Srbin je bio najveći svih vremena: Sudbina Bila Vukovića ledi krv u žilama, poginuo dok je grabio ka istoriji

Kada je u pitanju istorija svetskog automobilizma, mnoga imena su ispisana zlatnim slovima, ali jedno ime u Sjedinjenim Američkim Državama izaziva poseban respekt, strahopoštovanje i tugu. To je ime Bila Vukovića, čoveka koga su kolege vozači bez oklevanja nazivali "najvećim koga smo ikada poznavali".

Međutim, ono što malo ko u svetu zna, a čime bi Srbija trebalo da se ponosi, jeste činjenica da je Bil zapravo bio Vaso Vucurović, dete srpskih emigranata, čija je životna priča dostojna holivudskog filma - od branja pamuka i teškog siromaštva do trona na čuvenom "Indijanapolisu 500".

Preporučujemo

Vaso je rođen 1918. godine u Kaliforniji kao peto od osmoro dece Jovana i Milice Vucurović. Njegovi roditelji su, tragajući za boljim životom, stigli iz Jugoslavije, a prezime su skratili u Vuković kako bi Amerikanci lakše izgovarali njihovo ime.

Detinjstvo mu je bilo surovo. Velika depresija uzela je maha, a porodica je preživljavala radeći na farmama.

Tragedija je pogodila porodicu 1932. godine, i to na najsuroviji mogući način. Na Vasov 14. rođendan, njegov otac Jovan, slomljen dugovima i nemogućnošću da prehrani decu, izvršio je samoubistvo. Taj trenutak je zauvek promenio mladog Srbina. Morao je da napusti školu i postane glava porodice. Dok je jurio zečeve očevim starim automobilom "Model T" po poljima, otkrio je dar koji će ga odvesti u legendu – brzinu.

Vuković je počeo da se trka iz čistog preživljavanja. Prvih 15 dolara koje je zaradio na trkama za njega su bili pravo bogatstvo. Bio je master mehanike, čovek koji je osećao svaku promenu na bolidu, ali ono što ga je izdvajalo bila je neverovatna fizička sprema. U vreme kada su vozači pili i pušili, Vaso nije takao alkohol i cigarete, a svakodnevno je vozio bicikl i trčao.

Foto: Personalities / Rainbird / Profimedia

Njegov nadimak "Tihi Srbin" (Silent Serb) dobio je zbog hladnokrvnog držanja, dok su ga zbog agresivnog stila vožnje zvali i "Ludi Rus" (iako su svi znali njegovo pravo poreklo). Njegova filozofija bila je jednostavna i zastrašujuća: - Jedini način da pobediš ovde je da držiš nogu na gasu i skrećeš levo!

Dominirao je 1953. i 1954. godine, postavši heroj nacije. Ali, sudbina je te 1955. godine rešila da mu ispostavi najskuplji račun. Nedelju dana pre trke 1955. godine, Vuković je prijateljima tiho rekao: "Mislim da ovu trku neću završiti."

Na dan trke, 30. maja, uradio je nešto što nikada pre nije - pozvao je telefonom svoju suprugu Ester. Pitao ju je kada stiže na stazu i mahnuo joj je sa startne pozicije. Kao da se opraštao.

U 57. krugu, dok je bio u ubedljivom vođstvu i grabio ka trećoj uzastopnoj tituli (što nikome pre nije uspelo), ispred njega se dogodio lančani sudar. Vaso nije imao gde. Njegov bolid je preleteo zaštitni zid, prevrnuo se nekoliko puta i zapalio. Pre nego što je plamen uopšte stigao do njega, legendarni Srbin je već bio mrtav – od siline udarca pukla mu je baza lobanje. Imao je samo 36 godina.

Tragična sudbina porodice Vuković tu se nije zaustavila. Bilova strast prema brzini prenela se na sina, a potom i na unuka. Njegov sin, Bil Vuković II, bio je uspešan vozač, ali je prava tragedija ponovo pogodila porodicu 1990. godine.

Unuk slavnog šampiona, Bil Vuković III, koji je proglašen za najboljeg debitanta Indija 1988. godine, poginuo je na gotovo identičan način kao i njegov deda. Život je izgubio u stravičnom udesu tokom treninga u Bejkersfildu, u Kaliforniji.

Danas, ime Bila Vukovića (Vase Vucurovića) stoji u Kući slavnih motosporta. Ostao je upamćen kao čovek koji se nikada nije plašio smrti, koji je ponosno nosio svoje poreklo i koji je postavio standarde koje je teško dostići čak i decenijama kasnije.

(Telegraf.rs)