Kako je klan Anjeli preuzeo Juventus: Danas je 100. godišnjica najčuvenijeg braka u svetu fudbala

Tim i uprava Juventusa 1931. godine, na početku tzv. Zlatne petoletke (Quinquennio d'oro), kada su osvojili prvi od pet uzastopnih skudeta, poziraju s ekipom Pro Verčelija, pred prijateljski meč u Vilar Perozi, mestu koje će postati sinonim za Juventus. U sredini se nalaze predsednik kluba Edoardo Anjeli, i njegov otac Đovani, osnivač i rukovodilac „Fijata” (F.I.A.T; Fabbrica Italiana Automobili Torino). Foto: Wikipedia/ Mario Bocchio

U godini u kojoj je „Fijat” otvorio novu fabriku u Lingotu, po ugledu na proizvodni sistem koji je Henri Ford ustanovio u Americi (fordizam), predsednik Juventusa postao je Edoardo Anjeli, sin osnivača te automobilske kompanije Đovanija Anjelija, i nesuđeni naslednik imperije.

Juventus je tada bio 26 godina star klub, sa samo jednom titulom prvaka, osvojenom tada već davne 1905, po veoma neobičnom sistemu takmičenja; ta titula je možda mogla pokrenuti dominaciju Juventusa italijanskim fudbalom, da nije došlo do razdora u klubu i nastanka FK Torino.

Preporučujemo

Juventus je godinama nakon toga pokušavao da se stabilizuje, i jedva je preživeo Prvi svetski rat, koji je bio koban za mnoge tamošnje fudbalske klubove. Ali s druge strane, da nije bilo tako, možda Anjelijima klub ne bi ni bio privlačan; možda su, kao Torinjani, navijali za Juve od ranije, ali možda se radilo i o izazovu; možda se radilo o izazovu koji je osetio i na koji je odgovorio jedan čovek.

„Zahvalan sam na časti koju ste mi ukazali izborom za predsednika, ali verujem da vas neću razočarati ako kažem da mi nije namera smatrati taj položaj čisto počasnim [...] Moramo se posvetiti tome da radimo dobro, ali imajući na umu da nešto što je dobro urađeno, uvek može da se uradi bolje”, rekao je, između ostalog, tog 24. jula 1923. godine Edoardo Anjeli, unuk Edoarda Anjelija.

Edoardo Anjeli, prvi predsednik Juventusa iz slavne porodice, preuzeo je taj klub 24. jula 1923. godine, i promenio kurs istorije italijanskog fudbala. Foto: Wikipedia/Edoardo Agnelli

Tako je nastala jedinstvena simbioza jedne porodice, koja je sinonim za italijansku industriju, i jednog kluba, koji je sinonim za italijanski fudbal: ništa slično u svetu sporta ne postoji, ne samo u fudbalu.

Da je Edoardo bio ozbiljan kada je održao taj govor, videlo se već posle tri godine, kada je Juventus osvojio drugu titulu. A mesec i po dana pre njegove tragične pogibije u avionskoj nesreći, do koje je došlo 14. jula 1935, Juventus je osvojio svoj peti uzastopni skudeto (tzv. Zlatna petoletka, Quinquennio d'oro), sedmi ukupno.

Ovom tragedijom nije prekinuta veza te porodice i tog kluba; Edoardov sin Đovani, „Đani”, u Italiji poznat prosto kao „Advokat” (l’Avvocato), koji je imao dve godine u vreme kada je njegov otac postao predsednik Juventusa, preuzeo ga je 1947, prekinuo 15-godišnju rezultatsku krizu i brinuo o njemu do smrti.

Pre nego što će 1950. napokon osvojiti taj osmi skudeto (pa zatim deveti dve godine kasnije), Juventus je 1949. pretvoren u društvo s ograničenom odgovornošću, u većinskom vlasništvu i pod kontrolom porodice Anjeli.

Đovani „Đani” Anjeli, poznat svima pod nadimkom „Advokat” (l'Avvocaato), sedam godina je bio predsednik Juventusa i zatim narednih pola veka njegov vladar iz senke. Vatreni zaljubljenik u fudbal i u Juventus, nije propuštao utakmice i često je obilazio fudbalere; ovde ga vidimo u društvu Antonela Kukurede, Đanpijetra Marketija, Dina Zofa, Hoeza Altafinija i Pjetra Anastasija, tokom sezone 1972/73. Foto: Wikimedia/RCS Quotidiani/Juventus

Đani Anjeli se povukao s mesta predsednika već 1954, a klub je naredne godine preuzeo njegov mlađi brat Umberto, koji se zadržao do 1962; ali nisu predsednici uvek bili iz porodice Anjeli: prvi Anjeli nakon Umberta bio je ovaj neslavni Andrea, tako različit od najdugovečnijeg i verovatno najuspešnijeg predsednika, aktuelnog počasnog predsednika — Đampjerа Bonipertija, koji je kormilario Juveom u periodu 1971—1990.

Boniperti je u Juventus došao godinu dana pre početka Đanijevog predsednikovanja, i celu svoju igračku karijeru je proveo u njemu, postavši legenda; mnogi ga smatraju za najboljeg italijanskog igrača svih vremena, a upravo je njegov rekord od 182 postignuta gola u takmičarskim mečevima, 2006. oborio Del Pjero.

Ali iako Đani Anjeli nije bio zvanično na čelu kluba posle 1954, sve do svoje smrti 2003. ostao je vladar iz senke — mečeve nije propuštao, redovno je posećivao ekipu i upravu, trenere i fudbalere je znao da zove telefonom usred noći, a oni su sutradan mogli time da se diče, jer to je bila stvar za ponos; danas njegov i duh njegova oca nastavljaju da lebde nad Juventusom, koji čeka nekog novog Anjelija da ga izvuče iz kanala u koji ga je uvalio ovaj potonji.

(Telegraf.rs)