Vladimir Stojković iz dubine duše: O smrti roditelja, reprezentaciji, zašto Partizan pobeđuje Zvezdu

Možete da ga volite ili ne volite, da se slažete sa njim ili mu, pak, zamerate na sportskim odlukama, životnim stavovima, ponekad i "oštrom" jeziku, koji mahom krasi rođene pobednike, one koji ne žele da ustuknu, da ga fanatično podržavate i skivate u zvezde kao navijač Partizana ili bezočno mrzite kao ljubitelj Crvene zvezde...

Jedno je sigurno, pojava Vladimira Stojkovića nikoga ne ostavlja ravnodušnim, jer je u proteklih 15-tak godina i nešto malo više, otkako se pojavio na sportskoj sceni, bio kao magnet, čiji život zanima sve i svakoga, pod lupom javnosti, navijača, kritičara, simpatizera.

Čini se da je vremenom postao oprezniji, mudriji, da ne gura kamen kao Sizif, jer ono što je imao da kaže, bilo da su sport ili društvene prilike u pitanju, davno je iz tih usta izašlo u etar, bez zadrške.

Ovoga puta teme za razgovor sa iskusnim čuvarom mreže dotiču se, naravno, Partizana, povratka Aleksandra Stanojevića, aktuelnog trentutka u srpskom reprezentativnom fudbalu, osvrta na neke nepoznate detalje u karijeri, pomalo i privatnog života, odnosno Stojkovićevih navika, koje, razume se, nisu baš uobičajene.

Koliko se razikuje Stanojević iz prvog i drugog mandata

Pa, da krenemo od trenera Stanojevića, sa kojim je 2010. igrao grupnu fazu Lige šampiona i, eto, ponovo sarađuju. Zanimalo nas je da li je uvideo razliku između mladog, ambicioznog trenera od pre 11 godine i ovoga sada, sa ozbiljnim radnim iskustvom u inostranstvu.

- Kao u svakom poslu ili, pak, privatnom životu, čovek napreduje i uči kroz iskustva koja je doživeo, tako je i Stanojević mnoge stvari usavršio i podigao na viši nivo. Nisu to drastične novine, jer je on i pre deset godina bio izuzetan trener, ali je uneo promene na bolje. Što je negde i prirodno, jer se radi o posvećenom čoveku, koji teži uspehu, unapređenju i sebe i Partizana - kaže Vladimir Stojković za Telegraf.

Kakav mu put predviđate u drugom mandatu? Imali Partizan sa Stanojevićem, posle tri godine pokušaja, izgleda da vrati šampionski trofej u trenutnim okolnostima?

- Tema je škakljiva, jer je ovo težak period, teško vreme za Partizan, ali je jasno da se Stanojević hrabro uhvatio posla i nadam se da će sve izaći na dobro, jer ovo već traje. Verujem da će se kroz period koji sledi stvari okrenuti u našu korist i da ćemo osvojiti titulu. Ne kažem da je odmah izvodljivo, pošto očito postoji neki period koji mora da prođe, ali se nadam da će to biti što pre.

Teško vreme za Partizan, ali...

Da li je u Srbiji važno imati samo dobar fudbalski kvalitet ili i jaka "leđa" uz to?

- Priča koja je u današnje vreme za preskakanje, pa je bolje da se vratimo na fudbal. Neka bude da je kvalitet presudan, jer sa njim dolazi poštovanje i respekt od rivala, navijača. A, drugu temu bolje da ne načinjemo...

Gde vidite Partizan pod Stanojevićem za godinu dana?

- Potreban je proces da se napravi nešto što svi željno očekuijemo. Ne mogu da dam preciznu prognozu gde ga vidim, ali je jasno da sve ide u dobrom smeru, kao višem nivou, od posvećenosti igrača na treninzima do rezultata. Rastemo iz dana u dan kao tim, radna etika je na najvišem mogućem nivou i to negde u perspektivi mora da bude nagrađeno.

Kako gledate na povratak Dejana Stankovića u srpski fudbal?

- Deki mi je bio kapiten, odlično ga poznajem, njegovu narav, srčanost i verujem da je sve to pretočio na tim koji vodi. Nisam upoznat sa njegovim načinom rada, jer to uvidite najviše kroz trening, znam ga kao igrača. Karakter sigurno nije promenio, ostao je isti i nemam sumnju u njega da li će napraviti nešto veliko u poslu koga se prihvatio, jer sam siguran da hoće.

Ko je trenutno najbolji srpski golman?

- Gledam na to iz nekog svog ugla, kako sam vaspitan i naučen da rasuđujem. Imamo mi dosta dobrih golmana, ne može to da se porekne. Sve su to dobri momci i dobri čuvari mreže i imaju kontinuitet i u Evropi i kod nas u ligi, ali... Ako pričamo o golmanu reprezentativnog kalibra, golmanu reprezentacije Srbije, jer to velika odgovornost. Treba da bude psihički stabilniji od svih, što naš narod kaže malo lud, da ne "j... sistem", nego je ličnost za sebe. Kada sve to uzmem u obzir, nekako mi se najviše uklapa Vanja Milinković Savić.

- Golmani su čudna sorta, imate mnogo kvalitetnih koji ne brane dobro, ali imate i one manje kvalitetne koji u datom momentu izgledaju odlično i zato je potreban fudbalski rentgen da se izabere onaj pravi. Moraš da budeš ličnost, gospodar, pojava, pogotovo ako branite za nacionalni tim ili za neki od dva naša najveća kluba. To su, uz kvalitet, osnovni parametri. Od 18. godine analiziram pomno sve to i dan danas se čudim za neke ljude kakve su karijere napravili.

Selektor mora da bude neko sa autoritetom...

Kada smo se već dotakli reprezentacije, kako gledate na neuspeh Srbije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo?

- Težak je to udarac, jer smo svi očekivali da je to to, da idemo na Evropsko prvenstvo posle toliko godina. Ali fudbal je igra iznenađenja i nikada ne možete da predvidite epilog, bez obzira ko se nazivao favoritom, a ko autsajderom. Moramo da se pomirimo sa tim, da pokušamo da se restartujemo i pripremimo nešto novo za kvalifikacioni ciklus pred Svetsko prvenstvo. Loše stvari moraju da ostanu iza, jer dešavalo se i većima od nas da ne uspeju.

Vremenom smo stekli nepopularan nadimak - šampioni nebitnih utakmica. Tradicionalno imamo sjajne igrače, lidere u klubovima, koji u nacionalnom timu ne liče na sebe...

- Moramo to da razjasnimo. Kada pogledate imena imamo dobru reprezentaciju, ali 15 godina unazad nemamo igrača poput Zlatana Ibrahimovića ili Levandovskog... Imali smo odbrambene lidere u Nemanji Vidiću, Banetu Ivanoviću ili Dejanu Stankoviču, ali ne igrača poput navedenih za koga znaš da će, ako se lepo naspavao, sam sutra dati četiri gola i rešiti meč. Mi smo uvek išli na timski duh, na zajedništvo, na igrače sa fizičkom snagom u defanzivi, na koje je nadovezuju ostali.

- Dugo nismo imali toga koji će sam da reši, da donese tri boda da se tim ne namuči. Daleko od toga da naši sadašnji reprezentativci nisu dobri, no, nemamo te što donose prevagu. Naši igrači su u dobrim klubovima, međutim, nemamo, sem Dušana Tadića, nikoga od ofanzivaca na tom visokom nivou u kontinuitetu bi doneo to nešto što nedostaje. Aleksandar Mitrović ne može da uzme loptu, predribla četvoricu i postigne gol. Ljajić mnogo zna fudbala, ali nema brzinu. Prosto nemamo više "aždaje" koje mogu da progutaju svaku odbranu u svakom momentu. Zato nam je teško da odemo na veliko takmičenje, jer mi trenutno "proizvodimo" defanzivce i fokusirani smo na tim, ne na suv kvalitet koji je neophodan za uspeh.

Upitan šta je rešenje, spas za naš reprezentativni fudbal, Stojković kaže da ključ u izboru selektora.

- Godinama unazad se potvrđuje da je kod nas izbor selektora najbitniji. Igračima Srbije vođa na terenu mora da bude neko sa autoritetom, neko prema kome tim ima strahopoštovanje. Ako pogledate unazad, kada god smo otišli na veliko takmičenje selektor je bio neko sa autoritetom, imenom i karijerom. Nedavno Slavoljub Muslin, pre njega Radomir Antić, a 2006, godine Ilija Petković, pa Vujadin Boškov... Dakle, neko ko je autoritativan, ko ima auru oko sebe, koga će igrači svako jutro kada ga sretnu pozdraviti sa velikim poštovanjem i samim tim na svaki zadatak odgovoriti maksimalno. Mi Srbi imamo takav mentalitet, moramo stojimo mirno pred nekim da bismo ga slušali i radili kako treba.

Piksi je logičan izbor

Na koga tipujete? Pominju se imena Dragana Stojkovića Piksija, Mihajlovića, Miloševića...

- Potkrepiću upravo izrečene argumente - idealno bi bilo da to bude Dragan Stojković Piksi. Što ne znači da ostali kandidati nemaju kvalitret i ne zaslužuju da budu selektori. Naprotiv... To je, pre svega, izbor FSS, samo govorim ono što mislim, ako mogu da pomognem. Ako ne može Piksi, onda treba tražiti nekoga sličnog kalibra, jer smo, rekoh već, specifični kao narod, Brzo se "pozicioniramo" iznad trenera i to je najveći problem. Pogotovo kada naši mladi igrači odu u inostranstvo, pa rade sa vrhunskim stručnjacima, a onda im u reprezentaciji dođe neko ko nije na tom nivou i im nije po ukusu.

- Tada se gubi to poštovanje, jer nisu dovoljno iskusni da "svare" situaciju. Čak i da imaš selektora koji je manje kvalitetan od trenera u tvom timu, ako si iskusan, moraš da ga prihvatis, da učiš i da mu pomažeš. Od svakoga nešto može da se nauči. Grešimo takođe u situaciji gde su neki igrači iz velikih klubova navikli na top trenere i to nikako ne može da bude parametar u reprezentaciji, jer ne može u nacionalnom timu da vas vodi Pep Gvardiola i tu se onda na upit dovodi nečije znanje.

Stojković, koji je bio učesnik tri svetska prvenstva smatra da strani stručnjak nije rešenje.

- Dovodili smo Havijera Klementea, potom i Dika Advokata, koji je poštovan, ali nije shvatio mentalitet Srba. Ipak, lično smatram, shodno iskustvu koje imam i na konto svega što sam prošao, sa Srbiju mora da vodi naš čovek sa autoritetom.

Neslavan rastanak je Stojković imao sa reprezentacijom i FSS, pa smo ga upitali da li je oprostio onima koji su ga "precrtali" bez reči.

- Mogu da kažem da sam se navikao na tu okolnost i da sam na raspolaganju svojoj zemlji kada god nešto budem mogao da pomognem i staviću tri tačke posle ove rečenice.

Do kada planirate da branite, postoji li neki plan?

- Ne razmišljam o tome dok se osećam fizički dominantno. Puštam stvari da idu svojim tokom, a forma i zdravstveno stanju su jedini parametri. Trenutno se odlično osećam, imam i puno motiva da pokažem ono što treba i što mi je život ostao dužan.

Čime biste voleli da se bavite posle okončanja karijere? Trenerski ili funkcionerski život?

- Ako pričamo o trenerskom poslu, najviše naginjem da budem prvi trener nekog tima. Što se tiče funkcionerske pozicije, to je ista linija, svakako bih se bavio sportskim pitanjima. Ali, ima još vremena, razmišljaću o tome u budućnosti sigurno.

Postoji li nešto za čim žalite ili zbog čega se kajete u karijeri?

- Ima, naravno, ali ne stajem, imam još uvek neke ciljeve. Znate kako se kaže: dokle um može da ti dobaci, toliko ćeš i ostvariti. Nekada se to desi ranije, nekada kasnije... Uglavnom, imamo nešto zacrtano, no, mogu to da otkrijem još uvek. Postoje naravno neke stvari za kojima žalim, sada sam svestan mnogo toga. Međutim, kod mene je po principu "viđeno-neočekivano", dosta puta sam iznenadio i samog sebe.

Zamalo da iz Sportinga pređem u Benfiku

Postoji li ponuda o karijeri o kojoj niste javno govorili, a bila je nadomak realizacije?

- Verovali ili ne, malo je nedostajalo da pređem iz Sportinga u Benfiku! Tada je Žorž Žesus bio trener, ali se isprečio neki, kako to oni kažu, džentlmenski dogovor da moram da raskinem ugovor sa Sportingom da bih mogao da dođem u Benfiku. Pregovori su trajali nekoliko dana, bio sam čak i gost u kući kod ljudi iz Benfike. Ipak, isprečile su se sitnice, nije došlo do pomaka u pregovorima i na kraju nisam želeo da prihvatim uslove i to je to.

Pamti se i nesporazum sa Evertonom, koji je zakuvao menadžer...

- To je bio menadžerski spin. Bio sam sa reprezentacijom i tadašnji menadžer mi je rekao da idem na lekarske preglede i potpis u Everton. Selektor Miroslav Đukić me, naravno, pusti na dva dana da otputujem, dođem tamo i doživim da oni misle da sam došao na petnaestodnevnu probu, jer im je menadžer predočio da tako može, a meni rekao pregledi, da me vide i potpis. Što je najsmešnije, dva dana sam sjajno odradio i bili su ljudi zainteresovani, ali sam prosto morao da se vratim i ispalo je da sam se samo okrenuo i otišao. Zapravo, vratio sam se u kamp reprezentacije po dogovoru, a nastavk u medijima znate. Malo slabo preneto, pa i dodato i ode u drugu krajnost.

Gde vam je bilo najlepše u karijeri, a gde najteže?

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by ⚽️🏆 (@vladimirstojkovic)

- Ako izuzmemo Partizan, koji je van svake konkurencije, za život i fudbal, najlepše mi je bilo u Izraelu. To je sredina u kojoj sam uživao, Izraelci su prijateljski nastrojeni prema nama Srbima, sličnog smo mentaliteta. Navijači su im ostrašćeni kao i naši, stadioni fenomenalni, liga vrlo kvalitetna, iako nije ispraćena kako treba. Život takođe sjajan, bogata zemlja, prelepa klima, more, plaže... Bilo mi je lepo u Madridu, kada sam igrao u Hetafeu.

- Vrhunski grad, Španci opet slični nama, mnogo više nego Portugalci i Francuzi. Na trećem mestu je Arnem u Holandiji, gde sam takođe uživao. Ostalo je malo teže za snalaženje, Portugalija je lepa, no, menatalitet je udaljeniji od nas, u Engleskoj je, pak, vreme najveća muka.

Izgubio oba roditelja tokom utakmica

Muka nije bila samo na terenu, Stojković je tokom nekih važnih mečeva za reprezentaciju i Partizan izgubiio oba roditelja.

- Za smrt oca sam saznao iz novina, posle utakmice sa Kazahstanom, a dva dana kasnije sam branio protiv Portugalije. Završili smo meč sa Kazahstancima i niko se nije usuđivao da mi kaže šta se desilo, odlagali su svi nekako do sletanja na beogradski aerodrom. Tada je predsednik FSS bio Zvezdan Terzić i sećam se da sam pričao telefonom, a po njega je došao vozač, koji je parkirao automobil i onako nehotice bacio "Sportski žurnal" na haubu... Uzmem novine u ruke i onako u magnovenju, na telefonskoj liniji, pročitam da sam ostao bez oca i onda su počeli da prilaze i kažu mi da je to istina, da me smire...

- A, mama... Partizan je igrao meč sa La Valetom na Malti, lako smo dobili i izašao sam ispred svlačionice da malo sumiram utiske i vratio sam se na masažu. U jednom momentu mi prilazi sekretar stručnog štaba Ljubiša Ranković, kaže mi da neko hoće da me čuje i pošto mi je dao telefon, sačekao je par sekundi i onda me obuhvatio obema rukama oko grudnog koša i stegao najjače što može. Osetio je da neću biti dobro i tada mi je brat saopštio tragičnu vest, mama je zapravo preminula ranije, saznali su u poluvremenu, ali mi nisu rekli, Šta ćete, to je život - uzdiše Stojković.

Ne opterećujem se komentarima na društvenim mrežama

Da se vratimo na vedrije teme... Čitate li komentare o sebi na društvenim mrežema?

- Ma, ne, niti se opterećujem. Kod mene su na nalogu na Instagramu dozvoljeni komentari, sve je transparentno. Kod nas generalno ljudi takvi da će retko ko da nappiše nešto pozitivno o nekome, zvao se Vladimir Stojković, Pera, Žika... Pogotovo ne sa pravim imenom i prezimenom. Još moraš da prođeš logovanje, da ostaviš ime, imejl adresu, dakle, postoji proces...

- Poznavajući naš mentalitet, retko ko će da prođe taj proces da napiše nešto lepo o nekome, sem ako mu to nešto ne tera suze na oči, pa je neko zaslužio. Ostalo je uglavnom da se napiše nešto loše. To je, nažalost, naša svakodnevnica i zato se ne bavim time. Uglavnom to rade dečurlija i zato ne gubim vreme.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by ⚽️🏆 (@vladimirstojkovic)

Kako je generalno specifičan kao osoba, tako je i priprema za utakmice specifična.

- Ne znam ko me je "odrukao", ali istina je, dosta čitam o psihologiji čoveka i imam neke svoje metode kako se pripremam za mečeve. Isključim se i pokušavam da zamislim nekoliko situacija, slike u glavi koje želim da mi se dogode na utakmici, da prosto predvidim događaje. Nekada to traje i nekoliko dana pred meč... Dosta čitam o tome, literatura je šarolika. Smatram da vrhunski sportista mora da "pokrije" sve apekte, ne samo one na terenu, već i van njega, koji mu određuju i jasno definišu fokus. To je danas kompletna nauka i napreduje iz dana u dan...

Zašto Partizan u poslednje vreme često pobeđuje Zvezdu, koja osvaja titule?

Za kraj, možete li da objasnite fenomen u kome Partizan vrlo čestvo pobeđuje Crvenu zvezdu, a već dugo nije šampion?

- To je valjda nekakav prirodni balans. U sportu respekt mora da postoji, jer kada se izgubi to poštovanje protivnika, onda je motiv onog drugog višestruko veći i akumulira se dugo, a zatim sledi ekspolozija. Mi smo u nekoliko navrata pred derbije brutalno omalovažavani, te njihov igrač ne poznaje nijednog našeg fudbalera, te se poručuje sa TV da će biti 4:0, jer ne znamo ništa, pa se samo postavlja pitanje koliko ćemo golova primiti, biti zgaženi... A, derbi je takav meč, gde od prvog duela posle rata do dan danas ništa ne možetre da tvrdite sa sigurnošću. Mi smo takve "epitete" koristili kao "hranu" u minulih nekoliko utakmica i skor nije tako loš. Samo neka se nastavi - sa osmehom zaključuje Vladimir Stojković.

(Z. Ivković)