"Anđeo koji je prošao pakao": Emotivna ispovest brata Siniše Mihajlovića o životu, bolesti i borbi do kraja

Podignuta kragna je zbog njega uvek bila u modi, tako će i ostati zauvek za sve kojima je bio idol i koji su zavoleli fudbal zbog njega, zbog njegovih slobodnih udaraca, fenomenalnih golova i karaktera kakav se retko viđa. Prošlo je godinu dana od odlaska Siniše Mihajlovića, a ljubitelje sporta u Srbiji i dalje boli pomisao da ga više nema.

Jedan od najvoljenijih srpskih sportista nas je napustio 16. decembra 2022. godine posle lavoske borbe sa leukemijom gde se nije predavao do poslednjeg časa i postao je simbol hrabrosti u čitavom svetu.

Kako bismo sačuvali od zaborava ovakvog velikana, Telegraf je u čast Mihe napravio serijal posvećen njemu, u kojem smo razgovarali sa najbližim ljudima iz njegovog života.

Oni su nam otkrili nove detalje o Mihinom životu koje su znali samo porodica i najbliži, kakav je bio privatno, kakav je bio kao sin, otac, brat, suprug, prijatelj... A bio je najbolji, zato valjda svima i toliko teško pada činjenica da ga više nema.

Srbija mu se odužila dodeljivanjem najvišeg državnog ordena, Republika Srpska takođe, počasni je građanin Novog Sada, Zvezda je po njemu nazvala deo tribine na svom stadionu, ali sigurno je da fudbalska Srbija može i mnogo više da se oduži ovakvoj legendi.

O ovoj temi, ali i o mnogim drugima pričali smo u intervjuu sa njegovom bratom Draženom, koji je pred kamerama Telegrafa otvorio dušu i ispričao sve o Sinišinom detinjstvu, karijeri, sudbonosnim događajima, kako su dva rata uticala na njega, kako je brat od ujaka hteo da mu ubije roditelje dok je igrao finale u Bariju, a kome je prethodno spasio oca iz zatočeništva kod Arkana. Pričao je i o najtežoj temi, borbi svog brata sa leukemijom, od momenta kada je to saznao, dok se lečio i dok se borio do zadnjih dana, podršci koju je dobijao sa svih strana, među kojima je bio i Novak Đoković, koji ga je posetio u bolnici u Bergamu, a da je ostavio svoju suprugu i decu da ga čekaju u avionu.

Intervju je urađen u porodičnoj kući u Sremskoj Kamenici, u prostoriji koja je svojevrsni Mihin muzej, gde se čuvaju njegovi dresovi, trofeji, nagrade koje je dobio, kultne fotografije, njegove knjige, ordenje, sto za bilijar koji je obožavao da igra...

Dražen MIhajlović nas je kroz intervju proveo kroz čitav Mihin život, koji je bio borba od detinjstva, pa do njegovog preranog kraja.

Detinjstvo u Borovu, odsecanje krampona viška na kopačkama

- Detinjstvo je bilo bezbrižno i srećno, sve do momenta dok nismo postali svesni odricanja naših roditelja i svega što su radili za nas. Sećam se trenutaka, deca, kao deca, sva su ista, brzo rastu, moralo je često menjati obuću, pogotovo on koji trenira fudbal, kopačke, em se pokidaju, em noga raste, tako da je otac često svoje cipele, koje je dobijao u firmi, menjao u našoj borovskoj prodavnici. Davao je svoja dva para cipela za jedan par njegovih kopački.

- Sećam se i prvog poziva u reprezentaciju tadašnje Jugoslavije, te mlade reprezentacije, on nije imao kopačke. Njegov drug iz ulice, imao je kopačke za ragbi, za američki fudbal, koje imaju jedan krampon viška napred. Znam da mu je to poklonio i srećom imali su isti broj. On je odsekao taj krampon da bi mogao da ide u reprezentaciju. Možete zamisliti kakvo je to vreme teško bilo. Sećam se i trenutka kada je majka dolazila iz prodavnice, pa donese čokoladu. Tu čokoladu delimo na pola, kesica bombona se deli na pola, bukvalno se sve delilo na pola. Verovatno je to naše zadnjičko odrastanje doprinelo tome da on sutra postane uspešan vrhunski sportista i veliki čovek. To je nešto što dolazi iz kuće.

- Bio je veoma neustašan. Voleo je često i da se potuče. I to sa starijima od sebe. A što se tiče komšija i svega toga, imali smo komšiju preko puta koji je radio kao majka isto, ali radio je u smenama, radio je treću smenu i kada dođe iz smene, ujutru legne da spava, da odmara. On dođe iz škole, čim dođe iz škole, lopta je napolju, namesti se na neku udaljenost i šutira, i to traje satima. Ta kapija je bila metalna i lopta se stalno odbijala i vraćala mu se nazad. Posle toga je išao na jedan teren, blizu aerodroma, gde su bili pravi veliki golovi, ali tamo kad šutira, svaki put kad šutne, mora da ode po loptu pa da se vrati. Ja sam često stajao na golu, imam jednu uspomenu, kriv prst, slomljen, i komšija i ja. Meni je srećom samo mali prst, a komšiji je otišla i ruka. Imao je jak šut još od malena.

Zbog ucene da potpiše za Dinamo iz Zagreba nije igrao na SP za mladu reprezentaciju

- Sećam se svega, dolazili su iz Rijeka, iz Sarajeva, bio je i u Dinamu, to je bila 1987. godina. Otišao je u Dinamo na probu, otišli su u Salem u Nemačkoj, proglašen je bio za najboljeg igrača turnira. Posle se vratio u Dinamo, tadašnji trener je bio Ćiro Blažević i on mu je rekao, oni su doveli nekog igrača na njegovoj pozciji po levoj strani. Rekli su mu da je on još mlad i da Dinamo može da mu ponudi stipendijski ugovor, on nije pristao na to, vratio se u Borovo, dobio je poziv selektora mlade reprezentacije, to je bio Mirko Jozić, rekao mu je ako ne potpiše za Dinamo ne može da ide na prvestvo u Čile, iako je bio standardan u startnih 11, zajedno sa Mijatovićem, Šukerom, Bobanom, Prosinečkim, bio je deo te omladinske ekipe. Nije pristao ni na tu ucenu, ostao je u Borovu još tu godinu, sećam se da smo gledali to finale, gde smo pobedili i gde su njegovi drugari koji su sa njim bili do juče u timu bili prvaci sveta, slavili i radovali se, a on je plakao.

Rat u bivšoj Jugoslaviji i deca s puškama u Vukovaru koja mu se nisu izbrisala iz sećanja

- On je otišao 1988. godine, još je sve bilo ok, otišao je u Vojvodinu. Rat je počeo u maju 1991. godine. Izgledalo je strašno, on je bio sa svojim drugarom negde, mislim da je bio u Španiji na letovanju i da je odande zvao roditelje da vidi šta su i kako su, pošto je čuo na vestima da je počelo ozbiljno da se puca u Borovu. U toku razgovora čuli su se rafali, on je pitao šta je to, majka je rekla ništa, to je na televiziji nešto. Nije htela da ga zabrinjava, međutim, kada se je vratio je video da to nije baš tako i tu se posle toga svašta izdešavalo.

- On je bio u Borovu odmah nakon oslobođenja Vukovara, pripadnici Garde su ga odveli do kuće i on se odmah vratio nazad, rekao je "ja više ovde nikad neću da dođem". Zašto? Zato što to više nije bio taj grad koji on poznavao. Dugo mu je trebalo da se ponovo vrati, dugo smo ga nagovarali da dođe i rekao sam mu koliko puta, nije to više to što je bilo, znači Vukovar je sad grad kao što je nekad bio, sve je izgrađeno, sve je popravljeno, videćeš kad dođeš, jednostavno to nije ono što si ti video. A video je, mislim da i u knjizi svojoj to opisao - decu, dečake od 10-11 godina koji nose puške, koji se igraju rata sa pravim oružjem. To mu je slika koja mu je ostala dugo u sećanju. Nije se nikad ni izbrisala iz sećanja.

- Mislim da je to bila neka 2016. ili 2017. godina. Miroslav Tanjga, on i ja smo zajedno otišli s aerodroma direktno u Borovo. Prvo što je posetio je stadion, gde je počeo, zatim smo otišli u osnovnu školu i na kraju u kuću. Sećam se kada je ulazio u prostorije, znači u sobe gde smo odrasli, da se vratio neki "flashback", vratio se u prošlost, u detinjstvo. Sve mu je prolazilo kroz glavu, gde se igrao, s čim se igrao. Tako da, bilo je onako vrlo emotivno.

Čitava familija i rođaci posle izbeglištva bili kod njega u stanu, a on živeo u hotelu

- Ja sam tada bio u Kamenici u školi. Znam da su me pozvali i da su rekli da moram da idem u Spens, da me tamo čeka neka familija. Kada sam otišao tamo, ono je bilo strašno. Kao sad što možemo da gledamo ove scene. Na hiljade ljudi koji su došli samo sa kesom, sa jednom torbom. Znači, sve su ostavili tamo gde su živeli. Među svim tim ljudima je bila i naša familija sa majčine strane, koji su se tokom rata, tih tri, četiri meseca, koliko je trajalo, skrivali po podrumima, po raznim skloništima, i došli su ovde u Novi Sad da nađu spas.

- Znali su da sam ja ovde, potražili su, otišao sam i zvao sam majku i oca u Beogradu, pošto su oni bili tamo kod njega u stanu, da pitam šta radim. Ništa nisu rekli, odvedi ih na stanicu, pošalji ih autobusom da dođu u Beograd. Tako da, bila je puna kuća naše familije, od ujaka, od tetke, baš je bilo puno, puno ljudi. To je posle Barija, posle osvajanja titule, to se pred Tokio sve se dešavalo, to je neki 11. mesec, njemu je bio potreban neki svoj mir, da se spremi i za treninge i za utakmice, što tamo naravno nije mogao da ima, slušao je svakakve priče, morao je da se skloni, otišao je u hotel, dok oni nisu otišli svako na svoju stranu.

Kako je zavoleo Zvezdu?

- Ljubav prema Zvezdi je počela od dečačkih dana. Sećam se da nije bilo vreme kao danas, gde na svakom ćošku možete da nađete dres pa da kupite dresove od razno-raznih fudbalera i današnjih zvezda. To tada nije bilo, ja ne znam kako je on uopšte došao, da li mu je otac to negde našao pa doneo. Znam da je stalno bio u Zvezdinom dresu, trenerka je bila takva da su na kolenu bile one zakrpe, patike i lopta stalno u ruci. Stalno je bio napolju, stalno je bio po nekim terenima i igrao fudbal. To je ono što ga je jedino privlačilo u tom periodu.

- Ja sam tada bio na školovanju u Zagrebu, nisam tu bio blizu toga. Ja sam se 1990. godine vratio, prebacio sam se iz Zagreba u Sremsku Kamenicu. Bio sam tu sa njim nekih 2-3 meseca dok je on još igrao u Vojvodini, pošto je on 1990. godine, negde u decembru potpisao za Crvenu zvezdu i nakon toga je otišao za Beograd i opet smo se razdvojili. Što se tiče Crvene zvezde i utakmica, to je moja prva utakmica, protiv Bajerna. Tada sam bio klinac, imao sam 16-17 godina. To je bila moja prva velika utakmica. Nikada u životu nisam video toliko ljudi na stadionu. Pogodilo se da on bude taj čovek odluke. Dao je jedan gol, drugi je pao njegovom zaslugom. To je ono što mi je ostalo u dubokom sećanju iz tog perioda.

Brat od ujaka hteo da ubije Sinišine roditelje tokom finala u Bariju

- Ne, nisam bio na utakmici u Bariju. Kao što sam rekao, bio sam tu u Kamenici u školi, jednostavno nisam mogao da izađem, ali sam pratio putem TV ekrana utakmicu. Kasnije, što se tiče te utakmice u Bariju, tu moram da napravim jednu malu digresiju, to smo kasnije čuli, kada se skupila ta naša familija kod njega u stanu u Beogradu. Ne znam da li je to on ispričao ili ne. Brat od ujaka, od maminog rođenog brata, taj dan kada je bila utakmica u Bariju je šetao ispred naše kuće u Borovu. To je 29. maj, a drugog maja je počelo to sve u Borovu, to je 20 i nešto dana nakon prvih sukoba, pucalo se stalno.

- Na poluvremenu je komšija preko puta izašao i video nekog kako se šeta ispod kuće. Pošto su bila ugašena ulična svetla, on je prepoznao po silueti da se radi o tom našem bratu od ujaka, pitao ga je "šta radiš tu"? I on mu odgovorio "ma ništa, komšija, čuvam tetu i tetka". Njegov rođeni brat je bio u našoj kući i gledao utakmicu sa mamom i tatom, verovatno jer je čuo neku priču šta treba da se desi. Priča je ta da je on tada trebalo da baci bombu u dvorište naše kuće, ali to nije uradio iz razloga što je mu je rođeni brat bio tu, a rođeni brat je verovatno čuo negde priču i da bi zaštitio tetu i tetka, on je došao i gledao utakmicu, iako nije bio navijač Zvezde, ali je došao tu da bude. To smo kasnije sve saznali, kada se ta familija skupila kod njega u stanu u Beogradu.

Istom tom bratu je spasio oca od zatočeništva kod Arkana

- Sinišu je to mnogo pogodilo, pogotovo što se radi o čoveku kojem je on spasao oca. On je spasao život oca od tog našeg brata koji je trebalo da baci bombu. To je ona priča kada je Željko zarobio našeg ujaka i još par lica. Bio je u Erdutu u njihovom kampu zarobljen, ispitivali su ga mislim dva dana, držali su ga u nekom podrumu, tako je on pričao, podrum je bio pun vode, 11. mesec, hladno... dok nisu našli mali notes gde su se upisivali telefonski brojevi, naši su pod S - Siniša i beogradski broj telefona, znam da ga je pitao taj što ga je ispitivao, "ko ti je ovaj Hrvat u Beogradu, šta radi on u Beogradu?" Pa kaže, to mi je od sestre sin, "pa šta radi kaže u Beogradu", pa igra fudbal, gde igra u fudbal, kaže u Zvezdi... I kaže, u momentu kao da je neko uključio struju u njih, prestali su sa svim ispitivanjem, odmah su zvali Željka, rekli su mu o čemu se radi.

- Željko je nazvao kući na taj broj telefona, pa se moja majka javila, on se predstavio, rekao da je Željko, tražio je Sinišu, a Siniša je bio na treningu, nije bio kod kuće, i rekao je "prenesite mu kad dođe, čim dođe, da se odmah javi Željku". I on kad je došao, mama mu kaže, zvao te neki Željko, rekao da mu se odmah javiš, ostavio je tu neki broj telefona, kaže on, ja ne znam nijednog Željka, samo Arkana znam kao Željka, pa ništa kaže, zovi ga. I on ga je nazvao, stvarno bio je Arkan, pitao ga je, "imaš ti nekog ujaka" kaže, "imam tri ujaka, ne znam na kog misliš". On mu je rekao ime, kaže "da, to mi je ujak." Kaže mu "ovde je kod nas, šta da radimo sa njim, hoćeš ovo ili da ga dovedemo kući?"

- To mi je od majke brat, dovedite ga ovde u Beograd. I oni su ga lepo obukli i doveli su ga u Beograd, znam da su mama i tata išli po njega u poslastičarnicu preko puta stadiona. I kad su ušli unutra nije tu bilo nešto puno ljudi, njega nisu ni prepoznali, pošto je bio sa sav plav. Doveli su ga kod njega isto u stan i da znam da je neki doktor sa VMA, dolazio sedam dana, da su ga kupali u alkoholu, da mu izvuku to plavetnilo. Eto, to je ta priča, gde sa jedne strane neko hoće da ti ubije majku i oca, a sa druge strane spasiš život nekom.

Čudan susret u Zagrebu sa tim bratom pred meč na Maksimiru 1999. godine

- Imao sam tu sreću da sam putovao sa njima u Zagreb na onu čuvenu utakmicu protiv Hrvatske 1999. godine, sećam se da je taj isti naš brat hteo da dođe da se vidi sa nama. I Siniša je rekao nema problema, neka dođe. On je došao i prošao je pored nas i otišao je, seo je tamo skroz na neki drugi kraj hotela, da bi drugi naš brat koji je bio tu isto sa nama, otišao do njega da ga pita, kakav je to način, pitaš da dođeš, prođeš pored njih i ne javiš se. Kao nisam mogao da se javim pošto su videli tamo neke, pošto je on bio kasnje bio neki general u njihoj vojsci.

- Hteo je da se vidi, ali da se vidi nasamo znači da ovi drugi ne vide. Jedini način da se vidi je da se vide u sobi. Siniša je rekao, "nema problema, idem ja u sobu, neka dođe u sobu". Znam da je bio u sobi sa Dejanom Stankovićem. Otišao sam sa njim gore u sobu, a Deki, tada je još bio klinac, ostali su tu viljuška i nož u sobi od nekog ručka. On je rekao, ja ću da uzmem ovu viljušku i nož, da držim ovde nazad, ako krene da nešto uradi, da ga izbodem. To je to što se tiče, Barija i utakmice i ono što ste me pitali o rodbini od familije koja je bila kod njega u stanu.

- Mi smo odrasli zajedno u istoj ulici, naša kuća je bila udaljena od njihove možda stotinak metara. Čitavo to naše djetinjstvo, mi smo proveli zajedno. To je bilo jedan veoma hladan razgovor. Nije bilo nikakvog izvinjenja, nije bilo ničega. Ne znam ni dan danas zašto je došao i ako je već došao, zašto je to tako bilo. Ali dobro. Ja sam se još jedanput možda na kratko nešto video s njim. Kada je bila sahrana od ujaka, od njegovog oca, majka i ja smo otišli na sahranu i na kratko sam se video sa njim, ali nismo nikad više pričali na tu temu.

Organizacija oproštajne utakmice u Novom Sadu, ćevapi, pljeskavice i sarma za Ibrahimovića

- Bio sam prisutan i bio sam u samoj organizaciji svega toga, to je dugo trajalo, bilo je jako naporno i jako teško sve to uklopiti, sve igrače i Inter dovesti u Novi Sad, koji tada nije imao ni reflektore. Tu nam je mnogo pomogla tadašnja gradonačelnica grada Novog Sada, Maja Gojković. Dovodio je drugare ovde pošto se često pričalo tamo u svlačionici, uvek je tu bilo, da kažem, ovih fudbalera sa naših prostora, gde su pričali o tim našim provodima, Beogradu i svemu, tako da je u par navrata je dovodio prijatelje. Mislim da su tada bili Adriano i Vieri kad su jeli pljeskavice.

- Ibrahimović on je bio na najavi utakmice, to je možda nekih 20 dana pred utakmicu u Novom Sadu. Znam da je nešto avion kasnije sleteo, morali su brzo se vrate zbog treninga nazad, da ne bi zakasnili na trening, a su dobili slobodno pre podne i trening je pomeren za popodne, a trebalo je da bude pre podne. Znam da je Zlatan tražio ćevape i pljeskavice da jede i onda smo poslali prijatelja, pa je prijatelj otišao i doneo mu ćevape i pljeskoavice. Tražio je sarmu, pasulj, gulaš. Pošto je on dečko Balkanac. Jeste da je odrastao u Švedskoj, ali ima naše korene uželeo se naše hrane. To su mu spakovali nakon konferencije i odneli su to za Milano. Znam da nije trenirao taj dan kad se vratio, žalio se da ga boli primicač, u stvari, prejeo se. Nije mogao da trenira, pošto je hteo taj isti dan da proba sve.

Čuvene su i fotograije iz provoda sa zvezdama Intera u Beogradu i Novom Sadu

- Siniša je bio boem, voleo je da izađe sa društvom, da se lepo provede. To mu je bio ventil posle napornih treninga, utakmica, stresa... Voleo je Marinka Rokvića, voleo je Ljubu Aličića, te njihove pesme, pesme... Džeja, kada je tužan onda Džeja, pošto Džej ima tužne njegove balade, to su neke pesme koje je voleo da sluša po kafanama.

Siniši u Italiji na oproštaju ukazana čast kakvu imaju samo premijeri i predsednici

- Bio cenjen i poštovan u Italiji. Ja sam bio svestan toga, ali da je bio toliko cenjen i poštovan nisam bio svestan sve do momenta dok se nažalost nije desilo to što se desilo i onda sam video. Nas je vozio vozač ambasadora Republike Srbije pri Vatikanu, jedan stari gospodin koji je u Italiji 30 i nešto godina, bukvalno čovek pred penziju. Znam da je bio dan sahrane, došao je auto sa Sinišom ispred kuće, takvi su običaji kod njih tamo i obišli smo čitav krug. Od kuće smo otišli na stadion Olimpiko, tamo smo se zadržali neko vreme, posle toga smo otišli u Baziliku.

- Taj put od stana do Bazilike, do stadiona, to je nešto što sam samo gledao na nekim filmovima. Trasa ta kojom smo se kretali je bila bez vozila. Znači sve je bukvalno bilo blokirano, svaka uličica, svaka ulica, svaka raskrsnica je bila blokirana od strane policije, a ljudi koji su stajali tamo i koji su čekali strpljivo da se otvori put, izašli su pored kola na ulicu, stajali su pored puta i aplaudirali su. U jednom momentu, taj gospodin se okrenuo prema majci i meni i rekao vi možete da budete ponosni na vašeg sina i na vašeg brata. Ovo što ja sada vidim, to nisam video za 30 i nešto godina koliko sam ovde. Kaže, na ovakav način da se isprati jedan sportista, jedan stranac, pre svega, on je stranac u Italiji, bez obzira na sve. Kaže, ovako poštovanje samo ukazuju njihovim predsednicima, premijerima, ali ovako kaže nisam video da je neko od sportista za sve ove godine ispraćen.

Arijana je proživela sa Sinišom svaki minut njegove patnje

- Kakva je ljubav najviše opisuje to što je ta žena pored njega provela svaki minut njegovog boravka u bolnici i svaki minut njegove patnje. Ona je bila pored njega, bila mu je podrška od početka do kraja. I ja sam to već jednom istakao, a reći ću i sada, toj ženi veliko hvala. Jako je malo supruga koje bi na takav način bile uz nekoga.

Šok posle saznanja da Siniša ima leukemiju

- Te 2019. godine, ja sam sa mojom porodicom bio gost kod njega na Sardiniji dve nedelje. Bili smo zajedno, proveli te dve lepe nedelje letovanja. I negde, neki 12. dan tog našeg letovanja, dan-dva pre nego što će on da ode na pripreme sa Bolonjom. On je svih tih dana, jedan dan je trčao, jedan dan je igrao padel. To mu je bio program i to neko jutro smo se dogovorili da idemo brodom. Dogovorili smo se u 9 sati da budemo spremni svi da krenemo. Mi smo ustali malo ranije, sedeli smo na terasi i ja čujem da ide neko i čujem da vuče nogu. Krenem da pogledam i vidim on, ide i vuče nogu. Šta ti je? Ne znam šta mi je, bole me leđa, boli me primicač. Nevrovatno da me primicač boli 12 sati posle sporta. Ako boli, boli odmah. Bar to znam iz iskustva. Ili boli odmah ili ne boli. Ne znam šta mi je. Nikad me ovako leđa nisu bolela i noga. Pozvao je doktora, doktor mu je rekao "svakako dolaziš za dva dana u Bolonju, uzmi nešto protiv bolova, pa kad dođeš ovde ćemo otići na preglede da vidimo šta je".

- On je otišao u Bolonju na pripreme, dobio neke injekcije. Znam da je trčao, deset kilometara je trčao na treningu. Stvarno je bio u formi, takvoj da je mogao da zaigra za svoju ekipu, a ne da ih trenira. Mi smo se pri povratku vratili u Bolonju, posetili smo ga, bili smo na večeri. Sutradan smo bili u trening kampu i otišli smo za Novi Sad. Ništa tada nije rekao, samo da su mu vadili krv, čeka nalaze i tako. Da će navodno sve biti sve ok, da je neka upala u pitanju. Mi smo došli u Novi Sad, javili se da smo stigli.

- Jutro, znači dobro se sećam, bilo je negde oko 8.15, sedeo sam na terasi. Juli mesec, zvoni telefon. Vidim on zove, nikada on ne zove tako rano. I kad sam se javio, pitanje je bilo "gde si"? Znači samo je tako rekao gde si. Ja sam odmah u glasu, pošto znamo se 50 godina, nema tu... ne možeš sakriješ ništa. Znam po glasu kada je raspoložen i kada nije raspoložen. Ja kažem, evo me, stanu sam, gde ću biti. Kaže, imam problem. Ja sam odmah pomislio na decu, pošto znam da su deca ostala tamo. Mladi su, voze automobile, izlaze. Ja sam posumnjao na decu da se nešto njima desilo. Uopšte mi on nije bio na pameti, da je njemu nešto. Da može njemu da bude bilo šta. I kad je rekao "imam leukemiju", ja onako gledam kroz ogradu terase, a kao da sam u liftu. Kao da sam se spustio onako na zemlju. Znači, šok. Ne znam koliko je to trebalo uopšte. Niti progovora on, niti progovoram ja. Da bi posle nekog vremena on rekao, "ma biće to sve u redu". Mislim, posle smo nastavili razgovor, objašnjavao je, više je on tešio mene, nego što bih ja tešio njega. Stvarno sam bio u šoku. Ne može reč da izađe iz mene.

- Ali, bilo je, posle tog šoka, još jedan šok. Kako reći majci? Šta reći majci? Žena koja je u godinama. Ko će da joj kaže, on ili ja? I ja kažem, ništa, reći ću ja, ti posle nazovi. Ja sam došao posle nekog vremena, dok sam se prvo ja sabrao. Došao sam do nje. Nikako ne mogu da joj kažem. Ne izlazi iz mene, ali znam da moram da joj kažem. Ne znam ni sam kako sam krenuo uopšte u razgovor, u sve to. Zaista, bilo je jako, jako, jako teško. Jako teško da se podnese sve to, ta istina. I majci, i meni, njemu je najteže bilo. I deci njegovoj, supruzi, svima. Svima.

Utvrđeno da se radi o najgorem tipu leukemije, Siniša nikad nije odustajao od borbe, iako mu se bolest tri puta vraćala

- Nažalost, posle te, da kažem, te strašne dijagnoze, došla je još strašnija. Kada su utvrdili uopšte o kojoj se leukemiji radi, pošto ima više tipova, podtipova, imao je tu nesreću da je dobio tu najgoru, gde je procenat izlečenja zaista jako mali.

- On je kroz čitav život bio borac, nikad nije odustajao. Došao je dotle dokle je došao samo zahvaljujući sebi, nije imao pomoć nikoga. Sve što je uradio, uradio je sam. I kroz taj sport, kroz fudbal je naučio da jednostavno mora da se bori. Mora da se bori, utakmica nikad nije izgubljena. Dok god postoji jedan procenat šanse, moraš da se boriš. Tako je to i prihvatio i krenuo je u tu svoju borbu. Na sreću, imao je podršku i kluba. I to što je iz bolničke postelje radio, vodio treninge, vodio utakmice, to ga je nekako držalo i malo skretalo misli na drugu stranu.

- Nedavno je u Rimu ta fondacija za dobrovoljne davaoce koštane srži nazvana po njemu, nosi njegovo ime. A ja bih iskoristio ovu priliku da apelujem na sve naše građane ovde u Srbiji, ko može, ko je zaista zdrav, da bude donor koštanoe srži, zaista nije ništa strašno, ne radi se o nekakvoj operaciji ili ne znam ni ja čemu. Veoma je bitno, zato što možemo da pomognemo, ne samo da pomognemo, nego da se spasi nečiji život tako što ćemo donirati koštanu  srž. To je jedna stvar, druga stvar je ta što mi kao zemlja, ako nemamo dovoljan broj donora, ne možemo da uđemo u tu svetsku organizaciju. To govorim sve zbog toga što sam čuo kroz tu njegovu borbu, kroz priče sa doktorima u Italiji, jednostavno to je razlog zašto Srbija još uvek nije tu gde jeste. Da i ovi naši ljudi koji se leče od leukemije mogu da zatraže pomoć iz te međunarodne strukture gde je obuhvaćen čitav svet i da bi se mnogo brže i lakše našla neka kompatibilnost sa njima.

Novak ostavio suprugu i ženu u avionu, da bi posetio Sinišu u Bergamu, odneo mu i lekove u bolničku sobu

- Sećam se kada je Nole bio, to je, zahvaljujući zajedničkoj prijateljici, Ljubici Komnenić. Ona je master šef, ona je šef svim ovim Mišelinovim šefovima koji daju ocene za restorane. Ona dobro poznaje Noleta i zahvaljujući njoj, Nole je stigao tamo u bolnicu, napravljeno mu je iznenađenje. Ja sam znao, bio sam taj dan tamo prisutan. Onda sam ga sreo, taman sam se vratio. Siniša je taj dan otpušten iz bolnice u Bergamu i otišao sam dole do apoteke da uzmem te lekove koji su mu potrebni dok je kod kuće. Vratio sam se gore i sreo sam Novaka u holu, u prostoriji pred taj deo, taj koji je sterilan, gde se ulazi zapakovan. Upoznali smo se tu i zamolio sam ga da mu odnese i lekove u sobu, pošto nisam mogao da budem u sobi, već ih je bilo dosta, to su sobe sterelne da jedno lice, možda i nijedno, može da bude pored tog ko se leči od takvih bolesti. A Nole, mislim da je putovao za Španiju i da je sleteo u Bergamo na tom putu za Španiju, ostavio je svoju porodicu, suprugu i decu da čekaju u avionu dok je on otišao do Siniše u bolnicu. To je još jedna stvar koja govori u stvari o Novakovoj veličini kao čoveka. Nisu oni bili da kažem nekakvi prijatelji, poznavali su se iz sveta sporta, čuli su se nekoliko puta, videli su se nekoliko puta u Rimu dok je Nole bio na Mastersu, slali su poruke jedan drugome, podrške i svega. To je što se tiče Noleta.

Vučić ga zvao u bolnici 5 - 6 puta, Siniša se nije javljao na nepoznat broj, dok nije video poruku

- Što se tiče drugih, evo mogu da kažem, to stoji i u ovoj knjizi, nadam se da će ta knjiga da ugleda svetlost dana kod nas u Srbiji. To je knjiga koja je napisana u Italiji, i taj dan sam bio prisutan kod Siniše, sa njim u sobi, kada mu je jedno pet - šest puta zvonio telefon, beogradski broj, neki nepoznati broj, on se inače ne javlja se na nepoznate brojeve, pogotovo tada u toj situaciji u kojoj je bio. Bili smo supruga i ja u sobi, ona ga je pitala što se ne javiš na telefon, ma kaže što da se javim, verovatno neki novinar dosadni zove, ne mogu da pričam ni sa vama, a ne sa njima.

- Stvarno je tada bio u teškoj situaciji, i stiže poruka sa tog istog broja, mislim da je tako nešto pisalo, "Siniša, samo hoću da te pozdravim, Aleksandar Vučić je, hoću da ti prenesem poruke ohrabrenja moje i čitave Srbije, kada budeš mogao, javi se". On kad je pročitao poruku, prosto se iznenadio. Iznenadio se i uzeo je telefon i nazvao je predsednika, razgovarao je sa njim i znam da mu je predsednik obećao prvi put kada ozdravi, kada dođe u Srbiju, da će biti njegov gost i da popiju rakiju, pošto je čuo da ima dobru rakiju. Pa će da popiju rakiju, ali eto to nažalost, nije se to nikad desilo.

Kako je Siniša precrtao sve političare posle NATO bombardovanja 1999. i kako mu se izvinjavao Slobodan Milošević

- A ovo što sam rekao za politiku i to, to je period 1999. i 2000. kada je bilo bombardovanje, tada je precrtao sve političare. Znate da se on tamo u Italiji zalagao za mir i odlazio kod D'Aleme i molio za pomoć, da se ne radi to što se radi, ali su mu rekli, "izvini ali nije do nas, da je do nas, ne bi došlo do ovoga, ali mi moramo kako Amerika kaže, tako moramo da postupamo". Kaže, žao nam je mnogo, zbog vašeg naroda i zbog svega, ali ne možemo ništa da radimo u tom pitanju. Da bi to, kada se to sve završilo, i Siniša kao i Mijatović i svi drugi sportisti koji su tada na sve moguće načine pokušavali da skrenu pažnju javnosti na to što se dešava prema našoj zemlji, tadašnji predsednik Milošević je odlučio da im se dodele diplomatski pasoši, jer su zaista sportisti i tada, i sada, i danas, su naši najbolji ambasadori, neko ko na najbolji i najlepši način predstavlja našu zemlju u svetu.

- Tadašnji ministar sporta je bio Velizar Đerić i dogovor je bio da Siniša ode u neku školu da poseti neku decu i da tamo potpiše i ispuni te formulare što se tiče tog diplomatskog pasoša. I šta je on uradio? Mislim, na tog Velizara Đerića, među sve te papire, među te sve formulare je ubacio i pristupnicu za SPS. Naravno, on to nije gledao, samo je potpisivao šta mu je on dao, nije gledao, mislim, veruješ, ipak je ministar - ministar, treba da bude neko ko je ozbiljan, je l' tako? Da bi sutradan odmah, to je bila, mislim, neka utakmica, znam da se igrala na stadionu Partizana i da je njegova torbica, njegov telefon je bio kod mene i da je imao jedno deset poziva sa nekog italijanskog broja. I kad se je završila utakmica, on je uzeo telefon i video je da je neko zvao deset puta i nazvao je, to je bila novinska agencija ANSA. I da je neki novinar preko puta rekao, je l' istina da si potpisao za SPS, što su oni tamo i tada i posle smatrali Slobodana Miloševića kao nekog... On kaže ne odakle vam to, kaže ne, imamo informaciju, imamo slike, imamo sve i tada je izašlo i na našem Dnevniku u pola osa.

- I znam da je tadašnji doktor reprezentacije bio iz Niša, bio je rođak od generala Pavkovića mislim. Gde je Siniša tražio pomoć od njega da vidi kako to da reši, mislim šta je to, kakav je to način, nikoga nije pitao, da je stupio u kontakt sa generalom, generali su u kontaktu sa predsednikom i na kraju se ispostavilo to što sam malopre rekao, da mu je ovaj to podvalio među sve te papire. I sećam se da mu je predsednik tada naredio da svakog ponaosob zove, prvo oca, pa majku, pa mene, mislim pre toga Sinišu, da se izvini i posle toga da se izvini u javnosti za to što je uradio.

- To je to što se tiče njega i politike. Imao je veliku podršku i italijanskih političara, imao je problem kada je bio u Bolonji, grad mu je dodelio, kao što je i ovde u Novom Sadu, tako je i u Bolonji počasni građanin. Ali je njegov jako, jako dobar drug političar, ima svoju stranku i negde ga je podržao javno kroz neko izlaganje. Međutim, tamo u Bolonji su kontra od te stranke i jednostavno nisu hteli, više od godinu dana nisu hteli da mu zbog toga dodele to priznanje. Na kraju su ipak pristali i na kraju je postao počasni građanin Bolonje.

Najbliži prijatelji bili uz njega kad god su mogli da ga vide čim izađe iz bolnice

- Dejan je bio tu uz njega, svi su bili uz njega. I Dejan, i Miroslav, i Roberto, bukvalno svi njegovi prijatelji su bili tu. Mogli su da mu pružaju podršku na daljinu. Nisu mogli da budu tu uz njega. Kad god je on izašao iz bolnice oni su iskoristili tu priliku da budu sa njim i uz njega. Zaista, imao je veliku podršku i prijatelja, i javnosti.

- On je bio taj koji je u stvari nas bodrio, nas dizao, umesto da bude kontra, on je bio taj koji nas je dizao, koji nam je davao nadu da će to biti sve kako treba i zaista je u jednom momentu, godinu i po, dve godine, bilo sve u redu, i onako počelo već polako da se, ne da se zaboravlja, to ne može se zaboravi, ali da verujemo da to ide ka tom putu konačnog ozdravljenja. I onda se desio taj mart 2022. gde je opet na jednom kontrolnom pregledu ustanovljeno da se ipak bolest vratila i da treba sve iz početka. Ko jednom prođe kroz sve to zna da je to jako strašno. Jako je strašno proći kroz sve to. On je pristao na sve to, zato što je borac, mora, bori se, hoće da živi i krenuo je ponovo iz početka u novu borbu, gde je isto tako bio uveren da će da uspe, iako su bile veoma male šanse, ali on je bio takav da se nije predao nikad. Nikad, pa ni tada.

Meč Zvezde i Vojvodine u čast Siniše i koreografija Delija sa njegovim likom

- Bio sam onako iznenađen kada sam video uopšte tu koreografiju. Nikad nisam video tako nešto, iskren da budem. Ne zato što je u pitanju Sinšiša, nego jednostavno tako nešto napraviti je zaista umetnost i zaista su napravili da, kad se gleda onako sa zapadne tribine, pogodili su i lik i sve su pogodili zaista. Bilo je vrlo emotivno, pogotovo što su na toj utakmici bila prisutna njegova dva sina, Dušan i Nikolas, zajedno sa mojom porodicom, i ja zaista dugujem jednu veliku zahvalnost i upravi kluba Zvezde i Vojvodine, što su se uopšte setili da urade tako nešto, a naročito navijačima što su uradili jednu predivnu stvar.

- Hvala klubu što je deo tribine nazvao po njemu. Ipak je on neko ko nije bio dugo u Zvezdi, ali je ostavio dubok trag, zajedno sa svim svojim saigračima iz te čuvene generacije, dubok i neizbrisiv trag, trag koji je mnogo dublji nego sve te Zvezdine zvezde koje su bile tamo. Tako da, hvala još jedanput klubu i rukovodstvu kluba što su se odlučili i došli na tu ideju da i to urade, da mu i na taj način iskažu poštovanje za sve ono što je uradio za klub.

"Dok pričamo o njemu, Siniša je prisutan sa nama"

- Svakog dana je teško, ali on je tu, ne prihvatamo da ga nema, dok ga spominjemo, dok pričamo o njemu, dok se dešavaju neke stvari, on je tu prisutan sa nama i biće tako dok smo mi živi, ja i moja deca i njegova deca.

Ideja o Kući slavnih srpskog sporta

- Ne znam da li postoji ideja, ali bilo bi jako lepo. Ne da se napravi muzej posvećen njemu, mi smo sportska nacija, kada pogledam, gde god sam otišao u inostranstvo, video sam da imaju Kuću slavnih, mislim da se još niko nije setio da napravi muzej sporta ili Kuću slavnih, gde bi bili svi naši zaslužni sportisti, ne samo fudbaleri, tu su košarka, odbojka, vaterpolo, tenis sa Noletom, tu je atletika, borilački sportovi, znači zaista smo jedna sportska nacija i žao mi je što to još uvek neko nije došao na ideju da napravi, ali moglo bi se napraviti, naravno.

Nacionalni stadion ili Kuća fudbala sa imenom Siniše Mihajlovića

- Ja ne znam da li postoji ideja, nešto se pričalo. Kada se to desilo sa njim, pokrenula se neka priča i na kraju ta priča je ostala samo na priči, niko nije pokrenuo nikakvu inicijativu. Što se mene tiče, bila bi nam velika čast da takvo zdanje ponese njegovo ime. Eto neko neka pokrene tu inicijativu pa da vidimo dokle će to da dođe. Ili stadion taj nacionalni ili sportski centar u Staroj Pazovi koji isto ne nosi ničije ime, a znamo da u svetu mnogi stadioni i ti neki objekti nose imena nekih velikih značajnih sportista. Evo mi imamo ovde u Novom Sadu SC Vojvodine se zove po Vujadinu Boškovu, u Užicu se stadion zove po Radomiru Antiću, stadion u Ubu nosi ime Dragana Džajića, Marakana nije više Marakana nego Rajko Mitić. Nije do mene, bilo bi mi izuzetna velika čast, ne samo meni, nego čitavoj našoj familiji, koliko čujem, taj stadion treba uskoro da krene da se gradi, eto povoda da se priča o tome.

Neostvarena želja da bude trener Zvezde i Lacija

- To je još jedna od želja koja mu nije ispunjena, da bude trener Crvene zvezde i da bude trener Lacija. Da bude selektor, to mu je ostvareno, iako je preuzeo reprezentaciju, išao je, da kažem, srcem, nije išao glavom tada, nije kao danas neki koji idu glavom, a ne srcem. Uzeo je reprezentaciju u najgorem momentu i napravio je smenu generacija, napravio je još tada u 2012. je temelj reprezentacije koja je otišla na Svetsko prvenstvo u Rusiju, ova koja je otišla u Katar i na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.

Jedna reč koja ga opisuje

- Sada mogu da ga opišem kao anđela. Anđela, čovek sa dobrom dušom i velikim srcem...

(Telegraf.rs)