Nišlija koji je delio školsku klupu i uniformu sa Piksijem: "Oduševljavao je i visoke oficire"

Kada je davne sedamdeset i neke Nišlija Zvonko Savić, tada učenik petog razreda OŠ „Moša Pijade“ podelio klupu sa plavokosim dečačićem iz sela Pasi Poljana, ni slutio nije da je pored njega sela buduća fudbalska zvezda. Ono što je već u prvim danima poznanstva poželeo, bilo je da mu novi školski drug bude prijatelj za ceo život.

I želja mu se ispunila, nakon šest godina provedenih u osnovnoj, a onda i u srednjoj školi sa Draganom Stojkovićem Piksijem, sudbina ih je spojila i na odsluženju vojnog roka. Kada su skinuli uniformu život ih je odveo na različite strane, Zvonko je postao policijski inspektor, a Piksi fudbalski maestro. Planetarna slava koju je Stojković stekao nije ga promenila, niti navela da zaboravi školskog druga, pa su njihovi susreti, mada retki, i jednom i drugom dragoceni.

Savić se sa nostalgijom seća tih bezbrižnih vremena kada je u školskom dvorištu pikao loptu sa Piksijem koji je kako kaže, brzo zapao za oko fudbalskim profesionalcima.

- Još kad smo bili u petom, šestom razredu dolazili su ljudi iz Radničkog i gledali Piksija kako igra fudbal na časovima fizičkog. Mislim da je u sedmom prešao u omladinsku fudbalsku školu niškog tima. Kao osnovci učestvovali smo u školskom prvenstvu u fudbalu, trenirao nas je nastavnik fizičkog Rade Mutavdžić. Osvojili smo srebrnu medalju kao drugi na području Niša, a odličja nam je u hali „Čair“ uručio nedavno preminuli proslavljeni golman Radničkog Dragan Pantelić. Koliko se sećam to je bila prva Piksijeva medalja - priča Savić.

Nakon okončanja srednjoškolskog obrazovanja Savić je upućen na odsluženje vojnog roka u Prištinu. Njegovo oduševljenje bilo je neizmerno kada je među regrutima ubrzo ugledao poznato lice.

- Stigao je u jedinicu sa zakašnjenjem od 15 dana, učestvovao je na Olimpijadi u Los Anđelesu. Mnogo smo bili srećni što smo zajedno u vojsci. Kad su moji dolazili u posetu, uvek smo i Piksija izvodili u grad. Isto je bilo i sa posetama njegove mame Desanke i tate Dobrivoja, uvek sam i ja bio sa njima. Svi smo se njime ponosili, već tada je bio slavan. Kad bi zaigrao fudbal svi oficiri i vojnici bi dolazili da ga gledaju – priseća se Zvonko vojničkih dana.

Piksi i „Zvonce“ kako je druga zvao slavni fudbaler, nastavili su druženje i kada su skinuli uniformu.

- Zbog školovanja sam često boravio u Beogradu, on je tada igrao u Crvenoj Zvezdi, viđali smo se posle skoro svake njegove utakmice. Ostao je isti onaj Piksi koga sam upoznao u dvanaestoj godini, dobra duša, prepošten a nadasve skroman momak. Još u detinjstvu sam znao da je veliki čovek a vremenom sam shvatao da će postati veliki fudbaler – s ljubavlju Savić govori o svom drugu iz školskih dana.

- Ponosno ističe da je sa Piksijem i dalje u kontaktu .

-  Ređe smo bili u vezi dok je boravio u Japanu i Kini, kad se vratio, nastavili smo da se redovno čujemo. Posetio me je kada je bio predsednik Fudbalskog saveza i doneo mi pikslu sa amblemom. Zvao sam ga pre utakmice sa Portugalijom, bio je u strašnoj gužvi ali je stigao da mi kažu da veruje u svoj tim i da očekuje pobedu. Poverovao sam mu tada kao što sam mu uvek verovao, ali je još važnije što sam na terenu video da su mu i igrači verovali.

- Utakmica je bila fenomenalna, za one sa slabim srcem nije bila. Prognozirao sam tri prema jedan, ali opet je ispalo dobro. Ne bi to išlo tako da nije bilo one discipline, ne sećam se da sam zadnjih dvadeset godian gledao našu reprezentaciju u takvom izdanju. Svideli su mi se naročito ti kratki pasovi, to što smo igrali našu igru a ne njihovu, što naši igrači nisu razmišljali o zvučnim imenima u protivničkom timu već su bili skoncentrisani na cilj. Očekujem da će u Kataru Piksi svoje „Orliće“ dovesti do polufinala a možda i dalje – zaključuje Savić.

(Telegraf.rs / Dragana Kocić)