Partizanova čaša polupuna ili poluprazna: I pad je veličanstven let, ali je na kraju dana ipak - pad

Svojevremeno je Duško Vujošević, parafrazirajući čuvenog jugoslovenskog kantautora - Arsena Dedića, izgovorio rečenicu koja je u tom momentu odslikavala njegov neuspeh da se etablira u moskovskom CSKA (što mu je nesumnjivo pošlo za rukom u Košarkaškom klubu Partizan), i kojom je taj izolovani poraz prihvatio kroz spoznaju da je kao trener učinio sve što je do njega da do neuspeha ne dođe - “i pad je veličanstven let”.

Pad, ne fudbalera, već golobradih dečaka koji su u četvrtak nosili dres crno-belih protiv kiparskog AEK-a, dočekujući kraj utakmice u suzama, a znajući pak da su dali sve što su imali da se to ne dogodi, bio je doslovce – veličanstven. Neponovljiv, nabijen emocijama, koje su doživljavali i proživljavali sa 25.000 navijača, svesnih da neke stvari nisu urađene kako bi trebalo, ali voljnih da ostave sve po strani i stanu uz tim koji bi u nekim srećnim vremenima bio razvojni, dok mu na leđa nije natovarena sudbina velikana iz Humske.

Preporučujemo

Pogrešno postavljeni prioriteti

Partizan je u padu, to je činjenica, već dugo, godinama. Možda je ta sudbina, loša sreća, karma – kako god hoćete – kumovala rađanju novog talasa nesreće i u minulim mesecima (setimo se penala sa TSC u Kupu Srbije, drugog derbija). Možda je mogla da se izbegne na talasu euforije koja je zapljusnula Humsku od oktobra 2024. godine, kada je došlo do promene upravljačke strukture u klubu i kada su navijači (po)verovali da će, sem transparentnosti u poslovanju, novi čelnici doneti veću umešnost u organizaciji, planiranju i realizaciji prelaznog roka.

Foto: MN Press / Ivica Veselinov

Koliko je potrajala euforija (oko mesec dana), toliko je i istini trebalo da izađe na videlo – Partizan jednostavno nije postavio prioritete na pravi način, iako se sudbina “crtala” sama po sebi. Nije, pisali smo već, urađen nikakav posao u zimskom prelaznom roku, dok je letnji dočekan nespremno, tek posle Izborne skupštine, pod plaštom da Privremena komisija ne može da donosi važne odluke dok ne bude legitimno izabrana. Kao da je, da se ne lažemo, legitimno birana i pre nego što je postala privremeni organ i kao da je imala protivkandidate. Te konstrukcije u podeli moći u klubu iz Humske su dobro poznate poslednjih 11 godina i dobro je poznato po kom ključu se kadrira.

Kako bez Evrope naredne sezone?

Plan sa povratnicima nije uspeo, niko nije hteo u ovaj Partizan, ni bivši igrači, niti treneri, kako zimus, tako i nedavno, a nije da nije bilo pokušaja, pa je knjiga spala na decu i Bibarsa Natha, poput vaspitača u vrtiću razvojnog tima, koji je preko noći evoluirao u profesionalni. Kada sve to “pomnožite” aferama koje su ispratile odlazak Nihada Mujakića, golmana Aleksandra Jovanovića, te apsolutnom konfuzijom u slučaju Alda Kalulua, koji je sklonjen u ključnom momentu priprema, pred put na turnir u Moskvu, potom vraćen poluspreman za najvažniji meč na Kipru, jer drugih rešenja naprosto nije bilo, pa ponovo sklonjen na dan revanša – jasno je da ceh se negde morao platiti. S tim da bi taj ceh mogao da znači da će Partizan u narednu sezonu dodatno stegnutog kaiša, u položaju bavarske perece, zavisan od tuđe pomoći, milosti i pride javnih, ponižavajućih prozivki kada god se za to ukaže prilika.

Otuda je pad možda bio veličanstven iz ugla ponosnog posmatrača, jer su Partizanova deca, “dopingovana” neverovatnom energijom navijača sa tribina, verovatno pomalo poistovećenih sa ulogama roditelja koji nisu želeli da ih puste same među “odrasle”, nevina u celoj priči. Hrabra i dovoljno igrački drska da do poslednje kapi znoja brane svoj klub, dres i kuću, pa i da se pobiju na kraju utakmice, jer samo je to još ostalo, sve drugo su dali da epilog bude drugačiji.

Foto: MN Press / Ivica Veselinov

Nema krivice ni na stručnom štabu, jer se sa razvojnim kadrom, najmlađim u Evropi, koji mu je ostavljen da prođe četiri kola kvalifikacija i dohvati “zelenu granu”, pod parolom: to ti je - što ti je. i nije se moglo dalje od iskusnih Kiprana, teško će moći protiv još jače ukrajinske Oleksandrije, nabijene nacionalnim nabojem.

Nisu urađeni domaći zadaci

Krivica je na onima koji su zakazali sa planom, organizacijom tima, dopuštajući da Partizan, koji praktično živi od rezultata (za njih je usko vezana poseta, prodaja igrača), posle dva površno, očajno odrađena prelazna roka, započne evropski meč za goli život sa osmoricom fudbalera koji podležu bonus pravilu u Srbiji. Mimo najava zimus i proletos da će biti drugačije, koje su, opet preko noći, zamenili izgovori da nema novca, odnosno da od 265.000.000 registrovanih igrača na svetu (po statistici FIFA), tržište nikad nije bilo siromašnije i na njemu nema pojačanja za crno-bele.

Bez strategije, rizika, ulaganja, očito i sposobnosti da se pronađu i angažuju iole kvalitetni fudbaleri za malo ili nimalo novca (slobodni), uz koje bi deca stasavala, učila, umesto da nose breme koje je u prošlosti bilo preteško i za mnogo iskusnije, nije se ni moglo dalje od Kiprana. Ta sudbina je, što reče Srđan Blagojević posle utakmice, zapisana još u Larnaki, bolna “smrt” je samo odložena za Beograd. Da još više boli...

(Z. Ivković)