Ispovest Nenada Tomovića: O povratku u Zvezdu, zašto je izabrao Čukarički, reprezentaciji, ponudama iz Srbije

Nakon 16 godina provedenih u inostranstvu, Nenad Tomović (37) se ovog leta vratio u srpski fudbal! U velikom intervjuu koji je dao na pripremama Čukaričkog, svog novog kluba, iskusni defanzivac govorio je o svemu – o odrastanju "preko noći" u kriznoj Crvenoj zvezdi, o generacijskom jazu između starih asova i novih klinaca, o teškim danima nakon tragične smrti saigrača Davidea Astorija, ali i o ambicijama sa klubom sa Banovog brda i šansama Srbije na predstojećim takmičenjima.

Nismo ga videli na domaćim terenima još od 2009. godine, kada je napustio Crvenu zvezdu i otišao u Italiju gde je nastupao za Đenovu, Leće, Fjorentinu, Kjevo i SPAL, a zatim i na Kipru za AEK i Neu Salamis.

Preporučujemo

Za početak, povratak u vreme kada je nosio dres Zvezde, svog poslednjeg kluba u Srbiji pre dolaska u Čuku.

- Evo kad se vratim unazad, slobodno mogu da kažem da je to bio jedan od možda težih trenutaka u istoriji Zvezde, što rezultatski, što stanje tadašnje u klubu. Mislim da je razlika definitivno evidentna - počeo je Tomović.

Taj težak period, međutim, imao je i svoju drugu stranu – kalio je mlade igrače koji su morali da odrastu pre vremena.

- Ali nekako to, za nas mlade igrače, sigurno nas je bila jedna velika lekcija. Na neki način smo stekli neko iskustvo, kako se kaže, odrasli smo preko noći. Kada se vratim unazad kako smo mi kao mladi igrači tada živeli i kako smo doživljavali fudbal, i kada vidim današnje klince, mislim da su oni mnogo zaštićeniji i da maltene imaju sve na dlanu. A mi nekako smo morali nekim težim, dosta težim putem da se izborimo, pa ne samo za utakmicu, nego za, ne znam, za parče hleba, ono što se kaže. Ali dobro, sve je to na neki način i normalno, kako današnje vreme ide. Ja mogu da budem ponosan na to vreme i sigurno mogu da budem na neki način zahvalan jer me je to profilisalo u to što jesam danas možda.

Generacijski jaz je, po njegovom mišljenju, ogroman. Tomović, koji je i sam roditelj, pravi šokantnu paralelu sa svojim odrastanjem.

- Mene su roditelji iz Kragujevca pustili kad sam imao 14 godina da pređem iz Kragujevca u Beograd sam. Došao sam u Rad. Ja svoje dete danas da pustim sa 14 godina, dve ulice dalje bih razmislio. Mislim da mi imamo više izbora sada. Možda moji roditelji tada, verovatno im je bilo teško, ne znam kako su oni preživljavali to, ali sama ta odluka da me puste je po meni, ne znam, ja kažem danas kao roditelj ne bih smeo to da uradim.

Foto: FK Čukarički

Odnosi u svlačionici su takođe pretrpeli drastične promene, a mladi igrači danas na potpuno drugačiji način posmatraju starije kolege.

- Mislim da smo mi tada mladi igrači mnogo više upijali od tih iskusnijih, dok današnji klinci nas starije, ne znam, gledaju nekako drugačijim očima, moram da priznam. Meni se dešavalo u poslednje vreme da, da bi ti samo ostvario neku komunikaciju sa mlađim igračem, trebaš da se maltene spustiš na neki njegov nivo, da izmisliš neku temu da bi ušao u razgovor. Dok je pre bilo ono, samo sediš, upijaš, ako te neko nešto pita, kažeš. Na obrocima, gladan si ko vuk, a kažeš 'ma nisam gladan, neću'. Dosta je drugačije vreme.

Kao jedan od glavnih problema današnjice ističe promenu mentaliteta roditelja i trenera, kao i pogrešan pristup u mlađim kategorijama.

- Pa ja moram da priznam da, na primer, danas se mnogo gleda rezultat. Kada počnemo od mlađih kategorija, sve se organizuju neki turniri, sve je bitno da neko donese medalju, pehar. Po meni, izgubilo se to da kreneš od tih elementarnih stvari, žongliranje, pasovi... Nemaju ni treneri strpljenja sa mladom decom da ga uče te neke početne stvari koje su za mene, što se tiče fudbala, kao hleb. To moraš da savladaš. Danas mi to sve nekako preskačemo brzo i onda dođeš, ne znam, dobiješ šansu sa 17, 18 godina kao, pa kako ne može da primi loptu, kako ne može da da pas na 3 metra? Da centrira? To je po meni greška. I isto po meni, roditelji su dosta drugačiji. Čim je neko talenat, odmah ga gledaju kao, grubo rečeno, kao neki džak para, nego kao svoje dete koje treba da ga, ne znam, prvo školuje, da ga obrazuje kao ličnost, pa tek onda da razmišlja o nekom uspehu i da zavisi od tog deteta. Sve se to nekako promenilo.

Nakon Zvezde, usledilo je 12 godina u Italiji. Đenova, Leće, Fiorentina...

- Da, ja sam eto te 2009. otišao u Đenovu. Zadržao sam se u Italiji 12 godina. Posle toga je došla ona nesrećna korona, možda bih ostao i duže. Međutim, to je nekako promenilo taj tok fudbala, pogotovo za nas iskusnije igrače bilo je malo teže da se nađe klub.

Period u Fiorentini obeležila je i velika tragedija – iznenadna smrt kapitena i njegovog bliskog prijatelja, Davidea Astorija.

- Ja sam bio sa njim saigrač jednu sezonu, kada je umro tada sam prešao na pozajmicu u Kjevo. Bili smo bliski, njegova prva, a moja druga ćerka su se rodile u isto vreme, tako da smo bili baš povezani. Kada me je Milan Badelj pozvao i rekao mi 'Astori je umro', ja sam bio u karantinu, spremali smo se za utakmicu... nisam svario u tom trenutku. Ali posle, bilo je jako teško, pogotovo kad si s nekim bio tako blizak i odjednom ga nema. Gledajući posle Fiorentinine rezultate, kao da su dobili neku snagu, neko jedinstvo. Mislim, glupo je reći, ali na toj nekoj nesreći su i ostvarili bolje rezultate.

Foto: FK Čukarički

U Italiji je uvek vladao duh zajedništva među igračima sa Balkana.

- U svakom trenutku, minimum sedmorica nas je bilo u timu. Imali smo taj 'balkanski klan'. Uvek su bili u čudu kad pričamo, mislili su da se svađamo, jer taj naš način kako mi pričamo, gestikuliramo... samo su čekali kad ćemo da se pobijemo. A u stvari, to je bila i šala... Bili smo baš, baš povezani.

Tokom godina u Seriji A, vodio je duele sa nekim od najvećih imena svetskog fudbala.

- Meni su najviše smetali ovi niski igrači. Napoli tada je bio sa Kaljehonom, Hamšikom, Insinjeom, Kavanijem... Po meni, Kavani je jedan od najtežih napadača za čuvanje. Svaka ekipa je imala jednog ekstra klasu. Imao sam tu čast da kačim tu generaciju: Ronaldinjo, Pirlo, Del Pjero, Vučinić, Toti... - rekao je Tomović, pa otkrio čiji dres u kolekciji mu je možda i najdragoceniji:

- Imam uglavnom sve Balkance. Mogu da kažem da mi je Pirlov najdraži, iz Milana.

Posle Italije, usledio je odlazak na Kipar.

- Da, otišao sam na Kipar i mislim da je to, gledajući sad sa ove tačke gledišta, bio pun pogodak. Ušao sam u te ozbiljne godine, trebala mi je mirnija sredina, manje stresa. Igrao sam za AEK Larnaku. Lep grad. I poslednju godinu sam bio u Nea Salamini, isto u Larnaci. Poslednjih 10, bogami i više godina, kiparski klubovi su za nas postali ozbiljna prepreka. Imaju puno stranaca, iskoristili su te varijante Evropske unije. Po meni, malo tu ubijaju kiparske igrače, pošto svaka ekipa može da ima 17 stranaca. To je puno. Ali u poslednje vreme dolaze dosta dobri igrači, namazali su se i ne možeš više da dođeš tek tako. Ulažu dosta u fudbal što pokazuju i rezultati - poručio je Tomović i otkrio kako je završio u Čuki:

- Pre svega moram da kažem da sam kontakt sa ljudima iz Čukaričkog ostvario još u januaru. Tada nije bilo realno, imao sam ugovor. Rekao sam, kada se završi sezona, možemo opet da sednemo. Već smo planirali da se vratimo u Srbiju da živimo. Čukarički me je privukao zato što je po meni jedna prava fudbalska sredina. Imaju jasne ciljeve, forsiranje mladih igrača, da budu taj razvojni klub, a sa nama iskusnim da im pomažemo i da od toga klub funkcioniše. To je jedan od razloga koji me je privukao.

Foto: FK Čukarički

Imao je i druge ponude, ali je Čukarički bio prva opcija.

- Jesam. Najkonkretnija je bila želja Železničara iz Pančeva jer je tamo moj prijatelj Bojan Šaranov postao direktor. To mi je bila najteža odluka da njemu kažem 'ne'. Posle me Slavko Perović kontaktirao iz Radničkog, pa me je Adem zvao za Novi Pazar. Ali generalno, moja prva opcija je bila od početka Čukarički.

Otkrio je i da je tokom inostrane karijere imao ponudu Zvezde da se vrati na Marakanu.

- Moram da priznam da jesam. Sa direktorom Mitrom Mrkelom sam pričao jednom. I bila je nekako realna opcija da se vratim i i tajming je bio dobar, međutim opet imao sam tada ugovor u Italiji još uvek, tako da eto, na kraju sam izabrao da da ostanem tamo. A isto u dogovoru sa sa porodicom, pošto ovaj nekako smo se stacionirali tamo i želeo sam tamo da da ostanem.

Sa 37 godina, motivacije mu ne manjka.

- Vodim, da kažem, zdrav život. Fizički se osećam dobro, tako da jednostavno nisam bio spreman na, da kažem, stop. Mislim da još uvek mogu da pomognem na terenu, i dokle god bude tako, igraću. Kad budem u jednom trenutku video da fizički ne mogu da iznesem, onda ću prestati, jer ne bih želeo da me neki klinci preskaču, pretrčavaju olako. Jednostavno, nisam spreman još uvek na tu fudbalsku penziju.

Foto: Nikola Tomić

Bio je Tomović član reprezentacije Srbije od 2008. do 2015. godine, te se u razgovoru za medije dotakao i meča sa Albanijom koji je prekinut zbog drona. Takođe, povukao je paralelu sa ovom poslednjom utakmicom Orlova u Tirani.

- Mislim da treba da bude ovako kao što je ispalo. Ipak je fudbal igra. Generalno tada, u organizaciji su svi zakazali, jer tako nešto jednostavno ne bi trebalo da se događa. Oni su nas kao da su navukli na to i namestili da dođe do tog incidenta. Mi smo isto, ja lično, po nekom adrenalinu, povučen emocijama, odreagovao kao što sam odreagovao. Ali mi smo fudbaleri, ne vodimo politiku. Ispali smo dosta naivni i platili smo tu cenu - rekao je Tomović i dodao:

- Mi Srbi smo posebni. Mi kao da ne znamo da se radujemo i kao da ne želimo da se nešto desi. Bude euforija, plasirali smo se, a onda samo čekamo neku negativu da bi se uhvatili za nju. Kad bi nešto napravili, ne znam kako bi se ponašali, da li bi znali da se radujemo ili bi to bilo lažno. Mislim da smo danas moćna reprezentacija i da možemo mnogo više. Imamo mlade, talentovane igrače koji su vodeći u svojim klubovima. Da se neka sportska sreća namesti, mislim da možemo daleko da doguramo. Po meni imamo okej grupu. Sa Englezima smo pokazali da možemo da igramo, da eto, kao što sam rekao, da nam se namesti malo i da imamo te sportske sreće, mislim da da možemo da napravimo rezultat i što da ne direktno da se plasiramo.

Dalje je nastavio da priča o nacionalnom timu:

- Kad kad pogledaš moju statistiku, ja imam oko 22 nastupa za reprezentaciju, a u tih osam godina sam bio bukvalno na svakom okupljanju tu. Uh, na moju nesreću, na mojim pozicijama su tada, ne znam, moje prvo okupljanje su bili, ne znam, Krstajić, Vidić, Ivica Dragutinović, Neven Subotić, posle su dolazili mladi, talentovani igrači, Nastasić, Maksimović, ne znam, Bane Ivanović je bio neprikosnoven. Imali smo možda i kvalitetniju reprezentaciju po imenima, ali nekako nismo, nismo bili ekipa, da kažem. Isto, nismo imali selektora kog je, da kažem, savez podržao na neke duže staze, nego je sve bilo da zavisiš od rezultata. Ja sam promenio isto, pa bez preterivanja, preko šest, sedam selektora. I sve je bilo na neki rezultat, dve-tri utakmice, ako ne povežeš, smena, dođe novi. Uglavnom su, ne znam, ja se sećam, Dik Advokat, pa Pižon, pa Ćurčić, Drulović, Miha... Ko je bio još? Ja sam još kod Antića bio... Jedino Antić što je imao uspeh, ali ja sam bio klinac, tako da...

Za kraj, otkrio je šta očekuje sledeće sezone.

- Za mene je bilo iznenađenje da Čukarički ne uđe u plej-of, tako da eto, nek, mogu da kažem da nam prvi taj cilj bude da se vratimo u plej-of. Jer opet, mislim da ovde ima dosta mladih igrača i da ih treba istrpeti, da im treba dati šansu. Mi smo tu stariji da pomognemo. Za sada smo na dobrom putu, stvarno dobro radimo i ja sam lično zadovoljan kako sve to ide i mislim da smo na pravom putu i mislim da ove, ove sezone možemo da napravimo možda eto taj prvi iskorak da bude taj da da se da se vratimo u plej-of, jer mislim da je Čukaričkom tu mesto - rekao je Tomović koji je javno pohvalio i trenera Milana Lešnjaka:

- Moram da ga pohvalim ovako javno. Ima razumevanja prema nama starijima. Mislim, mi ne tražimo ništa, ali on nam uvek izađe u susret i prepozna situaciju kad treba da nas stavi sa strane i.. Hajde što je poseduje fudbalske kvalitete, trenerske te kvalitete, mislim da ovako kao čovek ima komunikaciju sa igračima i pre svega sa ovim mlađim. Dođe im kao kao otac, a i nama kao, kažem, kao neki psiholog. I to je jako bitno da, jer mi stariji smo prošli sve, ne možeš da nas naučiš kako se, ne znam, zaustavlja lopta, kako se odigrava pas. To je nešto što znamo, ali neke druge stvari, ovaj, koje su bitnije u toj komunikaciji i koju mi znamo da cenimo i sigurno ćemo mu vratiti duplo na na terenu.

(Telegraf.rs)