"Miha je prišao zastavi "Vukovar 91" na Maksimiru, klekao i prekrstio se": Hit priča o osmehu na kultnoj fotki

Odlazak Siniše Mihajlovića potresao je fudbalsku Srbiju, ali i čitav svet, a jedan od onih u krugu njegovih najbližih ljudi, kako na fudbalskom terenu tako i van njega, bio je Dejan Stanković.

Preporučujemo

Telegraf je u čast popularnog Mihe uradio serijal intervjua sa ljudima koji su mu bili oslonac u životu, a upravo je njegov nekadašnji saigrač iz Lacija, Intera i reprezentacije govorio o njihovom prvom susretu, odnosu na terenu i van njega, kumstvu i mnogim drugim temama. Tim povodom smo otišli u Budimpeštu.

Između ostalog, Deki se dotakao i čuvenih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2000. godine i duela Jugoslavije protiv Hrvatske koji je odigran 1999. godine na Maksimiru. Pre samog žreba Mihajlović je poželeo da se odlučujući duel upravo igra u Zagrebu.

Foto: MN Press

- Ima anegdota kada je izašao žreb, naravno, nismo bili srećni zbog svega toga, ali opet to je fudbal i mi smo sve držali fudbala, ali Sinišina rečenica koja kaže, "voleo bih da zadnju utakmicu igramo na Maksimiru i da ta utakmica odlučuje ko će da ide dalje", ja sam rekao, "Miha, dobro, okej, jesmo hrabri, ali daj, zbog čega tako, daj ćale, bre". Kaže "ne, ne, ne, želim da zadnju utakmicu igram na Maksimiru i da ta utakmica odlučuje, ko će da ide dalje" Ispostavilo se da zadnju utakmicu igramo na Maksimiru, naravno da smo želeli da idemo tamo, a da ta utakmica nema rezultatski značaj, a ono je bilo totalno kontra. Tri rezultata su odgovarala, jedan, ispadaš, drugi, ideš u baraž, treći, prolaziš 100% dalje. Tako isto i Hrvatska, trebalo je da pobedi, da bi išla dalje i da se nada baražu.

Susret sa prijateljem pred samu utakmicu prošao je u tajnovitoj atmosferi, ali je sve što se događalo dalo dodatni podstrek da se dođe do ogromnog uspeha.

- Tako da je to bilo jedno iskustvo, sam dolazak tamo, Mihina prošlost, susret sa prijateljem gde se priča leđima okrenuti, kao da su za dva stola, ja sedim za stolom sa Sinišom, taj drugar sedi tamo, da se ne vidi, zbog mnogo toga sad nije tema za pričanje zašto, jer je hotel bio pun svega i svačega, da kažemo. Bili smo pod budnim okom i čuvani smo bili dosta, tako da su njih dvojica, taj razgovor, sam ja bio svedok tog razgovora. Onda skapiraš i razumeš šta se sve tu dešavalo i kakve su to priče bile, ja ne želim to da iznosim. Naravno, nismo dobili, nije nam poželeo sreću njihov prijatelj jer je već trg, sutradan bio pun ljudi, puna svega, već su slavili taj sam koncert od jedan, dva, koji je počeo na Maksimiru i ta cela atmosfera, naravno, da nam je davalo podstreka i da nam je davalo snage da budemo pravi.

Domaćoj javnosti u sećanju je ostala slika Dekija i Mihe sa osmehom na samom početku meča, a razlog za to je bila zastava "Vukovar 91".

Foto: MN Press

- I ta jedna anegdota, ako neko pogleda sliku pre utakmice videće će samo Sinišu i mene koji se smejemo. A šta se dešava? Dešava se to da se završe himne i da Siniša otrčava ispod istoka, gde je bila jedna zastava velika, "Vukovar 91", gde je klekao i prekrstio se i da ga ja zovem da se vrati jer se nismo slikali, ali jednostavno takva je atmosfera bila da ja nisam mogao da ga dozovem. I onda kad je on dolazio, ja kažem "šta radiš, jesi lud?" i on se smeje i ja počnem da se smejem. I onda na toj slici smo nas dvojica jedini koji ima malo drugačiji izraz lica.

Stanković ističe da je Siniša bio najbolji igrač na tom meču, što je ekipu i vodilo do pozitivnog rezultata i odlaska na do dana današnjeg poslednji EURO.

- Na toj utakmici je Siniša bio najbolji na terenu. Znači, to je ono što je on želeo. Sad sam razumeo zašto je želeo. To retko ko može, verujte mi to. Sećam se zagrevanja, ti jednostavno propadaš u travu. Nije da posle svake minute zagrevanja ti noge budu lakše, ne. Jednostavno je ta tenzija takva bila da si ti propadao u travu. Naravno, taj meč je nosio mnogo toga. Prvih 15 minuta nismo izašli i 16. minut kad su dali gol, mi smo se radovali. Neka ste više dali gol. To je čuvena naša anegdota i priča. Neka ste ga više dali da počnemo da igramo fudbal. Onda smo stvarno tada počeli da igramo fudbal i da stvaramo šanse. Imali smo ta dva gola na Sinišinu asistenciju, koji je taj dan šutirao prekide. Mislim, nikad u životu bolje. On je u drugom poluvremenu skoro iz kruga centra šutnuo ka golu Ladića gde je ovaj jedva uspeo da odbrani. Imao je tu volju, želju, taj revanšizam koji se probudio u njemu. U tom momentu se moglo meriti tonama, ali to može samo neko ko ima strašan karakter i neko ko veruje u sopstvene mogućnosti. Dva prekida, dva gola. Izdržali smo sa igračem manje i to je bilo jedno od top tri večeri u mojoj fudbalskoj karijeri. Tri uspeha, da kažem, koji su bili onako, teški i izazovni, a na kraju pozitivni.

(Dušan Uštević, Zorica Radulović)