Ples Dejana Stankovića na Marakani, suze jednog dečaka i očeve reči: Biće ovaj mali opasan igrač

Foto: MN Press

Nele Karajlić, Sejo Sekson i ostatak Zabranjenog pušenja zauvek će pamiti "odlazak babe Atifa kao da je bilo danas", a meni ''kao da je danas bio'' onaj meč odigran 22. aprila 1998. godine - meč Jugoslavije i Južne Koreje na kom je debitovao veliki Dejan Stanković.

Daleko od toga da ću i ja zaboraviti pomenutu strofu sarajevske grupe čiji sam veliki fan, ali Stankovićev debi u ''plavom'' dresu je sećanja zlata vredno. Barem meni.

Preporučujemo

Dekija sam voleo iz više razloga, dok mi tadašnji selektor Slobodan Santrač nije bio omiljen lik (kasnije jeste, kada sam video ko je sve vodio nacionalni tim) zato što Stankoviću nije pružio šansu da debituje u dvomeču baraža za odlazak na SP protiv Mađarske.

Bilo je to vreme kada je reprezentacija bila ponos, kult. Isti onaj koji se izgubio u godinama iz nas. Vreme kada su se nosile plave majice i polovni dresovi kupljeni četvrtkom na pijaci kao podrška Deji, Piksiju, Mihi i ekipi pred prvo veliko takmičenje posle sankcija.

Naravno, bilo je to i vreme za Dejana Stankovića...

Posle njegovih sjajnih partija u dresu Crvene zvezde, osećalo se u vazduhu da ce Stanković istrčati na teren "svoje" Marakane protiv Južne Koreje i upisati prvi zvaničan meč za Jugoslaviju. I da, istrčao je. Otplesao dobro poznat fudbalski ples, dao dva gola i već tada čekirao kartu za SP.

Sećam se očevih reči "biće ovaj mali igračina", ali i maminih "budalo, zašto plačes?" Maštao sam o danu kada ću uživo gledati Dekija, ne sluteći da ću jednog dana pisati tekst o toj noći.

Kao fudbaler Zvezde, Stanković je 1997. godine dao jedna intervju za list ''Tempo'', a ideja autora je bila da mladi vezista ispriča na šta ga asocira svako slovo njegovog imena i prezimena. Na trećem mestu je bilo ''J'', a Deki nije imao dilemu.

- Asocira me na našu A reprezentaciju (Jugoslavija) kojoj želim da se plasira na SP. Priželjkujem da jednog dana i ja zaigram za naš najbolji tim - rekao je Stanković tada i ne sluteći da će jedno vreme biti i rekorder po broju mečeva u nacionalnom timu.

Kao što sam pomenuo, Mađarsku je ''preskočio'' i došao je red na debi protiv Južne Koreje.

Foto: MN Press

- Selektor me gurnuo u vatru od prvog minuta. Pre meča prišao mi je Santračev pomoćnik Ilija Petković i rekao: ''Nemoj ništa da se plašiš, statistika je na strani debitanata. Oni ne mogu loše da odigraju''. Ohrabrio me, omogućio da skinem veliki teret i uđem u meč bez pritiska koji sputava. Prave reči u pravom trenutku - prisetio se Stanković svog debija:

- Igrao sam po desnoj strani, gde najmanje smetam i postigao dva, a mogao i tri gola. Debi za pamćenje! Prvi gol mi je jedan od najlepših u karijeri. Miha je centrirao, a ja sa penala, iskosa - tup i u drugo ćoše. I drugi, opet glavom, opet je Miha bio asistent.

Foto: MN Press

Tog 22. aprila pre 22 godine, svima je bilo jasno da će Stanković postati veliki igrač. Saigrači nisu štedeli reči hvale, mediji takođe. Sećam se prvih novina koje su došle do mene nakon meča sa Korejom. Sećam se prvog ''Tempa'' koji je ''kasnio'' sedam dana. Samo Jugoslavija, samo Stanković...

Deki je od tog trenutka nanizao još 102 utakmice za nacionalni tim, igrao je na tri Svetska prvenstva i jednom evropskom, nosio je kapitensku traku, da bi posle kvalifikacija za EP 2012. odlučio da se oprosti od reprezentacije i godinu dana kasnije protiv Japana u Novom Sadu odigra poslednji meč.

(Mario Marić)