U kafani s Kosanovićem: Zašto sam prozivao Arkana, kako sam otkrio Mihu i poludeo za Šveđankom

Kup Radivoja Koraća bio je prilika i da se napravi uvertira za proleće Superlige, a sa kim drugo, nego sa starim trenerskim vukom, Miloradom Kosanovićem.

Prija Niš Kosanoviću, odavno se odomaćio na jugu Srbije, a Telegraf je ugostio u "Vidovdanu", popularnoj kafani koja se nalazi na nekoliko minuta od Čaira, i to je bila prilika za mnogo nezaboravnih priča još od početka karijere, pa sve do aktuelnih dana.

Kosanović nam je otkrio kako mu je švedska ljubav na kratko promenila životni put, zašto je smeo jedini da proziva Arkana, kako je nastalo veliko prijateljstvo sa legendarnim Vladimirom Cvetkovićem, a sa njim i kultna fotografija sa kancelarijskim stolom na centru Marakane.

Mnogi nepravedno zaboravljaju i kako je Kosanović sa Vojvodinom došao do vrha u jugoslovenskom fudbalu, otkrio nam je i kako je nailazio na katastrofalne procene kvaliteta Siniše Mihajlovića i Slaviše Jokanovića. Da ne dužimo, reč prepuštamo čika Miši, a sve počinje od jedne ljubavne avanture...

- Krenuo sam u Borovu, pa sam došao u Novi Sad, onda sam otišao za Švedsku u Malme, sa Šveđankom jednom. Malo me je ljubav povukla, a bio sam klinac od 19 godina. Studirao sam jezike prvo, pa ekonomiju, i to je trajalo 3 i po, 4 godine. Onda sam došao na godišnji odmor i ostao kući. Nisam išao što sam morao, ja sam bio znatiželjan dečko, a moj otac je bio preko 25 godina direktor Vojvođanske banke. Mama je sanjala da budem tu, došao sam i ostao, došle su i komšije iz Zrenjanina, pa su dovukli Miloša Milutinovića, on je bio trener Proletera.

- Došao je kod mene u Novi Sad i odveo me u Proleter. Bio sam tu godinu dana, pa sam se onda definitivno vratio za Novi Sad i otišao u Vojvodinu. To je bila 1975. ili 1976. godina. Onda sam otišao u vojsku, pa se vratio u Novi Sad, bio sam do januara 1980. i prešao sam u klub Novi Sad. Bilo mi je lakše, moja žena je profesor na fakultetu, moji su završili svi fakultete, samo ja nisam diplomirao. Onda sam to završio i igrao sam do 1983. u Novom Sadu. Posle toga sam postao pomoćni trener, i onda teraj dalje.

Onda je krenula velika era Vojvodine.

- Ja sam bio direktor kad je Vojvodina uzela titulu, ja sam prvo hteo da budem trener u školi, međutim, čika Pera Palkovljević, bivši predsednik, zvao me je na razgovor i kaže "treba nam neko ko zna fudbal, ali zna i druge stvari. Hajde da učiš sa Ljubom Španjolom malo taj deo posla, treba nam ozbiljan čovek da konačno imamo direktora. I ja dođem i posle šest meseci, Ljuba ode, ja ostanem. To je bilo u drugoj polovini 1980-ih, i posle smo postali prvaci države 1988-89. Onda sam bio još pola godine, a posle su došli ovi iza jogurt revolucije, kojekakvi tipovi u klub. Ljude su šikanirali po Vojvodini, hapsili, terali, i tako dalje. Ružno vreme, ne volim ni da se sećam. Da tog vremena nije bilo, Vojvodina bi još nekoliko puta bila prvak Jugoslavije. Sigurno! Mi smo bili najmoderniji i najorganizovaniji, čak bolje i od Zvezde.

Vratio se Kosanović potom još jednom u klub.

- Bio sam tehnički direktor, pa sam 1992. postao trener. Ponovo sam imao dobru selekciju, novu. Ostali smo bez trenera, Jovo Kovrlija nam ode iz kluba za Grčku, ja ga pustim bezveze, ode čovek. I ja nisam hteo svakome da dam da bude trener. To je generacija Kocić, Živković, Šaula, Miki Vukotić, Jezdimirović, Pantelić, Samardžić, Sabo, Govedarica... Tako sam 15 godina bio igrač, direktor i trener u Vojvodini.

Vojvodina je munjevito prevalila put od niže lige do titule.

- Mi smo bili u drugoj ligi, 1987. do leta smo se vratili u prvu ligu, ja sam bio direktor i imali smo tim da ne spominjem imena, bilo je tu ozbiljnih igrača. To je generacija Džimija Marića, njega smo to leto prodali u Seltu Vigo, onda smo imali još neke igrače vrlo poznate. Međutim, stalno smo bili tu negde, četvrti, peti, šesti... Kad god je trebalo da se napravi korak više za Evropu, stalno su kiksirali. Onda smo išli na neke utakmice u Italiju u Pizu. Avionom do Rima, u tom autobusu je bio i Pera Palkovljević, Brana Dimitrijević, predsednik Disciplinske komisije FSJ, moj predsednik Jovan Smederevac, direktor Gojko Svitlica...

- Sedeli smo u autobusu, a od Rima do Pize ima dosta, pričali smo šta i kako ćemo da radimo, ja njima kažem "znate šta, ovaj tim treba pustiti i rasprodati, od njih nema ništa". Treba da napravim novi tim od mlađih, zdravije nešto, a onda probati da za godinu dve uradimo nešto. Kažu, "a je l' možeš naći"? Ja počnem da tražim, mogu. I kažu oni, teraj! Ćuti i teraj.

Onda je počela i "operacija Siniša Mihajlović".

- I mi rasprodamo tim, ode i trener, pratio sam novine, imao sam ljude po Srbiji, Jugoslaviji, sa kojima sam komunicirao da kažu ko i gde ima dobar. Imaš jednu situaciju, a to je da nije postojao igrač koji nije hteo da dođe u Novi Sad i Vojvodinu. Svima je ta sredina draga, tu su se prijatno osećali i Slovenci i Bosanci i Hrvati i Srbi. Koncentrisao sam se na Slavoniju, Semberiju, deo oko Šapca, Loznice, i Vojvodinu normalno celu. Tu sam primetio recimo jedan naslov o Siniši Mihajloviću, "bio u Dinamu pa ga vratili u Borovo".

- Novi Sad - Borovo je 80 kilometara, ja sednem u auto i odem da pogledam. Tri puta sam išao. Slao sam tri trenera iz škole, dvojica su rekla "mi takvih imamo", a poslednji je rekao "šefe, on može odmah u prvi tim". Onda ja odem kod njega kući, kod oca i majke, popričamo, njega je jurila Rijeka, Dinamo ga nije hteo, onda su mu zabranili da igra za reprezentaciju. I ja se sa njima dogovorim za čas. Siniša je koštao 5.000 godišnje, ništa.

Posebna priča bio je i Slaviša Jokanović, u kog mnogi nisu verovali.

- Ja sam bio trener Slaviši Jokanoviću kao malom. On je počeo da igra za prvi tim, i za njega su mi rekli "štaaaaa će nam ta kamila, mi takvih imamo"! Imate takvih, dobro. Ja ga dovedem, dovedem i Budu Vujačića iz druge ili treće lige Nemačke, Frajburga. Vratim Mijića iz Spartaka, prevario sam ove, moji tipovi iz kluba su hteli da ga prodaju, ja nisam dao.

- Nazvao sam Toleta Karadžića, rekao sam mu "uzmi ga na pozajmicu Vojvodini, daj nešto para, hoće ga Dinamo". Tole ga uzme i ja ga vratim posle. Punišića i Joksimovića dovedem, bili su u Nišu i Zvezda ih je otkačila. Kocić je golman iz Vlasotinca, Žile iz "Leskovac". Marko Perović je bio tu, Šele je ostao, mali Dakić je izašao iz podmlatka, Šapura se vratio sa Kipra, nisu ga hteli i ja ga ostavim u timu, Čedu Marasa sam vratio, i napravili smo šampionski tim.

Vojvodina je tada prilično dominantno igrala protiv najjačih jugoslovenskih ekipa.

- Pobedili smo Partizan kući, Dinamo i Hajduk, igrali nerešeno u Splitu i Zagrebu, pobedili smo Zvezdu kući 3:1, Partizan 3:1, Hajduka 2:0, Dinamo 4:2, sve sa dva razlike. I Ljupka sam na kraju doveo, čika Pera me zove, on je bio inače načelnik DB-a pokrajinskog. Kaže, imaš li trenera? Nama treba neko jači, ambiciozniji, da tera ovu decu. Ja kažem "Ljupko Petrović". Kaže, ko ti je to? A Ljupko je tad bio trener Spartaka u drugoj ligi, uveo ih je u prvu. On se čika Pero razume u još neke stvari sem fudbala, DIF-ovac je, treba ovu decu dobro da pritegne. Kaže Pera, "dobro, ti drži klub, a ja ću grad, da niko ne j... majku". I na sreću, dobro je krenulo.

Transfer Siniše Mihajlovića u Zvezdu bio je najveći jugoslovenski, Kosanović je podsetio da je sve bilo u rukama Vladimira Cvetkovića, a poznata je i kultna fotografija Cveleta, Mihe i Kosanovića ispred Marakane kada je sve ozvaničeno.

- Kada je Miha prešao u Zvezdu, Cvele je sve odradio. Ali ja nisam bio tada u Vojvodini, to je bilo kada sam izašao, ali Siniša je mene slušao. "Ćuti, radi, ideš u Zvezdu". Sigurno? Sigurno, hajde. I onda je došlo vreme da pređe, Cvele je došao, platio sve što je Vojvodina tražila. A i Ljupko je bio za njega.

Dejan Stanković je nedavno otkrio da ga niko nije "izribao" kao Kosanović u poluvremenu meča sa Helsinkijem.

- Deki je bio mlad igrač tada, klinac, nije još pohvatao neke stvari gde može da igra i gde ne sme da greši, morao sam tako, imao sam njega i Pericu, decu, Pantu malog. A bila je ta generacija nesrećna, ja kad pogledam sebe i karijeru, ja sam stalno unesrećen. Ali, i ta nesreća na kraju bude sreća.

- Meni su 1995. godine uzeli titulu u Vojvodini, oteli, da bi Partizan bio prvi i nije bio prvi. Meni su 1997. oteli titulu u Zvezdi, svi su me ostavili sam da se borim sa Arkanom, niko prstom nije mrdnuo, čak ni klub nije mogao i nije smeo. Meni Arkan nije ništa smeo, a svašta sam govorio, on je mene voleo. On i ja se znamo iz Švedske, Arkan je mlađi dve godine od mene, ja sam u Švedskoj bio svaki dan u novinama, a on je tek počeo da muva oko banaka - kroz smeh će Kosanović.

- U jednom lokalu smo se nalazili često, i onda se nismo videli od tada 20 i nešto godina. On nije dao na mene, a ovi kreteni su hteli da me biju, lome noge, ruke. A Arkan je rekao "ma samo da ga je neko pipnuo..."

Setio se Kosanović i druge epizode u Zvezdi.

- Raspada se klub, ja dođem tri dana pred početak prvenstva u razbijenu Zvezdu, odemo u Glazgov, dobijemo gol u nadoknadi, kući promašimo šanse. Onda kreće raspad, teraju Piksija iz kluba, Aris, a kada odem u Kinu, osvojim 10 trofeja tamo gde niko nije radio protiv nas.

Da li vas je iznenadila odluka Dekija Stankovića da preuzme Zvezdu?

- U jednom momentu me je Deki iznenadio,  znam da je rekao kad je bio u Udinezeu, da ga to ne interesuje, da ima druge planove. Meni je drago da je odlučio, želim mu uspeh od srca, on je jedno dobro dete sa kojim ja nikad nisam imao nikakav problem. Čeka ga težak period, mnogo je teško početi u Zvezdi, mnogo. Ljudi ne znaju, nije to pritisak, to su očekivanja. Užasna, a da li možeš ili ne, ne zavisi od tebe samo.

- Ili nekad najmanje od tebe zavisi. Po meni, Zvezda sad nema neki tim, biće prva u Srbiji, to nije sporno, ali to nije dovoljno. Milojević je postavio visoku lestvicu sa rezultatom, ali nije sa igrom. Ali nije Miloje bitan, Zvezda traži mnogo. Ja se nadam samo da će Deki biti miran, strpljiv i uporan, mora igru da napravi, Zvezda mora da ima igru, ako je nema, ne vredi ništa.

Vodili ste kao trener možda i jedan od najdominantnijih derbija, u kom je Zvezda pobedila sa 4:0. Kako je bilo spremati te utakmice?

- Sa Partizanom je bilo lako. Izgubio sam samo jednu utakmicu, i to kad je Duda napravio glupost u 91. minutu. Izašao je preko centra i u kontri nam Kežman da gol, bilo je 2:1. Inače, u mnogim drugim utakmicama ih sudije spašavale. Kada je bilo 4:0 poništen je peti gol, a u jednoj utakmici sudija iz Podgorice nije dao da dajemo golove. Svirao je faulove, prekide, i ja ga pitam zašto to radi. On mi odgovara, "ne možete da ih ponizite". Glupost.

Pokojni Jovan Cune Gojković ostavlja posebnu setu u glasu.

- Izvanredan igrač i dobar momak, šteta što nas je tako rano napustio i otišao u inostranstvo. Da je ostao, možda mu se ne bi desilo to što se desilo. Šteta, jako je veliki potencijal bio. On, Perica, Deki, mali Drulić, svi su bili momci i po. Dudić, Bunja bio klinac, došao je iz Rada... Mali Panta je još tu bio, Deki i Perica su ušli u reprezentaciju, Mile Aćimović je došao...

Naravno, nezaobilazno je bilo i pitanje kako je nastala čuvena fotografija sa kancelarijskim stolom na Marakani. Čija je to bila ideja?

- Cvele! Cvele i Miša Marinković. Hajde da te slikamo, hajde... I siđemo do terena, a oni su već stavili sto. "Cvele je rekao tu, obuj kopačke, digni noge gore i uživaj." Vidi... Ja sam dobar sa Džajom i volim Džaju mnogo, on je jedan veliki fudbaler, sportista i deo Zvezde neraskidiv, ali Cvele je čudo jedno. Cvele je takav operativac, sekretar, direktor, šta hoćeš. Čudo, sportsko, poslovno i ljudsko. Svi smo ga voleli, svi.

Kakav je Cvele maher, pokazao je Kosanoviću u jednoj još starijoj epizodi, kada je nasamario uprave Zvezde i Vojvodine kako bi se svi pomirili.

- Vojvodina se žalila pre nego što sam došao, Zjajo je igrao za Zvezdu, nije imao pravo, a Vojvodini uzmu bodove i posvađaju se uprave i ne razgovaraju. Ja došao kao direktor, vratili se u ligu, igramo, i to baš igramo u Novom Sadu, ko pobedi, taj je prvak. I Cvele zove. Kaže, "slušaj, bilo bi dobro da dođemo svi"... A ja znam šta on radi, pravi atmosferu, dolaze novinari, publika, da ođe cela uprava Zvezde, da igrači vide i sudije vide da se nije zaj... sa Zvezdom. Ali ne mogu ja njemu to odbiti.

- Kaže on "bato, da dođe moja uprava cela, da napravimo zajednički ručak? Rekoh, Cvele, nemam ništa protiv, ali znaš da ne komuniciraju. Kaže, "znam, ti kaži tvojima da se moji nude da dođu da se pomire, a ja ću reći mojima da tvoji zovu na pomirenje". I tako je i bilo, seli smo u Gradsku kafanu, i došlo ih je 20-30. Dođe i Vojkan Milenković sa televizije. Mi već ručamo, a dođe on sa pet-šest tipova, karte da dobiju, pita Cvele da li mogu i oni da sednu. A Gojko Svitlica tad bio domaćin, u duši zvezdaš, ali j... ga, Vojvođanin. I kažem ja "Gojko, pita Cvele da li mogu oni da sednu da jedu", a kaže on: Vidi Cvele, može da jede ko hoće, sve ćeš danas dobiti, samo nećeš bodove. I tako i bi, 3:1 ih razbi Voša.

Da li imate posebnu motivaciju i gušt da otkinete bodove Zvezdi i Partizanu?

- Nije meni gušt, nego najlakše mi je, protiv Zvezde i Partizana vidiš ko šta igra, kod manjih klubova teže to ide. Nema mnogo toga, i onda je teško. Ali nije to loženje, to je protivigra, a ja sam shvatio kako igrati protiv boljih od sebe, ali neću da ti pričam sad to - kroz smeh će Kosanović.

Savo Milošević je nekoliko puta o vama govorio sa velikom dozom poštovanja i uvažavanjem, kako vidite njegov rad kao mladog trenera?

- Savo dobro razmišlja, a kakav je trener ne znam, videćemo. Ja bih voleo da bude, da se pojavi konačno neko ko će da ostane u srpskom fudbalu, neko ko može da napravi nešto novo. Savo ima materijala, nije bezveze, naprotiv! Sad mu treba dati još dve godine da vidiš da li će se ustaliti ili je sve u skladu sa kvalitetom kojim raspolaže i nekvalitetom kod drugih.

- Ja bih voleo da je to njegovo delo, navijam za njega, kao što ću za Dejana navijati. To su likovi koji nam trebaju, ovde je mnogo trenera potrošeno, ni za šta. Zapošljavaju ih kao da treba da rade u Gradskoj čistoći. Nema veze, ko ga j... daj novog. Ne može tako, to je šteta velika.

Za kraj, podsetili smo se i velike pobede Borca u Kupu, kada je crveno-bele vodio Miodrag Božović i kada su Čačani slavili sa 5:1.

- Vidi, da se pravim važan, neću, međutim, imaš nešto evidentno. U Srbiji sam u poslednje vreme uzimao ekipe koje se bore za opstanak. Posle mesec, mesec i po dana, sve ekipe počinju da se bore za Evropu. Kako odem iz koje ekipe, ispadnu, evo Borac je ispao, Novi Pazar je ispao... Borac je mogao da uđe u Evrope, ja sam ostavio neke stvari, ali nije u klubu funkcionisalo kako treba. Ta utakmica je došla u Beogradu, i kad ti sudi Mažić, ti onda imaš jednake šanse.

- Dođeš i pokažeš šta znaš. Da je jedan rezervista iskoristio dve šanse, moglo je biti i sedam golova protiv Zvezde, a to je sve iz igre bilo, a oni se zaleteli, kao, lako ćemo mi to. Ja sam njih pobedio i u Kruševcu kad je Miloje bio trener, pobedio sam ih u Pazaru kad je Lala bio, trebalo je i Grofa da pobedim u Surdulici, tu su mi oteli utakmicu, to sam rekao javno na televiziji. I protiv Partizana sam redovno imao odlične rezultate.

(B. Vinulović)