Stanojević "otvorio dušu": O kritikama s društvenih mreža, kaznama za igrače, zašto bi sam otišao...

Dolazak Aleksandra Stanojevića na klupu Partizana, posle samovoljnog odlaska Sava Miloševića usred sezone, dočekan je među navijačima kao spasonosno rešenje, jer sam pomen imena mladog trenera vraćao je “film” na blistavu prošlost, trofeje, večite derbije, grupnu fazu Lige šampiona, kao i činjenicu da mu je u danima slave na put stao nemušti Dragan Đurić, sprečavajući ga da okonča započeti posao.

Trenutak za povratak nije bio lak, tim pre što je euforija nadvladala činjenice i stanje u kom se tim zaista nalazio, problemi su ubrzo počeli da izlaze na površinu i sustižu jedni druge, pa je, kako to u Srbiji obično biva, situacija i u vezi sa samim Stanojevićem počela da se polarizuje.

Hvalospeve i obožavanje su zamenile kritike, sumnjičava vrtenja glavom, neumesni komentari i potrajalo je dobrih dva meseca, dok trener nije “došao na svoje”, a tim po njegovim notama počeo da niže pobede.

Šta je sve prošao u minula četiri meseca, sa kakvim problemima i pritiscima se nosio, kakve komentare je čitao i da li su mu smetali, kako se odnosio prema igračima, kakva im je pravila i obaveze nametnuo, ša im dozvoljava, a šta ne oprašta, Stanojević priča u intervjuu za Telegraf.

No, krenimo redom, upitali smo trenera crno-belih kako bi sebe ocenio u proteklom periodu.

- Došao sam u trenutku koji nije bio dobar, sezona je već uveliko počela, ekipa prošla pripreme sa Savom Miloševićem, zaostajali smo šest bodova i bilo je zaista teško igrati pod takvim pritiskom. Tim je već bio oformljen i taj bodovni zaostatak je bio najveći problem, jer svaki gubitak bodova je praktično “mač nad glavama” svima nama. Takođe, imali smo i drugih problema, mesec i po ili dva nisam uspeo da pronađem sebe u igri Partizana, da nametnem način igre koji sam želeo, mnogo sporo smo dolazili do suštine.

- Sa druge strane, da ne budem previše samokritičan, zaista smo robovali problemima, od uklapanja novajlija, jer je prelazni rok trajao do oktobra, potom reprezentativnih okupljanja zbog kojih nismo ni mogli da radimo svi zajedno, do korone, povreda... Da nismo na kraju ušli u seriju dobrih rezultata i podigli nivo igre, apsolutno ne bih bio zadovoljan, no, kako smo ipak došli do nečega tako smatram da je i moj rad blago pozitivan – ocenjuje Aleksandar Stanojević.

Partizan uvek institucija

Upitan u kakvom stanju je zatekao ekipu po dolasku, Stanojević kaže:

- Kada izgubiš neke utakmice, dospeš u rezultatski minus, a postavio si najviše ciljeve, jer oni idu uz Partizan, prirodno je da stanje tima nije sjajno, Zato je i trener otišao, došao drugi, to je prosto nešto normalno u našem poslu. I kada kažem da nisu bili u dobrom stanju, mislim na psihološki aspekt, jer su fizički bili korektni. Zato sam deo stručnog kadra i ostavio, jer su dobro radili svoj posao i nisam želeo ništa da menjam. Naravno, svaki trener ima drugačiji način rada, trebalo je malo vremena da usmerimo ekipu u tom pravcu, a vremena nemate puno u Partizanu, pogotovo ne usred sezone.

Šta se promenilo u Partizanu u prethodnih osam godina u kojima ste bili odsustni?

- Iskreno da vam kažem, meni je sve isto ili slično. Za mene je Partizan oduvek bio institucija i tako gledam na klub ko god bio u njemu, na bilo kojoj poziciji od stručnog do rukovodećeg kadra. Teleoptik je isti, sjajno održavan i funkcionalan, ljudi u njemu sjajni, kao i uvek. Ipak, vreme koje pominjete je, pak, donelo neke druge stvari, moderne tehnologije, društvene mreže, način komentarisanja nečijeg rada ili kluba, koji ranije nije bio tako i na taj način izražen.

- To je ta velika promena koju sam zapazio, ali ne mislim ništa negativno, sve u skladu s vremenom. Ranije su mahom komentarisali ljudi koji su bili redovni na stadionu, pratili klub i bili dobro upućeni, a danas svako može da napiše i kaže sve i svašta i daje se značaj tome. No, ako pričamo o nekim pravim vrednostima, ne treba se previše obazirati na te stvari.

Čitam samo komentare partizanovaca

Kako se nosite sa kritikama javnosti, “komentatorima” na društvenim mrežama?

- Ranije sam pratio mnogo više nego u minulih godinu, dve, jer je uzelo maha. Pratim i sada, naravno, zato što me zanima kako ljudi vide neke stvari, a pričam samo o “partizanovcima”, pošto me samo oni zanimaju. Ostali me ne interesuju. Neko ko je “partizanovac” i mediji stvaraju sliku kako je vide trenutno. Ali, ako si stručan, trebalo bi da se sagleda šira ili dublja slika, neke stvari na koje običan svet i ne obraća pažnju. Lično, ako vidim da nešto kritikuju i da im se ne sviđa, pošto ne mogu da im objasnim jednom rečenicom sve što bih želeo, onda se trudim da rezultatima i igrom tima sve to nadomestim.

- I nemam nikakav problem s tim, jer smo svi mi tu zbog navijača i veoma mi je važno da ispratim kako ljudi koji vole Partizan sve to vide i da imaju lepo mišljenje. Međutim, da se dodvoravam, pričam šta hoće da čuju, a mogu to da radim, jer znam šta bi voleli da čuju – to ne želim, kratkog je daha. Želim neku dublju priču, koja ima budućnost i koju samo svojim radom, a verujem u svoj rad i u svoj tim, mogu da potvrdim i dokažem. Više sam zabrinut kako će se neki komentar odraziti na mlade igrače, da li će ih poljuljati, obeshrabriti, uvrediti... Nije im lako u današnjem vremenu.

Radili ste kao trener u Izraelu, Kini, u nekim od najboljih tamošnjih klubova, u Saudiskoj Arabiji, Grčkoj... Da li je Partizan najveći pritisak za trenera?

- Najteže je raditi kad si kod kuće, u svom klubu. Generalno sam odgovoran i dajem sve u svom poslu uvek na isti način, ali Partizan nosi jednu drugu vrstu odgovornosti. Verujem i da je nekom, recimo, Portugalcu mnogo lakše da radi u bilo kom svetskom klubu, nego li u nekom u Portugaliji. Pride, mi Srbi smo veoma emotivan narod, sve gledamo na prenaglašenim emocijama, bilo da su pozitivne ili negativne i sa tog aspekta je jako teško raditi.

- Generalno, svuda se oseća pritisak u trenerskom poslu i niko ne može da ga stvori koliko možeš da ga stvoriš sam sebi. Ljudi koji su sa mnom u stručnom štabu dobro znaju kakav je pritisak u osrednjem ili najjačem klubu u Kini ili ovde u Partizanu. Mi ga stvaramo kroz rad, sa očekivanjima da uspemo da dođemo do zacrtanog cilja. Meni lično nisu potrebni ni klub ni navijači, sa tim se lako nosim, jer najveći pritisak zapravo stvaram sam sebi i uvek se bolje radi kada je tako, jer svi izvlačimo maksimum. Razume se, Partizan je nešto specifično, jer sam dete kluba.

Kako Partizan treba izgleda na terenu kada tim u potpunosti bude igrao po “notama” Aleksandra Stanojevića?

- Što se tiče organizacionog dela – zadovoljan sam kako izgledamo. Pokazivali smo na momente, u nekim utakmicama i atraktivnost, jer je teško igrati baš svaki meč dopadljivo i postići četiri gola. Koliko smo daleko od nivoa koji želim? Onoliko koliko nam bude potrebno da se “namestimo” da svaki put budemo atraktivni, dopadljivi na terenu. Ne mora uvek da se postigne veliki broj golova, ali mora da se napada i stvori veliki broj prilika, a da sa druge strane imamo stabilnost.

- Trenutno smo na 60 procenata od konstantnosti koju zahtevam i želim u Partizanu i bilo bi nam mnogo lakše da smo od početa sezone imali rezultate koji donose mir. Ovako, prošli smo težak put i ekipi sigurno nije lako, jer svaki primljeni gol može da navali teško breme. Na sreću, kraj jeseni je pokazao pravi put, igrači su videli da mogu da pobeđuju u kontinuitetu i to je ono što zahtevam – svaka utakmica mora da se pobedi! Uz to, moraš da imaš i dopadljivu igru i istakneš individualni kvalitet igrača. Kada se sve to spoji – to je Partizan!

Želite li da po konstantnosti ovaj Partizan liči na onaj iz 2010. godine koji je mleo sve pred sobom, igrao i grupnu fazu Lige šampiona?

- Bitno mi je da meljemo kao tim, da se iz meča u meč potvrđuješ, jer to odaje utisak ozbiljnosti i konstantnosti. Ipak, ne volim da pravim ta poređenja, jer se vremena menjaju, ne važi više ni ono što je bilo pre godinu dana, a kamoli pre deset godina. U ovom trenutku mi je najbitnije da Partizan timski deluje dobro, jer jak tim izbacuje i individualce koji donose razliku.

Prema igračima iskren i pravičan

Kakav odnos negujete sa igračima? Da li ste strogi, na distanci, popustljivi ili “trener drugar” i da li ste to menjalo sa godinama iskustva?

- Uvek sam bio isti u odnosu sa igračima. Ključno mi je da igrač u svakom trenutku zna šta očekujem od njega, šta mislim o njegovom kvalitetu, šta trenutno mislim o njemu i da budem iskren sa njim – to su najvažnije stavke. Šta znači distanca? Čim imate dosta razgovora, timskih ili pojedinačnih, zajedničkih analiza, to znači da nismo na distanci. Neka pravila, naravno, moraju da se poštuju, respekt grupe i tima i tu sam strog, Jer, ako ne respektuješ svoj tim, prevashodno trening – imaš problem sa mnom i bićes odstranjen to je sigurno.

- Može igrač da pogreši, da izgubimo bodove zbog njega, sve je to ljudski i normalno, ali ako ne radi to se ne oprašta. Oni od prvog dana znaju da me ne zanima ko se kako zove, gde je bio pre Partizana, koliku platu ima i kakav mu je status, jer ako ne trenira kako treba, ide u Teleoptik ili radi mimo tima. Momci koje vodim to dobro znaju i, iskreno da vam kažem, sjajni su zaista. Dobra su grupa, niko ne iskače iz koloseka.

Stanojević napominje da će, ako primeti da nema poštovanje većeg broja igrača na treninzima, sam napustiti klub.

- Kada igrač ne radi na pravi način on ne poštuje ni klub, ni saigrače, niti mene kao trenera, što je nedopustivo u Partizanu. Bez takvog odnosa ne počinjem trening i kada budem primetio da nekolicina igrača nije na očekivanom nivou, to znači da ti ne veruju i da treba da odeš iz kluba. Pre nego što što te oteraju ljudi iz kluba ili navijači, igrači ti odnosom na treningu, načinom rada pokazuju da li ti još veruju. Jednog ili dvojicu možeš da vratiš u kolosek, da ih skloniš sa strane, ali ako ih je više, onda nije problem u njima nego u meni kao treneru.

Furiozno je Mančester Junajted završio 2020. godinu, a ako tako nastavi u 2021, biće ozbiljan kandidat za titulu. Prvi ispit već 1. januara, dakle večeras (21.00), na Old Traford stiže Astin Vila, a kvota na keca je 1,85. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za Mančester Junajted - Aston Vila.

Komfor do treninga

Kako se borite sa modernim tehnologijama, telefonima, kompjuterima, igricama, mrežama, koje često obuzimaju pažnju igrača?

- Vremena se menjaju i shodno tome morate i vi da se povinujete napretku, iako sistem vrednosti mora da se poštuje. Ne možete vi nekome da oduzmete telefon, da im ukinete internet, to je moje mišljenje. Dozvoljavam im da slušaju muziku sa slušalicama, jer smatram da je bitno da se igrač oseća komforno dok ne dođe na trening, jer onda i ja kao trener posle toga mogu da iscrpim od njega ono najbolje na treningu. Naravno, nema pričanja telefonom za vreme ručka i još neka pravila se poštuju.

Postoje li kazne ukoliko igrači nešto prekrše?

- Protivnik sam novčanog kažnjavanja, jer ako kažete da nekoga kažnjavate sa 500 ili 100.000 evra ništa se neće postići, ako se radi se o mladom igraču. Njima u tom periodu života novčana kazna ne znači ništa, jer mahom i nemaju razvijen odnos prema novcu. Evo primer kako kažnjavam: rekao sam im ko se tokom pauze bude ugojio više od kilograma, čekaju ga dva kondiciona treninga višednevno i to aerobnog intenziteta sa strane, mimo tima. To im je veća kazna i moraju da shvate da to radim zbog njih, a tih 100, 200 ili 500 evra mi ne znače ništa. Takođe, kazna je sklanjanje iz ekipe, sastava i uvek im kažem: nemojte da dolazite ni mnogo pre vremena, niti da kasnite – dođite na vreme. Ponavljam, ovi momci su zasita disciplinovani, možda se jednom neko uspavao, ali ništa ne mogu da im zamerim.

Šta je potrebno da se dogodi da biste nekoga oterali sa treninga?

- Iz takta mogu da me izbace nedisciplina, taktičko lutanje igrača ili, pak, pokušaj fizičkog obračuna. Ali to se baš, baš retko dešava, ne znam da li sam u celoj karijeri tri puta nekoga oterao s treninga. Mnogo češće se dešavalo da nekoga sklonim u drugi tim, jer ne poštuje trening i grupu. Hvala Bogu, sada nemam ni najmanji sličan problem.

Ruke su mi bile vezane, ali nisam odustao

Posle četiri meseca rada, treninga, mečeva, Stanojević ima daleko jasniju sliku tima, pa smo ga upitali ko je najbolji fudbaler Partizana u ovom trenutku.

- Može dvojako da se tumači odgovor na to pitanje, Kada bismo gledali produktivnost, ko najviše donosi iz meča u meč, za mene su to Sveta Marković i Takuma Asano. Ako pričamo ko najviše zna, odnosno ko je najbolji fudbaler, onda su to Sejduba Suma, Bibras Natho i Lazar Marković.

Koliko dugo pratite i gledate jednog igrača, pre nego što donesete odluku da ga angažujete?

- Proces je dug. Ako postoji neki predlog, odgledam tri meča samo da bih doneo odluku da li ću dalje da analiziram ili tražim drugo rešenje. Kada prođe taj prvi filter, odgledam njegovih deset mečeva, od toga pet iz aktuelnog i pet iz prethodnog kluba. Potom odgledam na specijalizovanoj platformi kontakte sa loptom iz cele sezone, sa svih utakmica koje je igrao.

Da li ste u minula četiri meseca rekli sebi: šta mi je ovo trebalo, zašto sam prihvatio da se vratim u Partizan?

- Najiskrenije, nijednom nisam ni pomislio da dignem ruke od Partizana. Priznajem, bilo mi je teško na početku, ne zbog rezultata, koliko zbog činjenice da usled silnih problema u timu osećate nemoć. Dešavaju se nenormalne stvari i ne možete ništa, ruke su vam vezane. Bilo je mnogo teško, nemaš vremena da radiš sa timom, kosi korona, povrede, a ide Evropa, derbi, ali nisam ni pomišljao da odem. Nisam želeo da odustanem, pa mi je i zadovoljstvo, kada sam uvideo da smo nešto napravili, bilo mnogo veće. Jedan lep korak unapred, koji pokazuje jasniju sliku pravog puta nam je svima doneo osmehe i veujem da će Partizan na proleće, kada konačno svi zajedno prođemo pripreme, biti mnogo, mnogo bolji – zaključio je Aleksandar Stanojević.

(Z. Ivković)