi rat smo preživeli i svi nosimo rane i ožiljke. Ovo je samo trka, utakmica koja je važna za kvalifikacije i za moje momke. Imamo četiri boda, Hrvatska i Belgija imaju po deset, a ako sada pobedimo i osvojimo tri boda, ostajemo u trci - objasnio je Miha, i izložio svoja tri cilja.

- Kao trener sam sebi postavio tri cilja: da se kvalifikujemo na Mundijal u Brazilu, ustanovim neka pravila koja će vratiti fer-plej i osećaj privrženosti reprezentaciji, i da vratim pozitivan imidž o Srbiji posle godina ispada navijača. Ispit za prvi cilj je u petak. Drugi je lansiran - imamo najmlađu ekipu u Evropi sa prosekom godina između 22 i 23 godine, pravila su postavljena, a onaj koji ih ne poštuje nije u ekipi. Dok sam ja igrao za reprezentaciju, imali smo veoma jaku ekipu, ali je svako radio ono što se od njega tražilo. Kasnije sam shvatio da je suština u disciplini.

Italijanski novinari su vratili legendu Crvene zvezde na temu rata, jer su hteli više da čuju o njegovom prijateljstvu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom.

- Svi ratovi su užasni, ali onaj građanski koji smo imali je bio još gori od toga. Ljudi zajedno odrastaju a posle pucaju jedni na druge i ruše porodice. Gledao sam kako naši ljudi umiru, naše sravljene gradove, bombe koje su bacane na bolnice, škole i civile. Moj najbolji prijatelj je uništio moju kuću. Kada su moji roditelji pobegli iz Vukovara u Beograd, zvao je ujak i rekao mojoj majci: 'Zašto ste pobegli? Trebalo je da ostanete ovde pa da ubiju tu srpsku svinju od tvog muža'.

- Nekoliko meseci kasnije, ujaka je zarobio Arkan, koji je mogao da ga ubije, ali su našli moj broj telefona. Kada su me pozvali, spasao sam mu život - otvoreno je pričao Mihajlović Italijanima, dodajući da mu je Arkan bio prijatelj.

- On je branio Srbe u Hrvatskoj koji su bili blizu toga da budu masakrirani. Za te Srbe je Arkan bio heroj. Ne branim njegove zločine, osuđujem ih, ali u građanskom ratu nema dobrih i loših momaka, i nema crnog i belog. Na kraju najdominantnija boja bude crvena, boja prolivene krvi nevinih. U Jugoslaviji je bilo mnogo zločinaca.

Italijani podsećaju da je Mihajlović ambasador dobre volje UNICEF-a, a na pitanje da li bi mogao da se vrati u rodni Vukovar, odgovora odrečno.

- Tokom rata sam kupovao oružje, ali i lekove, odeću i hranu. Novi Sad me je proglasio počasnim građaninom zbog toga. Poslednji put sam u Vukovaru bio te 1991. godine, kad je sravnjen sa zemljom i kad nisam mogao ni svoje stvari da spasem. Samo su ostale razrušene kuće i one mašine za pravljenje rovova. Nije bilo jedne ptice ili psa. Avetinjski je izgledalo.

- Sećam se da sam video dvojicu dečaka od desetak godina sa puškama. U njihovim očima su bili muškarci u telu dečaka. To su bile neke oči koje su videle sve osim dece. Nisu se vratili u Vukovar. Ja ne mogu. Ono što sam tada osećao mogu da kažem i Hrvatu - zaključio je Siniša Mihajlović.

(Telegraf.rs)