Taribo Vest je kola ostavio nasred Gazele: Ivica Kralj o anegdotama u Humskoj i pomirenju s Đukićem

Ivica Kralj spada u kultna imena domaćeg fudbala iz druge polovine '90-ih i sa početka 2000-ih, sa reprezentacijom tadašnje Jugoslavije je bio akter najvažnijih utakmica Svetskog i Evropskog prvenstva, dok je sa Partizanom zabeležio istorijski plasman u Ligu šampiona. O anegdotama i čuvenim sećanjima, govorio je u velikom intervjuu za Telegraf u Šapcu, uoči utakmice sa Crvenom zvezdom.

Prethodnog vikenda je Zvezda pobedila sa 3:0, a Kralj je kao predsednik Mačve opisao planove kluba i inovacije koje bi trebalo da unaprede fudbal u Šapcu. Naravno, pored toga su podsećanja na duele sa Holandijom, Nemačkom, Norveškom, Slovenijom i Španijom bila nezaobilazna.

Otkrio je Kralj i da se pomirio sa Miroslavom Đukićem, nekadašnjim reprezentativnim saigračem, sa kojim ima gorku epizodu odlaska iz Partizana. Naravno, sve je počelo davno u Humskoj, toga se Ivica uz veliki osmeh setio.

- Ja sam u Partizan došao 1987. godine, sa 14 ili 15 godina, igrao sam za mlađe kadete, kadete, omladince, došao sam do prvog tima i imao sam čak tu sreću da budem na klupi, 1989. protiv Seltika u Glazgovu, izgubili smo sa 5:4, ali na sreću, prošli smo dalje. Bila je mogućnost da debitujem, pošto se Pandurović povredio. Išao sam na zagrevanje, kako bi se završilo, pitanje je, ali je sigurno bilo interesantno kao uspomena.

- Znate kako je u velikom klubu, velika konkurencija, pitanje je momenta, naročito za golmana, teško je da dočekate šansu kad neko stane među stative. Na sreću, zalaganjem sam to i dočekao, u međuvremenu sam išao u Zvezdaru, Jastrebac iz Niša, Radnički iz Kragujevca, ali su to sve stvari koje sam prošao da bih sticao iskustvo i stao na gol Partizana i bio ono za šta sam trenirao i radio, ispunio sam dečački san.

Seniorske dane u Partizanu obeležila je kultna ekipa, iz koje je Savo Milošević izrastao u perspektivnog trenera.

- To je interesantna generacija, donela je pre svega dobro druženje, i Savo mi je bio cimer, Ćirić, Đani Ćurčić... Bilo je uvek zanimljivo u svlačionici uvek. Ima tu anegdota poprilično. Savo je menjao malo funkcije, ali se uvek videlo da ima dara za trenerski posao, na kraju krajeva, preuzeo je Partizan u prilično neugodnom trenutku, teškom i nezahvalnom. Ali osvojio je Kup, Evropu je igrao, nije ni imao sreće, znate i sami šta se dešavalo prethodnih meseci, ali je pokazao dar.

Sa druge strane je nekadašnji klupski rival, reprezentativni saigrač i prijatelj.

- Što se Dekija tiče, stasavao je kao pomoćnik u Italiji, očekivalo se da će biti trener. Realno, nisam očekivao da će biti trener Zvezde u ovom momentu, više sam očekivao u nekom narednom periodu i da bude u nekom italijanskom klubu. Pre svega smo drugovi, znamo se prilično dugo, igrali smo zajedno. Želim i jednom i drugom puno sreće u trenerskim karijerama.

Mnogi se sa setom sećaju Svetskog prvenstva u Francuskoj, 1998. je mogla da bude daleko uspešnija?

- Kada gledam sa ove distance, svaki plasman na Evropsko prvenstvo je veliki uspeh, normalno je da svi očekujemo u najmanju ruku da odemo do polufinala. Znate kakvi smo mi, poprilično euforični kad su takva takmičenja u pitanju, a ja stvarno smatram da smo te godine mogli da napravimo više. Kad spomenem utakmicu protiv Nemačke, da smo tu pobedili... Vodili smo sa 2:0, išli bismo na Meksiko, oni su sigurno lakši rival barem na papiru nego Holandija. Da smo njih pobedili, išli bismo na Hrvatsku, otvaralo bi se. Nije bilo kako smo želeli, a pogotovo posle meča sa Holandijom, imali smo nesrećni penal i primimo gol u 90. i nekom minutu... Razočaranje za nas i navijače, ali smo završili kao 10. na svetu, nije ni to loše kako je bilo narednih godina. Ali smatram da smo mogli više.

Da li su vas motivisale dodatno na terenu situacije poput one kada je Bergkamp zgazio Mihajlovića i prošao nekažnjeno?

- Bilo je takvih momenata, ali nije došlo do realizacije, nažalost. Da je došao rezultat, onda bismo rekli, "kidaš za tako nešto". Opet, ostaje veliki žal, ne vredi tugovati, to je sport. Imali su više sreće ili znanja, kako god. Nadam se da će neka buduća generacija napraviti priliku da se svi radujemo.

Srbiju sada čeka Norveška kao prepreka na putu do Evropskog prvenstva, vi ste je pobedili na našem poslednjem učešću 2000. godine. Kakva su sećanja na taj duel?

- Ova ekipa igra sigurno daleko drugačije nego Norveška iz 2000. Mislim da smo u Liježu igrali, tada su ih predvodili Flo i Solsjker, bio je tu i špic Kerju, on je bio u Valensiji, ali su igrali na snagu i skok, a ova ekipa se bazira na igru, mislim da u poslednjih nekoliko godina nisu izgubili kod kuće. Na kraju krajeva, došlo je vreme da se pokvari tradicija. Garantovano je da će biti teško, imaju najopasnijeg mladog napadača u Evropi, igra fantastično. Ima još dovoljno vremena i svoj kvalitet, treba da se bavimo isključivo sobom. Rezultat će, uveren sam doći. Isključenje Kežmana je bilo šok za sve nas, bilo je još vremena da se igra, to je šok i za njega i za nas, ali smo uspeli da završimo to pobednički.

Kultni meč na tom Evropskom prvenstvu naš tim je odigrao protiv Slovenaca. Bio je to prvi meč na prvenstvu. Slovenija je vodila sa 3:0, na kraju je bilo 3:3. Ljubinko Drulović je u jednom davnašnjem intervjuu rekao da je Aleš Čeh pokazao na semafor pri 3:0 kada je Siniša Mihajlović dobio crveni karton, da li je to bio "okidač"?

- Bilo je tu provokacija, rivaliteta, govorimo o sportu, pogotovo kada je Mihajlović dobio crveni, delovalo je da ćemo primiti još gol ili dva. Međutim, posle tih malih i sitnih provokacija,  u nama je proradio inat, 3:3, na kraju je Jokanović imao šansu glavom, da čak pobedimo. Stvarno, jedna od interesantnijih sa strane, ali frustrirajućih utakmica. Ostaje da se o njoj priča.

Navijači i dalje imaju noćne more od suđenja Žila Vesije protiv Španije na kraju grupne faze...

- Dovoljno ste rekli, bilo je čudnih odluka, bilo je penala... Možda je tako moralo, velika sila, moraju da idu dalje. Ne kažem da je tako, ali sumnji određenih ima. U tom momentu ne možete da promenite ništa, sa strane gledajući, to je bila super i interesantna utakmica, puno golova i šansi, a taj penal je iznenadio nas. Ostale i nije. Sigurno je frustirajuće i morate biti spremni za sve.

Njukasl je ipak bio daleko lepša priča za Kralja, kome nije prijalo što su mnogi digli ruke od crno-belih pre revanša.

- U Beogradu smo odigrali dobru utakmicu, Šaj Given je bio najbolje ocenjen igrač, igrač meča, imali smo poprilično dosta šansi, a oni su pobedili sa 1:0. Realno nam niko nije dao šansu da možemo da idemo dalje. Bili smo prežaljeni posle tog meča, ali kao što vi kažete, nekada vam proradi inat, čak i pred put na tu utakmicu, malo je ljudi bilo koji su išli sa nama, i taj koji je išao, krenuo je malo da obilazi, da vidi Englesku, ne zbog same utakmice.

- Ali, zasluženo smo prošli dalje, bio je to prvi ulazak bilo kog kluba srpskog u Ligu šampiona, bilo je teško, pritisak je bio veliki, čuveni penali su trajali ne znam ni sam koliko serija. Na kraju, veliko oduševljenje i navijača Partizana i ljubitelja srpskog fudbala. Posle osnivanja Lige šampiona, bili smo učesnici takvog takmičenja. Velika je to sreća za sve nas.

Da li je Mateus imao veliku ulogu u motivaciji za taj podvig?

- Jedan od njh, ali su igrači izneli najveći teret. Mateus je bio autoritet sigurno, veliko svetsko ime, gde god da smo se pojavili, Mateus je bio magnet za sve od medija do navijača. Njegov dolazak je bio odličan marketinški potez kluba, ali je i autoritet pomogao u nekim utakmicama.

Taribo Vest i dalje važi za jedno od najzvučnijih stranih imena u srpskom fudbalu. Posebno je plenio ekscentričnošću?

- U, pa Taribo je bio stvarno interesantan lik. Došao je kao igrač sa fantastičnom karijerom u reprezentaciji i klubovima. Došao je kod nas i mislim da je bio povređen prvih nedelja, ali je kvalitet na najbitnijim utakmicama pokazao da je možda bio ključan za naš prolazak dalje. Sa njim je anegdota bilo koliko hoćete. Od vožnje automobila, jednom se čak desilo da ostavi auto na Gazeli, kažu, pošto je vozio samo u drugoj brzini, pa je auto pregoreo, nešto se desilo  - kroz smeh će Kralj, uz novu anegdotu.

- Tu su i njegova "čašćavanja", bio je težak na novčaniku, smejali smo se jednom prilikom, bilo je druženje i sedeli smo, a on je rekao "Ne, ne, ja ću da platim sve". U redu, svi se pitamo šta se dešava, a on stavlja ruku u džep i vadi 20 dinara. I kao "u redu je". Ali to su bili njegovi fazoni, on je bio izuzetno kvalitetan čovek i za atmosferu odavno nije bilo takvog u Partizanu sigurno.

Da li je i on umeo da govorima dodatno podstakne ekipu?

- Bila je to prilično dobra ekipa, znala je u svakom momentu šta hoće. On je pred meč u Njukaslu, posle našeg sastanka, rekao da su njegovi bogovi njemu javili da prolazimo i da ne treba da se brinemo. Rekao je da je to - to! Sa njim je bilo priča koliko hoćete.

Kralj je 2007. sa velikom gorčinom napustio Partizan.

– Iz kluba su plasirane razne neistinite verzije mog odlaska. Te odbio sam ugovor, te nisam hteo da branim za manje para, te više nisam zdrav… Gomila laži! Stvari su se odvijale drukčijim tokom. Pre samo 15 dana trener Đukić mi je tvrdio kako računa na mene, objašnjavao da sam potreban mladoj ekipi… A onda su on i njegovi savetnici poturili Tomića da mi kaže kako ugovor mogu potpisati samo ako dam garancije da se više neću povređivati. Meni koji sam toliko puta zarad ekipe rizikovao zdravlje! Ne kajem se zbog toga, ali neću ni dozvoliti da me proglašavaju invalidom. Jer to nisam - rekao je Kralj tada, sada je samo potvrdio da nije pogrešio, ali i naveo da je oprostio Đukiću.

- Tada sam rekao šta mislim, nažalost, bio sam u pravu kada se sve pogleda šta je tada bilo. Ja sam od onih koji vole da kažu šta misle, nekad to nije najpametnije, ali takav sam. Sa Đukićem sam se nedavno video posle možda 10-ak godina. Ja nisam zlopamtilo, možda su to bile neke stvari na koje on nije mogao da utiče, možda je to bila odluka nekog drugog. To jest, znam da jeste, ali Bože moj. Dugo smo igrali zajedno i mislim da je suludo pričati o ružnim stvarima, uvek volim više da se setim lepih momenata - zaključio je Ivica Kralj.

(B. Vinulović)