Nesrećni krčmar

Foto: Marko Jovanović

Autogol je sastavni deo igre zvana fudbal. Jednostavno, nesrećni splet okolnosti koji dovede do toga da zatresete mrežu svog tima. Ukoliko vam je pre toga čitav stadion nekoliko puta gromoglasno skandirao ime, ulazak u igru proslavio velikim hukom, onda je autogol u 90. minutu koji vas ujedno izbacuje iz Lige šampiona... Onda je to nesreća na kub. Univerzum je, iz nekih razloga, takvu sudbinu namestio Milanu Pavkovu.

Pavkov nije kriv za eliminaciju ništa više od ostalih kolega. On je samo stavio tačku na mučenje koje je vidljivije trajalo skoro čitavih 45 minuta. U trci za prolazom, igrači Zvezde su prestali da jure. Gosti su gurkali, "piljkali" centaršutevima, a izlazak Zvezde je bio sve teži i teži. Deo vage crveno-belih kao da je bio namazan margarinom, jer se činilo da u takvoj konstalaciji tas može da ide samo u jednom smeru.

Izmene nisu pravile razliku, a tu se može ubrojati i Milan Pavkov. Među prisutnima na tribini je vladala nada da će upravo on biti taj koji će, kao mnogo puta, ošamariti protivnika kada se najmanje nada, kada je sve sivo. Da je on taj koji spušta temperaturu i prekida buncanje.

Ostalo je visokom špicu nekih 14-15 minuta da uradi nešto u kolektivu koji nije mogao sigurno da ubrza, jer mu brzina jelte nije ni svojstvena. Njegova uloga bi bila standardno izražena kod prekida i kod građena lopte prilikom dugih pasova iz poslednje linije. Verovatno se njegovim ulaskom napravio i kontra efekat, dodatno spustila kretnja ofanzivnog dela tima koji je već skoro bio sa rukama na kolenima. Evidentan je bio manjak spreme ili je protivnik mogao dosta više da trči i pokriva. Biće da je ovo prvo.

Ostaje pitanje zbog čega Ohi nije dobio priliku. Još jednom. Nije ni on "brzina brza", ali je sigurno pokretniji od Pavkova. U kretnji se kasnije i ogledala nemoć Zvezde da zapreti protivniku, da skloni rezultat egala, ali izlaskom Kange nije na terenu ostao niko ko grize. 

Katai i Ivanić su ostali u ulozi "ljudi jednog dodira", trčanja u drugom delu skoro i da nije bilo osim kada je pokrivanje iza lopte po sredi, dok je Kangva ponovio konfuzan performans iz Haife. Gornje dve linije ukupno sa Pavkovom nisu ni bile vajne da makar opterete Makabi do kraja meča. Protivnik je nastavio gurkanje, a na kraju i preko Pavkova ugurao loptu u mrežu.

Milan je vrh svoje popularnosti stekao protiv Liverpula. "Hej, Pavkov, skoči daj ga glavom", odjekivalo je nakon toga skoro na svakom meču i skoro na svakom prekidu kada bi se našao u kaznenom prostoru.

Skoro u svakom prelaznom roku je bio već viđen u nekom drugom klubu, a na svakom početku sezone ostane u timu. Italija ga je zvala nekoliko puta, pominjali su se i timovi sa Bliskog istoka, ali on je ostajao tu. Postojao je taj osećaj da jednim trzajem rešava čvor. Splet okolnosti je ovaj trzaj protiv Izraelaca rešio čvor, ali protivniku.

Svesnost mora da postoji da je Pavkov samo stavio tačku na loše sklopljenu rečenicu. On je samo bio krčmar koji je posle loše noći i odlaska stalnih gostiju i prijatelja ostao sam u kafani i ispostavio račun sebi i lokalu.

Lestvica je podignuta visoko, ostanak bez Lige šampiona treću godinu u nizu sigurno nije scenario rado viđen na Marakani.

Posle udarca mora da usledi ustanak. Liga Evrope samo što nije počela, a i tamo je potrebna puna mobilizacija igračkog kadra.

Bolna lekcija će ostati smernica za buduće okršaje u Evropi. Možda je ovaj dvomeč sa, na papiru, slabijim protivnikom otkrio sve slabe tačke u domaćim redovima. I da se prošlo dalje sa ovakvom igrom, ostali bi problemi i rebusi. Moralni skok bi postojao, ali bi se na istim stvarima moralo raditi.

Možda je Makabi otišao u Ligu šampiona, ali u grupi Lige Evrope sigurno neće biti slabijih timova. Naprotiv.

(Telegraf.rs)