"Smirite se j***no svi! Igramo protiv njih, a ne...": Dončićev tajm-aut postao hit na Eurobasketu

Ова епизода са Луком даје добар шлагворт за размишљање па и да си ми запитамо: Јесмо ли ми имали иједног тако срчаног репрезентативца који би “скочио” и “подвикнуо” па, тако, “продрмао” екипу или “подигао адреналин” на потребни ниво за победу у спортском боју? Сви знамо да га нисмо имали овај пут, овог првенства. Засад, тешко га је и видети међу селектованим играчима и то је нарочито забрињавајуће... А имали смо ми, у ближој прошлости, свакојаких му.оња, ратника који не воле изгубити и хоће “окрвавити гаће” за победу... Без таквих, узалуд велемајстори са манирима балерина и мозговима на велеградским улицама или трговима... Могу разне Муте и Ћуте да , “осетивши крв”, ликују над рањеним лавом и призивају оног ко ће их ухлебити на клупи за резервне играче, али ваља држати на уму сурову истину: играчи су ти који играју и доносе победу, кад истрче на паркет, судбина тренера је у њиховим главама... Без “срца Дончића” и с капитеном који је, ето, морао послушати наредбу свог клуба и оставио другове да отаљавају овај шампионат, а са једва девет уморних у ротацији, кошаркашка велесила Србија је попила шамар од Атаманових Анадолаца и финске “лаке коњице”... Ко год буде радио здраву реконструкцију мораће се суочити с истином: национални тим, уз спортско знање и способност, требује и “дванаест ратника”, оних који ће “изгинути” или “појести се” због промашеног зицера или сличног пропуста... Напросто, главе многих наших играча нису биле “подешене” на ово првенство, иза једних су сјајне сезоне, иза других сјајни уговори, иза трећих пренапорни, готово антибиолошки шампионати и, сума сумарум, уз “текућа збивања” у друштву, Пешић ту није имао готово никакве шансе, свиђало се то нама или не... Уосталом, биће ту свакојаких поспремања, алиии, нешто нисам превише оптимиста...

Je li realno da si ovoliko kuckao ahaha

Slovenija osvaja prvenstvo, a protiv njih smo se busali u BG, e tako to biva . . .