Dragutin Topić objavio priču koja će vas rasplakati: "Zazvonio je telefon, glas sa druge strane je bio drhtav"

Jedan od najboljih srpskih atletičara svih vremena, Dragutin Topić, koji je bio prvak Evrope u skoku uvis na otvorenom i u dvorani, svetski juniorski prvak, kao i trećeplasirani na Svetskom dvoranskom prvenstvu, objavio je srceparajuću priču na svom Instagram nalogu.

Njegov lični rekord od 2,38 metara je i dalje je nacionalni rekord Srbije, a njegovim stopama krenula je i njegova ćerka Angelona Topić, koja je rekorderka Srbije u skoku uvis za žene sa 1,98 metara.

Preporučujemo

Dragutin Topić je i kao takmičar bio emotivan, a to je slučaj i sada kada je trener kada prati svoju ćerku na takmičenjima.

Jedan od najemotivnijih dana za njega bio je 28. juna 2012. godine, kada je iznenada preminuo Topićev Kum i tadašnji kondicioni trener srpskih atletičara, Mihajlo Mika Švraka.

Dragutin Topić se teško oporavio od smrti svog kuma i jednog od najvažnijih ljudi u njegovom životu, a koliko mu je bilo teško svedoči i srceparajući tekst koji je podelio sa svojim pratiocima. Ipak, nastavio je dalje, a danas čuva uspomenu na svog kuma kroz memorijalni atletski miting koji organizuje njegov atletski klub "Top jump".

- Jutro je počelo kao i svako drugo. Nebo nad Beogradom bilo je vedro, a vetar je nosio prepoznatljiv miris dotrajale tartan staze. U ruci sam stezao špajke, one moje stare, prelepljene do neprepoznatljivosti,, spreman za još jedan trening,

još jedan skok. Mika je već bio tamo, stajao pored letvice, onako kako je uvek stajao – miran, ali sa onim šeretskim osmehom koji ti ne ostavlja prostor za sumnju.

- Kume, danas radimo na brzini - rekao je, dok je rukom pokazivao na zaletište. Njegov glas je bio smiren, ali odlučan – onaj glas koji mi je uvek davao sigurnost.

- Brzina je tvoje tajno oružje, pola skoka. Zapamti to.

- Znam, kume - nasmejao sam se, motajući još jedan sloj lepljive trake na špajke. „Ali ti uvek kažeš da je skok hrabrost.“

- Jeste - klimnuo je glavom kao i uvek kada je nečemu davao na važnosti. „Hrabrost da kreneš, i hrabrost da ne odustaneš.“

To je bio naš poslednji razgovor o treningu.

Jutro kasnije, dok sam sa Biljom pio kafu na terasi maštajući o olimpijskim igrama u Londonu i mojoj "labudovoj pesmi" zazvonio je telefon. Glas s druge strane bio je tih, lomljiv:

- Dragutine… Mihajlo je… otišao.. Srce… nije izdržalo.

Sve oko mene je utihnulo. Zvuci grada, šum vetra, čak i moj dah – sve je nestalo. Samo jedna misao je odzvanjala: Nema moga Mike. A nismo se ni pozdravili.

Sutradan sam otišao na stadion. Tartan staza mi tada nije mirisala,, a letvica je stajala sama, kao da me izaziva. Stajao sam dugo, gledao u nju, dok su mi misli bile haotične.

- Zašto da skačem? Za koga? - pitao sam se naglas, a srce je tuklo kao nikada do tada.

U tom trenutku, kao da sam čuo njegov glas u glavi:

- Kume! Ne staješ. Nikad ne staješ. Nema predaje.

Digao sam ruku ka letvici i šapnuo:

- Kume… obećavam ti. Nastavićeš da živiš kroz mene. Tvoj put – moj put. Prenosiću drugima sve ono što si me ti strplivo s ljubavlju učio godinama.

Tada sam shvatio: skok nije samo tehnika. Skok je život u malom. U njemu je sve – strah, rizik, pad, pobeda, bol i ljubav.

Učiću tome druge, da se odvoje od zemlje, da pobede strah, da polete u do tada im nepoznato...

Za Miku. Za nas.

(Telegraf.rs)