• 0

Filmska priča Ruskinje koja želi da je svi zaborave: Zlato na OI, pobedila rak, pa se osramotila

, Telegraf

Ljudmila Enkvist Narožilenko će imati o čemu da priča svojoj deci i unucima

  • 0

Život je i u slučaju ruske atletičarke, olimpijske šampionke iz Atlante Ljudmile Enkvist, eks Narožilenko, ispisao uzbudljiv roman, dramu, žanrovski ispreplitan, obeležen vrhunskim uspesima i padovima, psihološkim lomovima, bolešću, ljubavnim intrigama, doping aferama, proterivanjem iz zemlje, na kraju i bez "hepi enda".

Priča Ljudmile Leonove počela je u Tambovu, Rusija, gde je rođena (1964) i još kao klinka se zaljubila u atletiku, brzo je počela da traži izazove u takmičenju. Sa 17 godina je uozbiljila priču kada je upisala glasovitu "Mičurinsk" sportsku školu pa se i tamo zaljubila, ali u svog trenera!

Čovek sa kojim je posle vodila "ljubav i rat", budući suprug Nikolaj Narožilenko, tada 27-godišnjak, preuzeo je brigu o njenoj karijeri, prepoznao potencijal u njoj i kao vrhunskog sportiste, ali i kao osobe sa kojom bi mogao da ostvari mnogo prisnije odnose - najburnija sportska i atletska veza tog vremena mogla je da počne.

Njihova saradnja brzo se pokazala kao pun pogodak, Nikolajeva stručnost i posvećenost, i Ljudmilin dar, upornost i treninzi doneli su Sovjetskom Savezu važna odličja početkom devedesetih godina. Sa Evropskog prvenstva u hali 1989. godine u Budimpešti, donela je srebro u disciplini na 60 metara prepone, dve godine kasnije već je bila zlatna u istoj konkurenciji, u istoj disciplini, a kruna tog vremena za nju je stigla u Tokiju - gde je osvojila zlato na Svetskom prvenstvu na otvorenom, i to na 100 metara prepone, tada već uveliko pod prezimenom svog supruga.

U međuvremenu je i rodila ćerku Natašu, ali karijera nije trpela, Ljudmila je bila sve bolja, sve brža i uspešnija, tada već i svetski prepoznata kao jedna od najboljih sprinterki sveta.

A gde su dobri rezultati, slava, medalje - tu su i sponzori, novi ljudi, novi svet.

Ljudmila je, kao i svi veliki sportisti tog vremena vođenje marketinške priče i ugovaranja sa klijentima prepustila agentu, za taj važan segment karijere izabrala je švedskog biznismena Johana Enkvista i verovatno da u tom trenutku nije mogla ni najsmelije da pretpostavi da će joj ta odluka promeniti život.

Enkvist i Ljudmila su posle nekog vremena počeli da se zabavljaju. Nikolaj joj je od tada bio samo trener.

Njemu je teško palo ovo saznanje. Bio je to bolan udarac za njega. Jednom prilikom je ispričao da se Ljudmila usred Olimpijskih Igara u Barseloni, gde je bila sa njim, viđala sa dečkom - i to nije krila.

- Iz našeg smeštaja u olimpijskom selu ona je, bez sakrivanja, otišla u hotel gde je bio Enkvist. I pre toga mi je rekla da namerava da se sa našom ćerkom preseli u Švedsku, sve mi je bilo jasno - ispričao je Nikolaj.

Ljudmila je ostala bez plasmana u Barseloni zbog povrede. U tom trenutku je svakako rešavala mnogo bitnije stvari za njenu karijeru.

Već naredna godina donela joj je prvu veliku turbulenciju u karijeri - u februaru je, posle mitinga u Francuskoj, testirana pozitivno na doping. Dva meseca kasnije, u Španiji, rezultati su bili identični pa je ruska federacija suspendovala sa svih takmičenja četiri godine. Ljudmila se nije mirila sa tom odlukom, njena karijera je bila u najvećem usponu i sa kaznom bi, znala je to, sigurno bila uništena.

Radila je sve kako bi izbegla suspenziju. Pravdala se da je zabranjene supstance verovatno dobila od lekara na sahrani svoje majke, bilo joj je loše pa su joj trebali sedativi. Međutim, nije joj prošao ovaj pokušaj, u krvi su joj pronađeni anabolički steroidi, te nije bilo nikakve šanse da su joj u krvotok ušli preko sedativa. Bila je u bezizlaznoj poziciji.

I tu je njen i dalje zvanični suprug i trener Nikolaj stupio na scenu kao spasilac.

Iako je bio slomljen zbog njene veze sa Enkvistom, odlučio je da joj priskoči upomoć tako što je priznao da joj je on, u nastupu ljubomore, stavljao doze nedozovljenih supstanci u proteine koje je konzumirala svakodnevno.

- Već sam se osećao loše kad sam joj prvi put stavljao anabolike u ishranu. Mislio sam tada da će mi to pomoći da sačuvam porodicu, ali kada je skandal eskalirao osećao sam se užasno, bilo mi je žao Ljudmile. Bili smo zajedno 12 godina, i savršeno mi je bilo jasno da ona neće moći da živi bez trčanja - izjavio je tada Nikolaj Narožilenko.

Mnogi su, ipak, posumnjali u istinitost njegovih tvrdnji, verovali su da pokušava da je spasi najgoreg scenarija, što je donekle i potvrđeno proverom, jer je anabolik koji je, prema sopstvenim tvrdnjama Nikolaj sipao Ljudmili, pronađen u samo jednom od tri testirana uzorka njene krvi.

- Nisam baš siguran da je Nikolajeva senzacionalna priča istinita. Da je rekao odmah, ne bih imao razloga da mu ne verujem, ali ovako... Ljudmila i Nikolaj su u početku imali različite verzije, i tek kada je postalo jasno da je ona u bezizlaznoj situaciji, Nikolaj je pokrenuo tu priču kako joj je on, bez njenog znanja, sipao zabranjene uspstance u hranu - rekao je Valentin Balakhničev, tada jedan od šefova u antidoping agenciji.

Uprkos postojanju mnogo rupa u njegovom iskazu, Međunardona atletska federacija je 1995. godine skinula zabranu Ljudmili i ona je, tada već kao iskusna atletičarka u punom karijernom zamahu sa 31 godinom, ponovo mogla na stazu.

Bili su to dani velikih izazova i promena u njenom životu i karijeri: definitivno se razišla sa Nikolajem, uzela je ćerkicu i preselila se u Švedsku kod Johana Enkvista. Po ubrzanom postupku je postala švedska državljanka, u maju je podnela zahtev za državljanstvo, u junu ga dobila, a već u julu trčala na Olimpijskim igrama u Atlanti - i do kraja karijere se takmičila pod zastavom zemlje "tri krune".

Upravo je u Atlanti i doživela najveći uspeh karijere - osvojila je zlatnu olimpijsku medalju u trci na 110 metara sa preponama! Postala je prva Šveđanka sa zlatom u nekoj trkačkoj disciplini ikada na Igrama. Već naredne godine potvrdila je dominaciju i osvajanjem svetskog zlata. Ta dva rezultata postavili su je uz rame sa najvećim sportistima njene nove države, postala je superzvezda.

Naredne godine nisu, ipak, bile tako blistave po Ljudmilu. Njena karijera je već počela da trpi zbog učestalih povreda, a onda je, 1999. usledio šok - dijagnostifikovan joj je kancer dojke.

Neverovatna Ljudmila i tada je, u toj najtežoj životnoj borbi, zadivila ssvet: posle operacije i uklanjanja dojke krenula je na hemoterapije, ali ih je prekinula posle četiri sesije kako bi bila čista od toksina pre Svetskog kupa iste godine. Vratila se na stazu, trenirala, a onda pokazala klasu - osvojila je bronzu na pomenutom takmičenju!

Taj još jedan slavni momenat je dodatno uzdigao njen status sportske heroine u Švedskoj. Najveće firme su se utrkivale za njen potpis čak i kada je već bila na zalasku karijere. Jer, bila je mnogo više od sportistkinje, bila je primer svima.

- Nikada sigurno neću biti 100 posto Šveđanka, ali se osećam sjajno ovde i ne nedostaje mi Rusija - govorila je tada.

Godinu dana kasnije, u 36. godini, Ljudmila Enkvist je završila slavnu atletsku karijeru. Završila je sa atletikom, ali ne i sa sportom - njen novi izazov bio je iznenađenje za sve, počela je da trenira bob.

U zemlji koja decenijski neguje zimske sportove nije to bio ni toliko neobičan izbor za Ljudmilu, koja je sebi na početku nove karijere odmah postavila jasan cilj: želela je da bude prva sportistkinja u istoriji sa osvojenim zlatom i na letnjim i na zimskim olimpijskim igrama.

Bob za dame je inače tek 2002. godine uvršten u porodicu olimpijskih sportova, u idealnom trenutku za Ljudmilu da napadne još jedno zlato i zaokruži fenomenalnu karijeru.

Ludmila Enkvist

Foto: Guliver/Mandatory Credit: John Gichigi /Allsport

Švedska nacija euforično je prihvatila njenu odluku, Olimpijski komitet se maksimalno angažovao da izgura Ljudmilu u njenom novom poduhvatu i sve je delovalo idilično isprva. Iskusni pilot boba Karin Olson je bila glavnokomandujuća u ekipi kojoj je priključena bivša sprinterka. Ekipa je brzo stigla do Top 10 u svetu, a na Svetskom kupu im je umalo izmaklo odličje.

Stvari su se odvijale u željenom pravcu pred zimske Olimpijske igre.

Samo na prvi pogled delovalo je da je Ljudmila ispunjena novim izazovom. Ruskinja je zapravo mrzela bob. Mrzela ga je jer se užasavala bzine i mrzela ga je jer nije u pitanju individualni sport gde zavisiš samo od sebe. Ovde je već morala da se prilagođava različitim karakterima u ekipi. Osim toga, noge je više nisu služile kao nekada.

- Mrzela sam bob i smrtno sam bila uplašena kada smo se trkale. Bilo mi je i teško da se naviknem na timski sport, imala sam mnogo svađi sa devojkama. Bilo mi je baš teško da sam mnogo puta htela da napustim sve. Ali, četvrto mesto na Svetskom prvenstvu me je odgovorilo od toga, bila sam potrebna timu. Ali svaki put kada se trka završi ja sam zahvaljivala bogu što sam živa - ispričala je Ljudmila.

Olimpijske igre su se bližile, švedski bob tim u kojem je bila Ljudmila imao je još samo nekoliko pravih provera do tada, kao što je bilo test takmičenje u Lilehameru. I tamo je osetila da je noge "ne slušaju" kao nekad, a ona je sanjala o zimskom olimpijskom zlatu - bila je spremna na sve da ga osvoji. Baš na sve. Nažalost, posegla je za nedozvoljenim sredstvima. Jednog dana su je pozvali na doping kontrolu, a ona, valjda i psihofizički iscrpljena od svega, nije ni sačekala rezulate, već je sama priznala da je uzimala anabolike.

Razočarala je milione Šveđana koji su je gledali kao boginju. Od tada je njen život krenuo da se raspada.

- Uzimala sam nedozvoljena sredstva, ne znam zbog čega sam to uradila, ne mogu da objasnim. Strašno glupo sa moje strane. Jedino što sada mogu da tražim je oproštaj - rekla je pojkajnički Ljudmila.

I nije ga dobila. Umesto toga, Šveđani su bili surovi prema svojoj sportskoj ikoni. Krenuo je medijski linč.

Niko je nije štedeo. Sponzori su je napustili, u javnosti je nazvana prevarantkinjom, nisu imali milosti prema njoj. Još kada se saznalo da je doping pribavila kada je bila u Rusiji - uragan se sručio na nju. Čak je i policija pretresala kuću njenog supruga Johana u portrazi za nedozvoljenim sredstvima, sumnjajući da se oboje bave preprodajom istih. U čitavoj situaciji je možda i najgora stvar što ona zapravo i nije bila Šveđanka, nije bila njihova i zato su je rastrgli, kao što sigurno ne bi da je rođena u toj državi.

- Svesna sam da ću za vas zauvek ostati prokleta Ruskinja koja se dopinguje. Znam da mi ovo nikada nećete oprostiti - imala je poruku za Šveđane.

Od izricanja kazne za doping napustila je Švedsku i nikad joj se više nije vratila. Preselila se u Španiju ge je zapala u tešku depresiju, čak je i pokušala samoubistvo. Oporavila se psihički, ali je Šveđani nikad više nisu svojatali ni želeli kod kuće. Nekoliko puta je pokušavala da se vrati u svoju drugu domovinu, ali bez uspeha.

Trajno se nastanila Španiji gde danas živi sa svojim surprugom Johanom Enkvistom sa kojim je 2004. godine dobila sina.

Kakao vidi sve što joj se izdešavalo upečatljivo je prikazala u jednom od njenih poslednjih intervjua.

- Najviše od svega želim da živim i umrem u neznanju. Bila bih srećna da svet zauvek zaboravi moje ime - bila je oštra prema sebi.

Nije se oglašavala u medijima poslednjih 15 godina.

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima