• 0

Na vest o (kao) smrti Dijega Armanda Maradone

Ja ne verujem, eto, baš neću!

  • 0

Zazvonio je telefon u 17:28 i reče mi čovek kojem bezgranično verujem: Umro je Maradona! Razgovor je trajao 16 sekundi… Tri reči pre tišine! Kraj poziva, kraj života, kraj svega. Kraj krajeva! Dijego je stvarno umro, ali ja ne verujem… Eto, baš neću!

Onda sam uzdahnuo i po starom mazohističkom običaju dušmana sopstvene duše počeo da okrećem bezbrojne slike, kao u najtužnijem kaledioskopu sećanja na nezaboravno detinjstvo: prvu ljubav, strast fudbala, Marvelove junake, letovanje u Istri, pocepane starke, čekanje ispred Nane, tri sina, dve žene, pokojnu majku, pokojnog oca i originalnu krštenice, koju sam odavno izgubio u nekoj od selidbi. Zapravo, to je moj život…

A, sad je i Dijegova (kao) smrt takođe moj život!

Bogme, juče sam čitavu utakmicu, od 17:28, preplakao. Potom sam ušao u prvi produžetak, pa u drugi, ali nisam dozvao snagu i hrabrost da napišem nešto što priliči trenutku i dolikuje čoveku kojeg nisam upoznao, ali znam sve o njemu. Na red su došli penali i setio sam se Firence. Ma, kad je on mogao da promaši, šutnuću i ja… Ovo prosto moram da izbacim iz sebe. Zbog sebe. I zbog 30 godina novinarske karijere!
Da ne upalim sveću za Maradonu?! Sam sebe bih sahranio…

Ali, kako naći reči kad je ceo svet napisao, prepisao i dopisao čitavu istoriju Maradoninog života. Od njegovog prvog plača, 30. oktobra 1960, pa do ovih mojih suza, 25. novembra 2020. Šest decenija romana o kakvom ni Šekspir nije mogao da sanja. Beda, jad, nada, snaga, moć, dar, srdžba, bes, suze, bezobrazluk, droga, blud, sud, vera, nevera, ljubav, preljuba, bunt, revolucija, jedan gol Zvezdi i dva Englezima. Sa dve noge pred Bogom i nepoštenom rukom, koju mu pošteno vraća…
Niko Boga nije proslavio kao Maradona!

Dijego Armando Maradona gol 1986

Božija ruka - legendarni gol koji je Maradona postigao protiv Engleza 1986. u Meksiku; Foto: Guliver/Getty Images /Allsport/

Dva puta smo se sreli, a da on to nije ni znao. Bio sam na severu „Marakane“, 20. oktobra 1982, kada se zatrčao pravo u mene, ne gledajući ni Diku Stojanovića, ni njegov gol, ni omađijanu loptu što ga je uvek podanički slušala. Ja takvu magiju nikada nisam video. Ma, nisam mogao da poverujem da je taj potez stvaran, da je takav let moguć, da tako nešto živ čovek može da izvede. I još predamnom, kao da je to bila predstava samo za mene! Inspiracija trenutka, a dostojna večnosti…

I Božije noge Dijega Armanda Maradone!

Drugi put smo opet bili (za)jedno u Nemačkoj. Ja u novinarskoj, on u svečanoj loži stadiona u Gelzenkirhenu, nekako tačno u visini preko puta širine terena. Gledao sam Dijegovu neobuzdanu radost, dok su ga dvojica držali za ramena: da se ne preturi preko ograde posle svakog gola. Moja zemlja je ponižena na terenu, a Maradona uzvišen u epskoj pobedi njegovih naslednika… I sve beše u znaku tog đavolskog broja šest: 16. 06. 2006, 6:0 za Argentinu. Vrag je uzeo svoje i svakom dao po zasluzi!

Uzgred, imam neku neodoljivu strast da, kad mi ponestanu upečatljive misli o nekom, ili nečem meni tako bitnom, ja u pomoć pozovem stare majstore, koji su vernost osećanja besprekorno umeli da opišu i podele. Sad budim Danila Kiša, iz vremena kada je divnu Miru Trailović pesmom ispratio u večni san:

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
Kao da ti ne bismo
verovali na reč.“

Grada Branković

Grada Branković; Foto: Privatna arhiva

Ili, kako da ne zahvalim i Miki Antiću, baš sad, kad mi najviše treba:

„Ja o smrti imam jednu čudnu ideju. Ja mislim da ja neću umreti. Ozbiljno mislim da neću umreti. Ne to, ono, živećeš večno, ne znam, u uspomeni svojih prijatelja, ili ne znam, živećeš večno time što si nešto sazidao, podigao. Ljudi obično od straha odmah prave neke kuće, dižu sebi nekakve male spomenike u životu, na grobljima, one neke i nekakve kapelice, da bi ih neko pamtio. Opraštanje je jedno presvlačenje ovoga tela, izlazak iz ove radionice, koju je taj mozak sebi napravio. Napravio sebi ruke, noge, da može da se kreće, napravio pluća da može da diše, da opstane tu, da mu transportuju hranu, da mu transportuju krv, a ovo sve ostalo, ono što je pravi život, to ne može da se ugasi. Živeti treba, valjda tako kao kad imaš jednu veliku novčanicu, pa je potrošiš celu odjednom. Ne razmenjivati je u sitniš, jer za dinar se ne može ništa kupiti. Šta može da se kupi? To je to umiranje na sitno. Ja nikad nisam voleo tako. Ja sam sve svoje stvari, sve novčanice svoje životne trošio odmah, trošio sve do poslednje pare, pa ću valjda tako i umreti, kad budem umro.“

I šta ja tu još mogu da dodam, a da se ne obrukam… Ništa! Sve je učinjeno i sve je napisano. A, ja sam (kao) šutnuo penal, a Maradone (kao) više nema…
Ja ne verujem… Eto, baš neću!

U zahvalnost i s poštovanjem,

Grada Branković

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima