Novak, Piksijevi Orlovi, Pešićevi zlatni momci... Da probamo bez te euforije?!

Po ko zna koji put... Jednostavno, živimo od euforije, razumno, shodno kvalitetu reprezentacija i pojedinaca ne bi bilo racionalno da bude drugačije. Ali, čini se da nas ta euforija ponekad uguši, stvori kontra posledice koje ubrzo utvrde onu dobro poznatu tezu - Ništa ne bi trebalo slaviti unapred, koliki god favoriti bili za podvig!

Prisetimo se 2016. godine, kada je najbolji teniser svih vremena Novak Đoković imao sve u karijeri, nije se moglo pretpostaviti da može više, međutim, Srbija je želela zlatnu medalju na Olimpijskim igrama i to očekivala u Rio de Ženairu. Onda, u Brazilu veliki udarac. Prvo kolo i argentinski div Huan Martin del Potro koji je odigrao odličan meč protiv Đokovića, slavio i celu naciju ostavio u suzama. Mislili su svi da je kraj, a onda se Novak na vrh svetskog Olimpa popeo osam godina kasnije, kada su se mnogi potajno nadali, ali ga i otpisivali, sa daleko manjom dozom euforije u odnosu na neke ranije poduhvate, koji se nisu završavali srećnim krajem.

Preporučujemo

Onda, šta reći za neverovatne Piksijeve Orlove i čuvene reči Dragana Stojkovića "Kakav bre eventualni, idemo u Katar". Tako je i bilo, maestralni centaršut Dušana Tadića, nebeski skok Aleksandra Mitrovića u Lisabonu, dok je Kristijano Ronaldo plakao na kolenima, Srbija je slavila plasman na Svetsko prvenstvo. A euforija - nikad veća. Zaista je to bila ekipa za velika dela, ali je ponovo nedostajalo sportskog bezobrazluka, želje da se napravi iskorak, Kamerun je već naznačio potencijalni kraj, a onda u neverovatnom meču sa Švajcarskom on je i došao.

Tri godine kasnije, ponavljamo isto gradivo. Pripremni period, atmosfera u reprezentaciji Srbije bila je nalik onoj iz Pariza, kada je slavlje košarkaša stiglo i na bioskopsko platno... Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović, Nikola Jović, Vasilije Micić i ostali igrači bili su spremni za toliko dugo čekano zlato, nadajući se da se neće ponoviti Italija sa istog tog Eurobasketa. Povreda Bogdana, mnogo situacija koje nam nisu išle u korist, bolno prizemljenje protiv Turske, onda i seča krila sa Finskom - san je bio gotov, zlatna medalja je i dalje ostala jedna iluzija.

Možda da pokušamo bez euforije, ona nas često nije vodila ka željenom cilju, ali kako bez nje kada imamo ovakve sportiste? Pitanje je na koje nikada nećemo dobiti odgovor, ponovo ćemo verovati u naše Orlove, možda i u nešto više od trenutnog opsega, ipak, zato smo sportska nacija i ciljamo samo na zlato... Međutim, ponavljamo, možda bez te euforije...

(Telegraf.rs)