Nikad manje ljudi na superligaškim stadionima: Sablasne scene obeležile proteklo kolo, spasa kao da nam nema

Kuda ide srpski fudbal ovakav kakvog ga imamo godinama i kakvog ga danas gledamo? Zapravo, srpski fudbal malo ko i gleda i malo koga zanima, oseka publike je sve očitija i to je činjenica koja se uvek mora imati u vidu kada se vrednuje domaći šampionat. Slike i brojke ljudi sa stadiona svih ovih godina su svedočanstvo izrečenog.

Nije narod lud, vidi da nešto dugo nije kako valja.

Kolo za nama samo je pojačalo takav utisak jer su, posebno prizori sa stadiona u Humskoj, sa krova na Voždovcu, Banovog Brda, u Kruševcu, bili krajnje poražavajući.

Na samo te četiri utakmice, zbirno, fudbal je gledalo ne više od 500-700 ljudi. Dakle nešto više od 150 u proseku?! Ni na drugim stadionima slika nije bila mngo bolja.

I to je sve što bi trebalo da znate o kvalitetu i atraktivnosti proizvoda zvanog Superliga koji nam se servira kao nešto najbolje što imamo.

To je ustvari najbolje što ljudi koji vode brigu o našem fudbal mogu. To je njihov domet. Superliga, ovako otužna i devalvirana na svim poljima, je ogledalo njihovog rada, truda i stručnosti. 

Veoma smo blizu momenta kada ćemo moći da konstatujemo da gore od ovog ne može. Zbog čega niko ništa ne menja, ne preduzima, ne usmerava na pravi put i ne pokreće sa mrtve tačke već je pitanje za vodeće kadrove FSS i Superlige atrofirane od sedenja u foteljama.

Za taj vrli trust mozgova. Možda i oni posle ovako sablasnih prizora sa srpskih stadiona počešu sede glave i konačno krenu da rade ono za šta su plaćeni. Zvuči, doduše, utopijski da ovde kod nas neko radi nešto za šta je plaćen narodnim novcem.

Došli smo do tačke kada se malo kome ide da gleda domaći fudbal, ne zato što tu nema šta da se vidi, već zbog percepcije koju prosečan navijač ima kada gleda širu sliku fudbala jer vidi okvir u kojem su, osim same igre, funkcioneri sumnjivih biografija, huligani, afere, diskutabilni ishodi mečeva, ozloglašene sudije, loši tereni, dotrajali stadioni.

Sve ovo, pre bilo čega drugog, oteralo je i ono malo ljudi što je dosad bilo. Ostali su samo mazohisti na tribinama.

Godine svačega i ničega učinile su svoje - ljudima se ogadio takav fudbalski ambijent.

I pogled na brojke gledalaca na stadionima ubija u pojam svakog. Prosečno, ove sezone, jedva 2.500 ljudi dođe da vidi uživo jedan meč Superlige. I to čak nije realno raspodeljena brojka, jer obično dva kluba vade prosek. Crvena zvezda, pa onda i Novi Pazar kod kuće. Da nije tako, slike sa stadiona bi delovale još sumornije. Prosek bi bio još mizerniji. A zvanično smo 11. liga u Evropi.

Otud pitanje, koje je ujedno i vapaj, posle svega što gledamo: da li je zaista moguće da ne možemo bolje od ovog čemu svedočimo?

Kada će se konačno desiti ona tačka od koje kreću bolji dani za srpski fudbal? Čekamo taj trenutak kao Novu godinu.

Uskoro idu izbori. Ako prioritet novog šefa srpskog fudbala ne bude kompletna reorganizacija domaćeg takmičenja, njegov izbor biće farsa.

Upravo bi odabir novog predsednika FSS, ako to bude onaj koji ima kapaciteta da sveobuhvatno menja, mogao da bude prelomni trenutak koji se čeka, koji nas može usmeriti ka boljem sutra. Ta dugo čekana prekretnica i ono svetlo koje se nazire negde na kraju ovog tunela u kojem se nalazimo.

Ko god to na kraju bio od dvojice kandidata, sve dok ne vrate fudbal narodu i navijačima, i sve dok ne vrate ljubitelje fudbala na tribine, dobijaće ovakve slike sa stadiona svakog vikenda.

Pa, nije narod lud ovo više da gleda.

(Telegraf.rs)