Kakvo društvo u Minhenu! Svi putevi vode na Ligu šampiona: Piksi, Radujko i Pešić sa slavljenikom Džajićem
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Сл.Ђ.Бијелић
Овима са подругљивим, заједљивим, а, последично, - ступидним коментарима: за добронамерне, ово је лепа и симболична фотографија четворице веома успешних српских људи.... Рецимо, Светислав Пешић је, ако не најуспешнији селектор онда, оно, несумњиво, међу највећима у историји српске кошарке, а, узгред, доказао се у Европи и као врхунски тренер... Слављеник, Драган Џајић, има маркантну спортску биографију: беше дуго, баш фрустрирајуће дуго најбољи фудбалер “оне” СФРЈ, иза тога најбољи директор клуба који селектова и изгради “ону”, “баријско-токијску” “Звезду” и, на крају, најбољи председник клуба, у лудом времену превирања у “транзиционој” СРЈ, кад су, оно, тадашњим фудбалом ведрили и облачили Жељко Ражнатовић, Мирко Марјановић и “пословним духом” сродне им душе, а, последично, неки клубови штанцали титуле без имало моралног гризодушја... Имао сам прилику слушати, раних двехиљадитих, од несумњивих фудбалских зналаца и ауторитета, чак и навијача клуба у којем Драган Стојковић није играо, да је исти, по већини фудбалских параметара, несумњиво највећи фудбалер целог, бившег, “Екс Ју” простора, свих времена... О Радујку једнако не треба трошити речи, његовим вредним радом наши београдски спортски великани су, “ни криви, ни дужни”, добијали озбиљна финансијска средства за преживљавање у свету висококомерцијализованог спорта... Могу да разумем да постоји озбиљан проценат људи у српском свету који, “због добро познатих разлога”, не деле ово мишљење. Погледајмо истину у очи и рецимо себи да морамо много, мнооогооо радити како бисмо иоле подигли наш фудбал до неког, бар, просечног европског нивоа, док се, исто тако је за рећи, у кошарци “извлачимо” на чињеницу да имамо Јокића и групу добрих, васпитаних момака који имају здравији однос према националном дресу, а што, опет, искусни пироћански “спортски лисац” вешто уобличује у спортске тријумфе... Хајде, зато, и ви, саркастични и заједљиви, покушајте пригушити те ниске навијачке страсти и навијајмо за Србију, нашу, једну и једину. Напросто, српски народ воли она “дешавања на балкону”, играчи су срећни кад спознавају да су усрећили мале, обичне, од много чега уморне људе, вијоре се црвено-“челикасто плаво”-бели барјаци и чује се “Боже правде”... Јесте, нема више “Хеј Словени”, изиграни смо у двадесетом веку, баш... Сад, ако су неки баш толико “носталгични”, а ни доживели ону државу нису, тешко да за ту врсту проблема има помоћи...
нибрС
Скуп ћација…
Euzebio
"grobari" srpskog fudbala...i Pele Piroćanac...