Golgeterska mladost Aleksa Fergusona, ili Kako je postao strah i trepet škotskog šampionata

Foto: David Hooley / News Licensing / Profimedia

U vreme kada je Aleks Ferguson došao na čelo Mančester junajteda, mada je to i dalje bio veliki klub u istorijskom smislu, s dugom tradicijom, uglavnom istrajan u eliti engleskog fudbala, evropski prvak iz 1968, snažne navijačke baze, omražen ali poštovan — tavorio je u relativnoj osrednjosti.

Ferguson je stigao novembra 1986, nakon osam godina na klupi Aberdina, s kojim je uzeo Kup pobednika kupova i Superkup Evrope, ali mnogo važnije, tri škotska prvenstva, u zemlji u kojoj je to samo Rendžersu i Seltiku „dozvoljeno”, kao i četiri Škotska kupa. Sve to ga je preporučilo upravi Junajteda, koja je očajnički tražila način da razbije dominaciju omraženog rivala iz susednog Liverpula.

Preporučujemo

Mančester je poslednji put pre toga prvak bio 1967, u sezoni koja mu je omogućila da uzme Kup šampiona naredne godine; ali tada kreće sunovrat, čak i ispadanje i iz Prve divizije, tada najvišeg ranga engleskog fudbala, pa su im najveći uspesi tih godina bila tri FA kupa (1977, 1983, 1985).

Šta se desilo nakon toga, svi znaju, ali ne znaju da je uprava Junajteda bila strpljiva, i da su dali vremena Fergusonu da postavi stvari na svoje mesto; ovaj je prvi trofej uzeo tek 1990, i to FA kup, pa naredne sezone Kup kupova i evropski Superkup, ali prvenstvo, zbog kojeg je došao, uzeo je tek 1993. Tek tada počinje dominacija koja je, na nivou Engleske, prevazišla čak i onu Liverpulovu.

Foto: PA Images / Alamy / Alamy / Profimedia

I zadnjih desetak godina, nakon što se povukao, svaki put kada bismo ga videli na tribinama „Old traforda”, kako posmatra pun razočarenja i osude, dok zvaće žvaku, videli bismo menadžera od kojeg nikada većeg neće biti u engleskom fudbalu, a možda i šire: ocena je to koju je teško osporiti, navijao čovek za Junajted ili ga mrzeo.

Retko ko vidi čoveka koji je u svojoj mladosti bio rasan golgeter. Ser Aleksander Čapman Ferguson se rodio 31. decembra 1941. u Glazgovu, u kući svoje bake, od oca Aleksandera Bitona Fergusona i majke Elizabete, rođene Hardi: bila je to radnička porodica, a kuća u kojoj je odrastao s roditeljima i mlađim bratom Martinom, kasnije takođe fudbalerom, više ne postoji, srušena je.

Svoje prve fudbalske korake načinio je u omladinskoj školi FK „Dramčepel amateri”, koji je uživao reputaciju pogona za proizvodnju seniorskih igrača; istovremeno, učio je zanat u fabrici alata u Hilingtonu. Imao je 16 kada je zaigrao za FK „Kvins park” iz svog rodnog grada: taj prvi meč bio je „košmar”, po njegovim rečima, ali je postigao jedini gol u porazu svog tima od 2-1 protiv FK „Stranrera”.

Postigao je i jedini gol u porazu od 7-1 od FK „Kvin ov de Saut” na Boksingdej 1959, ali iako je zabio 20 „komada” na 31 meču, nije se ugurao u startnih jedanaest, pa je 1960. prešao u FK „Sent Džonston”, s kojim je potpisao honorarni ugovor, danju radeći u brodogradilištu a uveče trenirajući u Pertu. Međutim, ni tu nije mogao da osigura mesto, iako je redovno davao golove, pa je redovno tražio otpusnu listu, i razmišljao o emigraciji u Kanadu.

VIDEO: Aleks Ferguson, fotografije od 11. do 75. godine života

Oh, kakva bi to tragedija bila, i za svetski fudbal, i za Mančester junajted, ali i za „Sent Džonston” koji je tog 22. decembra 1963, propustivši priliku da dovede novog napadača, dao šansu Fergusonu u meču protiv Glazgov Rendžersa, za šta se on odužio het-trikom na „Ajbroksu”, u potpuno neočekivanoj pobedi koja je zakuvala borbu za titulu (koju je ipak na kraju uzeo Rendžers, svoju 34. po redu).

Narednog leta je prešao u FK „Danfermlajn” i postao profesionalni fudbaler, udarna igla novog tima, koji se u toj sezoni borio za titulu i došao do finala Škotskog kupa, u kojem Ferguson nije igrao zbog loše partije protiv „Sent Džonstona” (Seltik je dobio 3-2 to finale); „Danfermlajn” je onda ostao i bez naslova prvaka, i to samo za jedan bod (prvenstvo je prvi put osvojio „Kilmarnok”).

U sezoni 1965—66, u kojoj je počela dominacija Seltika, koji je te sezone je uzeo 21. titulu (biće uzastopni prvak sve do 1974), Ferguson je postigao 31 gol i podelio sa Džoom Makbrajdom iz redova šampiona laskavu titulu škotskog „kapokanonijerea”; ukupno je te sezone na 51 zvaničnom meču zabio 45 golova, što je neverovatna statistika, i može se reći da je te sezone eksplodirao.

Ona ga je svakako preporučila Rendžersu, koji ga je doveo za 65.000 funti. Start u najvećem škotskom klubu je bio magičan, i u suštini, postići 25 golova na 41 meču je fenomenalno (za „Danfermlajn” je dao 66 na 89, za „Sent Džonston” 19 na 37 a za „Kvins park” 15 na 31), ali postigao bi on mnogo više, da je bilo pameti u klubu, i manje zatucanosti. To je zaključak koji se može izvesti.

VIDEO: Aleks Ferguson postiže gol za Rendžers protiv Aberdina

Naime, tokom te dve sezone u Rendžersu, Aleks Ferguson je postigao šest golova na devet mečeva u Kupu sajamskih gradova, među kojima su bili i neki ključni, poput onoga protiv Atletik Bilbaoa, koji ih je odveo u polufinale u sezoni 1968—69, ali je doživeo poniženje zato što je u finalu Škotskog kupa protiv Seltika, igrač za kojeg je on bio zadužen, Bili Maknil, postigao gol.

Poniženje je zaista bilo neprilično, i dovodi u pitanje tretiranje Rendžersa kao istinski velikog kluba (jer titule klub ne čine velikim; postoje i klubovi sitnog duha s velikim brojem titula): Aleks Ferguson je bio primoran da igra za mlade umesto za seniore, i bio je toliko razočaran da je, po rečima njegovog brata, bacio medalju koju je dobio kao član poražene ekipe.

Ali postoji još nešto u celoj priči: Fergusonova žena je bila katolkinja, i on je pre par godina izneo uverenje da je zapravo bio žrtva diskriminacije zbog toga. Kada je dolazio u Rendžers, direktor kluba je tražio razjašnjenje oko toga da li se oženio u katoličkoj crkvi, pa dobivši odgovor da su sklopili opštinski brak, rekao: „Ah, onda u redu”. Međutim, zbog partije u finalu kupa to možda više i nije bilo u redu...

Foto: Martin Rickett / PA Images / Profimedia

Iz Rendžersa je otišao nerado, jer je želeo da uspe tamo kao neko ko je rođen i odrastao u Glazgovu, mrzeo je kada ga je štampa nazivala „bivšim igračem Renžersa”, i retko je odlazio na okupljanja stare ekipe. Prešao je u FK „Falkirk”, zato što njegova supruga nije htela u Englesku, gde ga je tražio Notingem forest, i ostao tamo četiri godine, odigrao 95 mečeva (više nego bilo gde drugde) i postigao 37 golova.

Tamo je takođe, kao posebno priznanje, postao igrač-trener, ali kada ga je novi menadžer Džon Prentis po svom dolasku sklonio s tih dužnosti, odmah je zatražio transfer. Svoju poslednju sezonu kao igrač, 1973—74, odigrao je u FK „Er junajtedu”, gde je na 24 meča zabio devet „komada”.

Ukupno je u karijeri na 317 mečeva postigao 171 gol, što je sjajan procenat, posebno imajući u vidu da škotsko prvenstvo tada nije bilo „za bacanje” (Seltik je bio prvak Evrope 1967, izgubio finale 1970, dok je Rendžers 1972. uzeo Kup kupova, nakon što je 1961. i 1967. izgubio finale tog takmičenja). Postigao je i tri gola na četiri prijateljska meča za škotski nacionalni tim, kao i jedan gol na dve utakmice za Najboljih XI škotskog prvenstva.

Juna te 1974. imenovan je za menadžera FK „Ist stirlingšir”, tada drugoligaša, ali njihova uprava nije bila dalekovida, i dali su mu samo honorarni ugovor na 40 funti nedeljno; već oktobra meseca, „ukrao” im ga je FK „Sent Miren”, slabije plasiran na tabeli, ali veći klub: Ferguson se kolebao iz lojalnosti, ali ga je ubedio Džok Stajn, tvorac Seltikovih devet uzastopnih titula. Imao je samo 32 godine.

(Telegraf.rs)