Ispovest Stevanovića za Telegraf: "Stanojević jedini iskren do kraja, ne možemo između navijača i Uprave"

Foto: MN Press/Nebojsa Parausic, Telegraf

Izreka kaže - “Onaj koji je pada i ustaje je mnogo jači od onoga koji nikada nije pao...” - i dobrano prati život i karijeru Nemanje Stevanovića otkako je ugledao svetslost dana, jer kada golmana Partizana upitate kako bi opisao sve ono što mu se dešavalo u tri decenije “postojanja” privatno i profesionalno sve se zapravo sažme u jednu jedinu reč – borba. Kao u filmu, dete bez oca, sin jedinac, prinuđeno da se sa majkom snalazi kako zna i ume, bori kroz život, odlazi od kuće već u ranoj dobi i prepušteno je sebi u velikom gradu. Isprva uvek osporavan, guran u stranu, Stevanović je na taj način gradio karakter, kao sam kaže – čeličio se da bi u svakom trenutku bio sperman kada dođe njegovih “pet minuta”.

Takav stav ga je posle Rada, BASK-a i Čukaričkog i doveo do Humske gde je za sedam godina promenio osam trenera i, kao ističe, samo kod jednog od njih – Aleksandra Stanojevića je od prvog do poslednjeg dana saradnje imao iskren odnos i dobio pravu priliku.

Preporučujemo

O pomenutom treneru, karijeri, dešavanjima koji u minulih tri meseca zaokupljaju Partizan i atmosferu čine tenzičnom, ali i privatnom životu govorio je za Telegraf pred Vaskrs, spremajući se da krene ka rodnom kraju, u posetu majci Zorici, familiji, čemu se, priznaje, i dan danas raduje kao kada je bio dete...

- Idem tradicionalno za Vaskrs sa suprugom Senkom kod majke Zorice, potom kod familije u selo Tršić, u Republici Srpskoj, gledam da ga provedem u krugu porodice sa najbližima, jer ne možemo u poslednje vreme mnogo ni da se viđamo. To mi je retka prilika da budem sa najbližima. Volim sećanja na detinjstvo i vaskršnje praznike, išao sam prvo kod tatinih roditelja, kod babe i dede, a posle podne kod maminih, nosila se korpa, skupljala šarena jaja, odlasci u crkvu odmeravanje snage sa svima... Danas je to, nažalost, stalno neka trka-frka, ali i dan danas uživam u ovom periodu godine kao kada sma bio dete – počinje priču Nemanja Stevanović.

Foto: FK Partizan

Stevanović je naklonjen veri i običajima, ali zbog profesionalnog načina života, odnosno napora koje iziskuje fudbal, nije u stanju da ispoštuje post. Veruje da će poštovati svaki običaj kada završi karijeru.

- Postim svaki petak, tako se trudim da bar delićem nadomestim dane posta pred Božić i Vaskrs. Moguće je ispoštovati post, ali profesionalni sport iziskuje hranu bogatu proteinima i to je nešto što u naporu ne možete da nadomestite na drugi način. Dok mi traje karijera pridržavaću se ovog režima, kada je okončam sigurno ću se pridržavati posta i običaja. Onaj ko je u mogućnosti treba da posti, mada lično smatram da to nije presudno, najvažnije je ono što je u čoveku, da li je čestit, dobar, pošten. To je duhovno mnogo bitnije od toga šta ste jeli nekog dana.

Bez oca kroz život

Nemanjin život nije jednostavan, protkan je borbom od samog rođenja, jer je u ratnom vihoru početkom devedesetih ostao bez oca. Imao je svega 42 dana i majka Zorica je brigu o sinu jedincu preuzela na sebe.

- Otac Petar je stradao u ratu kada sam imao samo 42 dana i to je u velikoj meri i odredilo moj život. Za majku koja je preuzela sve na sebe, a i mene kasnije život je postao borba sa kojom smo se mi uhvatili u koštac, nikada nismo ustuknuli ili se predali. Naravno, pomagala je i porodica, ali je figura oca uvek nedostajala, nedostaje i danas... - zastao je Nemanja u trenutku... - To me je očeličilo, preuzeo sam ulogu glave kuće od malih nogu i borili smo se koliko smo mogli.

Kaže da je sa sedam ili osam godina postao svestan činjenice da nema oca, ali da je to bilo najizraženije kada je sa 15 godina došao u Beograd da pokuša da napravi fudbalsku karijeru.

- Bio sam svestan da tate nema kao klinac, sedam, osam godina... Međutim, kada sam se preselio u Beograd, imao sam tada 15 godina, to je postalo izraženo, jer sam shvatio da naprosto nemam koga da okrenem da se posavetujem kada imam neki problem, da se makar požalim, niti mogu da očekujem neku pomoć. Naprosto, moraš sve sam, pa po principu – sam pao, sam se ubio. Shvatiš tada da moraš sam kroz život, da moraš da donosiš odluke, da grešiš, da na tome učiš i posle ispravljaš sve što nije dobro. Na kraju nisam nezadovoljan, jer sam uz pomoć majke koja je bila moj oslonac ipak izašao I pronašao neki svoj put.

Foto: MN Press

Ni dan danas Nemanja ne može da priča o sudbini svoga oca... Počne, ali knedla zastane u grlu i menja se tema.

- Uspeo sam sve da saznam, kako se i šta dogodilo sa njim, ali ne bih zaista o tome da pričam, ne bih, ne bih... Teška mi je to tema.

Borba kroz život se prenela i na fudbalsku karijeru, otkako je iz Jedinstva iz Malog Zvornika stigao u Rad, Stevanović se konstantno borio za svoje mesto pod Suncem.

- Neverovatno, ali tako je, kao da mi je lični život povezan za profesionalnim, nikada nisam išao “prečicom”, stalno nekim zaobilaznim putem. Došao sam iz Jedinstva iz Malog Zvornika u Rad sa 15 godina, zahvaljujući stricu Momu, koji mi je omogućio probu i nikada, ni u jednom klubu do Partizana nisam bio prvi golman. A, bio sam u mlađim selekcijama Rada, pa godinu u BASK, potom u Čukaričkom i uvek je bilo isto – borba. Uvek sam morao da se borim i izborim za taj status, uvek sam polazio iz “minusa”, sa predrasudama, osporavanjima da bi na kraju stao među stative. To me je samo ojačalo, više ništa ne može da me iznenadi ili razočara, pošto smatram da sve mogu da ti uzmu, ali želju, energiju, rad, trud i snove niko ne može da ti oduzme. Tako sam sebi koncipirao u glavi i borim se iz dana u dan.

Stanojević jedini iskren do kraja

U Partizan je stigao 2016. godine zahvaljujući Ivanu Tomiću i do danas je promenio osam trenera. Jednog ističe kao posebnog – Aleksandra Stanojevića i to zbog izuzetno poštenog odnosa koji je prema njemu imao od prvog dana.

- Partizan je veliki klub, konkurencija je uvek velika i stalno su neke trzavice, to je naprosto način života. Recimo, Tomić me je doveo, ali smo sarađivali samo dva dana i on je napustio klupu. Kod Marka Nikolića sam upisao sedam utakmica uz to finale Kupa koje se i danas prepričava, a priliku sam dobio pošto se Filip Kljajić povredio... Kada “vratim film”, Stanojević je bio jedini čovek koji je bio iskren od kraja. Bilo je trenera koji su me lagali, pričaki jedno, a radili drugo.

Seća se tog prvog razgovora sa Stanojevićem I sa osmehom ga prepričava.

- Bio je to njegov prvi dan u klubu i pozvao me je na stastanak zajedno sa trenerom golmana Nemanjom Jovšićem. Rekao mi je bez ustezanja da neću braniti nijedan meč u tih prvih mesec dana, jer želi prvo da me vidi na treningu, da vidi kakav sam, pa će shodno tome doneti dalje odluke. Ustao sam i pružio mu ruku, jer sam verovao u sebe, ali sam, zbog načina na koji je sve to izgovorio, poverovao i njemu istog trenutka. Radio sam na treninzima veoma motivisano, posle čega me je pozvao i saopštio da će mi pružiti priliku u Kupu. Bilo je dobro, pa smo opet imali sastanak i rekao mi je da ću ponovo dobiti priliku u Kupu i ponovo je bilo dobro. Novi sastanak – dobiću prostora i u prvenstvu i tek to mi je dalo krila. Mislim da je prelomni momenat bio odbranjeni jedanaesterac u Subotici, u nadoknadi vremena, gde smo sačuvali pobedu i, ispostavilo se, započeli dugu seriju pobeda. Izborio sam se za njegovo poverenje, ali je to bilo uzajamno, zato sam bio spreman da idem i u “vatru” za njega.

Taman je sve krenulo kako treba, Stevanović je na zimskim pripremama 2021. godine teško povredio rame, ali mu to nije ugrozilo status kod Stanojevića.

- Pružio mi je podršku, rekao da ne brinem i da se samo oporavim kako treba, da je to najvažnije. Vratio sam se sledećeg leta, desio se Soči, jedanaesterci... Upisao sam 27 mečeva od onoga “nećeš braniti nijedam meč dok ne vidim kakav si na treningu”. Stanojević je čovek koji je vrednovao rad na treninzima, što si zasluživao, to si dobijao. Osetio je da sam posvećen Partizanu, da li bio na tribini, klupi ili na terenu uvek sam bio uz tim i klub hiljadu posto, a Sale je to vrednovao. Zato sam mu zahvalan i verujem, čak i pored tog finala Kupa iz 2017. godine, da je njegov dolazak zapravo prelomni trenutak za mene u Partizanu. Ko zna šta bi bilo da nije došao, da li bih dobio šansu u kontinuitetu, da li bi produžio ugovor...

Foto: MN Press

Od letos ponovo rolerkoster

Od odlaska Stanojevića ponovo rolerkoster. Stevanović je leto započeo kao prvi golman, potom je sa prvom promenom trenera ponovo “izbrisan”, neko vreme nije bio ni na klupi za rezervne igrače, ali je kod Igora Duljaja vraćen na gol.

- Sve je to povezano sa samim klubom, u Partizanu je konstantan pritisak, velika su očekivanja i retko koji golman ili igrač izdrži u kontinuitetu. Sezona je loše počela sa Ilijom Stolicom, pa je došao Gordan Petrić i njegov izbor je bio Aleksandar Popović i to naprosto morate poštujete, jer svi mi radimo u službi kluba. Podržavao sam Popa, Milana Lukača kada je dobijao šansu, jer ako trener smatra da će neko da doprinese, onda to svi treba da podrže. Pop je fenomenalno branio jesenas, ali je u drugom delu cela ekipa krenula slabo i ne možemo da krivimo pojedinca za rezultate. Posle je došao Duljaj, koji je opet želeo da ja pokušam, znao me je iz perioda sa Stanojevićem, da probam da unesem novu energiju, da utičem na saigrače, i da pokušamo da dođemo do tog drugog mesta. Nažalost, nije trebalo sve ovako da se desi, no, to drugo mesto nam mnogo znači... I, eto, vratismo se na početak priče, stalno je neka borba – smeje se Stevanović.

Ne možemo da budemo deo obračuna navijača i Uprave

Tekuća sezona je bila izuzetno stresna i za igrače, ali i navijače Partizana, jer ništa nije od samog početka, čemu su kumovale i neke pogrešne odluke iz kluba, a bilo je i tenzija na relaciji teren-tribine gde je upravo Stevanović pokušavao da balansira. Posle duela sa Šerifom u Beogradu, a nedavno i na Banovom brdu igrači Partizana su se praktično našli u zarištu obračuna navijača i Uprave kluba.

- U oba slučaja sam pričao sa navijačima, valjda su i oni prepoznali da sam uz ekipu, da bih dao srce i na terenu i van njega za Partizan. Jednostavno sam probao da pričam sa njima kako bih rasteretio saigrače od svih tih nemilih događaja. Jer, nesuglasice između navijača i Uprave kluba ne mogu da se rešavaju preko tima i igrača. Nama je podrška navijača veoma bitna, pogotovo sada i samo želim da se ta podrška nastavi, da nam pomognu na terenu. Isto tako želim da budemo isključeni iz tog njihovog obračuna sa Upravom, jer to je “politika”, nije prirodno da ide preko igrača. Mi niti hoćemo, niti možemo da utičemo na te stvari i događaje, jedino polje našeg delovanja je teren za igru I to bi trebalo da shvate i jedni i drugi.

Od dolaska u Humsku, Stevanović je gradio i izgradio i svoj odnos sa navijačima. Od nekoga kome su spočitavali da navija za najvećeg rivala, ima i tetovažu podrške, što se ispostavilo kao netačno, stigao je do nekoga koga najvernije pristalice pozivaju u teškim momentima i pre kapitena.

- Ma, svašta ljudi pričaju kada žele da vas spuste na dno. Ne možete da prevarite navijače, oni vide i ko je kakav, kako se bori za tim, klub... Za mene su dres Partizana i teren uvek bili referenca ponašanja, verovatno su to i oni videli. Letos smo imali taj kritičan razgovor posle Šerifa, smatrao sam da igrači naprosto ne mogu da ispoštuju neke zahteve, da mi nismo “prava adresa” za tako nešto, niti možemo da budemo deo tog njihovog međusobnog problema. Oni su naša podrška, uvek su tu za nas, takođe i mi smo tu za njih, jedan od nekolicine razloga zašto nismo nastavili duel sa Čukaričkim prošle sedmice su i naši navijači. Nije nam lako da sve to posmatramo, jer smo praktično između dve vatre, no, moramo da zbijemo redove i spasemo sezonu tako što ćemo obezbediti mesto koje vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona.

Po tradiciji, Nemanja će sa suprugom Senkom u porodicčni obilazak za Vskrs, a poželeće:

- Samo je zdravlje najbitnije, jer bez njega ništa ne možete da postignete u životu. Naravno, sreću I ljubav želim svima, svim ljudima dobre volje, bez predrasuda i podela. Saigračima i klubu da se izborimo sa bremenom koje nosimo od početaka sezone i omogućimo Partizanu kvalifikacije za Ligu šampiona, jer to je u ovom trenutku nešto što može da promeni situaciju iz korena, pa da od narednog leta pravimo planove u nekom boljem raspoloženju – zaključuje Nemanja Stevanović.

(Telegraf.rs)