Trčite maraton, ali nemojte da udarite u zid

Foto: ATA Images

Tokom poslednjih 15 godina zabeležen je dramatičan porast popularnosti trčanja maratona. Zbog velikog broja učesnika i nedovoljnog poznavanja treninga, najozbiljniji problemi sa kojima se suočavaju trkači su povrede. Prema različitim izvorima incidencija povreda je čak od 70% (Mayer i sardnici, 2019) do 90% (Fredericson i Anuruddh, 2007), a glavni problem je retrospektivno posmatranje sa nemogućnošću da se sagledaju svi faktori rizika za povrede.

Ono što je jasno iz dostupnih studija je da su iskusniji trkači manje skloni povredama, jer je broj godina treninga obrnuto proporcionalan sa učestalošću povreda. Naravno, važno je da trkači poštuju neka osnovna pravila vezana za telesnu kompoziciju, aerobnu sposobnost i pre svega osnovno pravilo koje važi za sve trkače, a to je da se potpuno oporave od bilo koje povrede ili bolesti pre trčanja na maratonu.

Preporučujemo

Nažalost, znam i sreo sam puno trkača koji smatraju da mogu voljom i tvrdoglavošću da prevaziđu sve, pa su time samo pogoršali stanje u kome se nalaze.Zato je važno da oni koji se oporavljaju i sa manje iskustva, lagano povećavaju opterećenje i intenzitet trčanja, i da nikada ne idu preko granice bola.

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Smatra se da je posebno visok rizik za povredu kada se pređe prag od 40 milja ili 65 km nedeljno. Najčešće se povređuje koleno, a postoji nekoliko karakterističnih povreda kao što su patelofemoralni sindrom, zatim iliotibijalni sindrom trenja, sindrom tibijalnog stresa, plantarni fascitis, upala Ahilove tetive i povrede meniskusa kolena.

Prema izveštaju hitne pomoći tokom Beogradskog maratona 2021 bilo je manje od 100 intervencija kod 166 žena i 822 muškarca koji su završili maraton i kod 1700 žena i 3319 muškaraca koji su završili polu maraton. To je svega 0,16 promila što je neverovatno malo u poređenju sa bilo kojom studijom koja je pratila povrede na maratonu. Jedan od razloga je činjenica da su to bile samo hitne intervencije koje su bile posledica akutne posledica vrućine, dehidracije, mišićnih grčeva i kolapsa. To verovatno znači da su oni koji su osetili bolove ili su se povredili nisu zatražili pomoć, pa će verovatno sami pokušati da saniraju povrede.

Razlog zbog čega ovo pišem je činjenica da je trčanje zaista postalo popularno, ali da kao i duge sportske aktivnosti mora da se nauči, odnosno sve od disanja do ishrane mora da bude primereno trčanju da bi se postigao cilj i da se ne bi narušilo zdravlje. Svojevremeno smo pregledali trkače na maratonu i najveći njih je bio sa viškom kilograma i nedovoljno hidriran.

Foto: ATA Images

U proseku su izgubili 2,2 kg a uneli su svega 300 ml tečnosti. Ako se zna da treba uneti 1,5 puta više tečnosti nego što se izgubi tokom fizičke aktivnosti, onda očigledno postoji problem. Zbog toga je važno da ako ne trenirate sa nekim ko zna da vas poduči, sami pokušate da se što više pripremite čitanjem, praćenjem literature i slušanjem iskusnijih, tako da najmanje naškodite svom zdravlju.

O drugom problemu koji postoji kod nas sam već pisao. Studente pokušavam da naučim da je u sportu najvažnija profesionalna mreža koja vas prati ili što bi Novak rekao „moj tim“. Naime ako se već upustite u trčanje na duge distance, onda budite odgovorni prema sebi, pronađite nekog ko će da vas trenira ili bar savetuje kako da trenirate, kao i doktora koji će da vas pregleda i pored procena zdravlja testira vašu funkcionalnu sposobnost. Samo takvo trčanje može da bude dugovečna rekreacija koja neće ostaviti posledice po zdravlje.

U maratonu postoji metafora „udariti o zid“. Obično se misli na probleme koji nastaju na tridesetom kilometru kada se neki trkači bore sa ritmom i umorom koji najverovatnije potiče od istrošenih rezervi glikogena. Meni se čini da mladi, neiskusni i nepripremljeni trkači udaraju u zid mnogo ranije, zato što zbog laičkog pristupa ugrožavaju zdravlje, povređuju se i ne postižu rezultat koji priželjkuju. Iako se termin „hit the wall“ ne primenjuje na ovu vrstu problema, meni se činio sasvim prikladan jer sam siguran da je sport lep samo ako se praktikuje na bezbedan i siguran način.

Za mene će uvek ostati nedoumica, zašto neko ko ima prekomernu težinu misli da može da trči maraton bez problema ili zašto neko ko dehidrira tokom trčanja ne pije dovoljno vode ili zašto ljudi trči sa bolom i očiglednim problemima. Zato je najbolje da ne bi udarili u zid, da poštujemo tračnje jer u suprotnom trčanje neće poštovati nas.

(Prof.Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)