Ispovest navijača Sarajeva o tuči Hordi Zla s huliganima Leha, koji idu na Delije: “To su zveri…”

Fudbaleri Crvene zvezde u utorak uveče saznali su potencijalnog rivala u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, te će ako prođu Linkoln Red Imps, a važe za velike favorite, igrati protiv poljskog Leha iz Poznanja!

Leh je u prvom susretu na svom terenu demolirao islandski Brejdablik sa čak 7:1, te će gotovo izvesno u trećem kolu čekati Zvezdu, koja ima gol prednosti iz prvog meča sa Linkolnom.

Preporučujemo

Osim fudbalske strane, ovaj potencijalni duel izaziva sve veću pažnju i na navijačkoj sceni, i to u čitavoj Evropi, s obzirom na to da i Zvezda, ali i Leh, imaju navijače koji važe za jedne od najboljih na Starom kontinentu.

Ne treba previše govoriti o Lehovim huliganima, koji važe ne samo za jedne od najopasnijih i najboljih u Poljskoj, već i u čitavoj Evropi, s obzirom na to da im često nije strano da se potuku sa protivničkim navijačima.

U to su mnogi mogli da se uvere i pre deset godina, tačnije, 2015. godine, kada je Leh gostovao Sarajevu na Koševu, a poljski huligani prebili su Horde Zla, koje su bežale u svom gradu.

Upravo tih scena i tuče od pre deset godina, prisetio se i jedan od navijača Sarajeva, koji je učestvovao u svemu, te je do detalja opisao šta se sve dešavalo.

- Sve je počelo predveče. Ekipa sa Bistrika se okupila, zajedno sa par drugova sa Sedrenika, Vratnika, Čaršije… uglavnom cela raja iz Starog Grada. Sišli smo u grad. Pre toga, ekipa sa Bistrika napala je navijače Krakovije, to su Poljaci, i isprebijali su ih kako dolikuje. Sišli smo u grad, tražili smo ih, ali posle tog incidenta bilo je teško očekivati da ćemo ih više pronaći. Kod „Ginisa“ srećemo A.P., koji nam priča šta se planira za Vogošću i da je dogovor pao malopre, ide se tamo. Nama je problem bio prevoz, dva druga imaju auta, ali su oba na popravci. Pitali smo se šta ćemo i kako ćemo. A.P. kaže da može da nas smesti, ali nije to to, da se guramo… nekako nije imalo smisla. I, budale, mi odlučimo da idemo autobusom, nas 12 plati jednu kartu! Šta će vozač… Izašli smo, iskreno, nemam pojma gde, i krenuli ka školi u Vogošći, ili nekom terenu, nešto pre same Vogošće. Ja inače pojma nemam sa Vogošćom, bio sam dva puta u životu tamo - počeo je prisećanje za jednu od navijačkih stranica na Instagramu.

- Tamo se već okupljalo društvo, svi su se grupisali, mi smo ostali sa „Autlosima“ i „FGR“-om, jer smo s njima često u busu i u dobrim smo odnosima. Iskreno, mnogih stvari se već odatle i ne sećam, zbog svega što sam uneo u sebe, a i adrenalin je radio, znaš već gde ideš. Tamo ne ideš na „Štrumpfove“, „Lešinare“, pa ni na „Grobare“ ili „Delije“, ideš na zveri. Zbog toga smo se i naoružali, neko kamen, neko palicu, neko letvu, ako nema ništa drugo. Sećam se da je E.K. poneo katanu, „j*** ti samuraja“, a T.P. neku macolu, kao onaj Tor iz Marvelovih filmova. Ludilo. Znamo da smo ludi, ali su oni jači „na šake“. Retko ko može s njima „na ruke“, ja pogotovo nisam mogao. Zato sam poneo palicu već od kuće, specijalno pravljena. Nije bila za glave, već za tela. I tako, naoružali smo se i krenuli prema hotelu.

- Krenuli smo kroz neke zgrade, prelazimo most i vidimo „peticu“ (autobus), ali što je najjače, udaljava se od nas i ide u suprotnom pravcu od Vogošće. Prošli smo zgrade, izlazimo na prugu, tu sam zgrabio kamenje, samo što ga nisam u gaće trpao. Od pruge, preko neke ograde, vidiš ih, sede, opušteno, „kulijana“, i kad nas je bilo dovoljno, kreće povik: „Hajmoooo!“ Pale se baklje, zasipamo ih kamenicama, idemo prema hotelu. Oni beže unutra. Potpuno povlačenje, svi ti njihovi „huligani“, ljudi koji su, realno, kao i mi, ferka bi bila da su ostali napolju, ali oni beže u hotel. Policajac tu stoji, ništa. Kaže: „Dosta je, momci, vidite da su pobegli. Pobedili ste.“ Ali, 'ajde ti to objasni rulji. U tom trenutku i taj policajac ode sa kolegom, nigdе više policije. Hoćemo da zapalimo autobus, rušimo sve… tipično za naš mentalitet huligana. Dim se širi, ništa se ne vidi. E onda, krenu kamenice po nama.

- Ja, kao i uvek, budala. Gde drugi beže, ja idem napred. Kroz dim, kad sam video „mrcine“ kako im prilazim… sve u meni viče: „Gde ćeš bolan, alo! Poginućeš!“ Ali ja idem dalje. Vidim da neki beže, ali neki i idu napred. Najveći respekt za momke koji su ostali. Tada sam prvi put video formaciju „Terror Machine“, dva, tri reda s momcima koji drže stolice na glavi, četiri-pet u sredini bacaju kamenice, svi se pomeraju u istom koraku. Znači, vojska. Kad im priđeš, ne možeš ih ni kamenjem ni ničim dohvatiti do glave. Ali ako te nogom strefe, to su borci, ljudi spremni da istrče na Mont Everest. Tu već i ja počinjem da usporavam. Nije pametno ići napred, ali ni oni još ne kreću. Ali kad su krenuli… nikad neću zaboraviti taj osećaj. Svi u isto vreme: „AU!“, jedan korak. „AU!“, drugi korak. Dvojica mojih drugova su pored mene, ostale ne znam gde su. Ako bežimo, p****, ako ostanemo, budale smo. Povlačimo se laganim korakom, dok nismo u sebi odlučili, staćemo. Batine sam i ranije dobijao, j***š batine, kako se kaže: „Batine su gotivna stvar, skontaš il’ si čovek, il’ si p****“.  Zadužim onu svoju palicu  ona nije za glave, nego za telo. I vidim ih, kreću. Najvećeg čoveka u životu što sam video, ide na mene. Šta ću, skočim preko druga, i udarim ga palicom s desne strane po rebrima, pa kako sam vraćao, i s leve strane. Ali kad me frajer podigao… mislim da sam leteo, Bog te. Srećom, dolazim sebi brzo.

- Ovaj naš, što je bio sa mnom, zaleteo se sam na njih, ne znam šta mu bi, ali je primio dobre batine. Ne znam stvarno šta je očekivao... Hvala Bogu, čovek koji živi odmah iznad, u nekoj kući tamo, bez razmišljanja je pristao da ga odvede na urgentni, svaka mu čast, nikad nisam saznao ko je, ali respekt. Vraćam se, već je haos. Pola sata je prošlo od tog belaja, a meni se činilo da je trajalo samo minut. U povratku srećem i ove moje havere s kojima sam krenuo. Ali najjače od svega, u toj frci sretnem V.Š., koji mi hladno kaže: „Hoćeš u haustor da povučemo?“ E, rek’o, svašta.

- Vidim – prvi red i dalje stoji. E.K. maše onom katanom, oni ne smeju da priđu nikako. Drugi maše macolom, ali katana… ona nas je održala veći deo vremena. Okrenem se, vidim A.P, krvava noga, ide i on. Vidim, razni likovi idu nazad, ljudi više nemaju snage. Linije su nam odavno pale, sad je stvarno vreme za povlačenje. Nađem rođaka i havera, i krenemo nazad. Ali nemamo prevoz. Ako murija dođe, pušiona, ako ovi dođu, ja pravo prema policiji bežim. Prođe jedno auto, ništa. Drugo, ništa. Nailazi neka crna Alfa. Vičemo: „Stani! Stani!“ Momak ne konta šta je. Rođak, budala, skoči mu na haubu da ga zaustavi. Momak nas pusti, uđemo unutra. On živi tu negde blizu i odbaci nas bukvalno do pumpe na Ciglanama. Nije hteo ni marku da uzme, a mi mu uzeli veliku uslugu, ko bi te vozio tako. Svaka čast i njemu.

- Ulazim u pumpu, radnik me gleda i kaže: „Momak, šta ti je sa nogom? Operi to, idi u bolnicu, šta je to?!“ Kad sam pogledao, cela noga krvava, rupa u nozi, kost se vidi! Ja ništa nisam ni osetio, od adrenalina, svega što se dešavalo… nisam ni pogledao sat vremena šta mi je sa nogom. Kontam: ako odem na urgentni, možda policija tamo čeka. Ali me rođak nagovori: „Ma, j**** policiju, rana ružna do bola!“ A svakako sam i trebao da odem na urgentni da posetim E.P, koga smo jedva izvukli iz batina, jer je sam završio razbijen. Dolazim tamo, nema još policije, ali ima Poljaka. Ulazim, kad mi prilazi neki Poljak, ono zverina. Reko, „Šta sad, neću se valjda i ovde tući?“ A on mi pokazuje palčeve gore i kaže: „Good fight, good fight.“

- Iskreno, za nogu se nisam ni brinuo previše, bilo mi je bitno da vidim druga. Došao sam da pitam gde je i kako je. Kažu mi da ne mogu još da ga vidim, tek sutra ili prekosutra, šiju ga, biće na poluintenzivnoj ili intenzivnoj, ne sećam se tačno više. Meni na urgentnom očiste ranu, taj užasni otvor zašiju. Nije strašno, manji je otvor, ali opet, videla se kost. Valjda me kamen pogodio, ne znam tačno. Posle toga sam otišao u kafić na Sedreniku, gde su dolazili i ostali koji su išli sa mnom, jer mnoge u onoj frci nisam ni video, nisam znao ni da li su dobro. Gore nas dočekuju i TM Mahala i „Štrumpfovi“, zezanje sa njima, kažu: „Niste normalni.“ I tako, priče, komentari, svi u šoku, ali i smeh.

Foto: Peška Stanislav / ČTK / Profimedia

- U kafiću smo ostali celu noć. Ujutru sam otišao do devojke, istuširao se, presvukao, pa opet na urgentni. Drug mi završio sa trideset i nešto šavova, bukvalno natečen, modar, sve strašno izgleda. Sad je hvala Bogu sve u redu, ostaće ožiljak, ali ko i nema ožiljaka... I onda se otišlo na tekmu, i to je to. Mnoge stvari možda i nisam rekao, jer se čovek ne seća svega. Ali ono čega se sećam, bilo bi mi krivo da nisam otišao. I drago mi je što sam bio.

- Znam da smo usred tog haosa nešto pričali da bacimo šok-bombu među njih, jer je neko imao jednu, ali na kraju nije završila kod njih. Bilo je čak i par pucnjeva, ali u vazduh. Uglavnom, opšte ludilo, haos totalni. Bežali su oni, bežali smo i mi… i to više puta. Iskreno, bio sam iznenađen koliko dugo smo im stajali na crti. Kad pogledaš sve to u globalu, odmah ti bude jasno, oni su zveri, j***** gladijatori, njima su tuče stil života. A mi… kod nas ima svega. Od starijih do mlađih. Od „pozitivnih klošarčića“ do raje sa fakultetom, pa čak i porodicom. Baš svega.

- Kod njih je to razrađen životni stil. Znaju kako da se ponašaju, kako da se kreću… kako da se sinhronizovano pomeraju kao vojska, kako da se postave… A mi smo im, ono, izleteli na crtu kao raja protiv raje, a ne kao protiv organizovane ulične paravojske. Zato i kažem da je ono sve, itekako korektno i pošteno kada se uzme u obzir ko je s kim bio. Realno gledano, ne verujem da bi više od dve-tri grupe sa prostora bivše Jugoslavije moglo da se nosi s Poljacima i Rusima. Jer oni su... gladijatori. Jedini način je na ovaj naš način, da ih napadneš i udaraš svim i svačim, šta ti padne pod ruku. Nema druge. Nemoguće je drugačije - ispričao je navijač Sarajeva.

Ostaje nam da vidimo kako će izgledati susret Delija i navijača Leha, pogotovo što su navijači moskovskog Spartaka, koji su inače u bratskim odnosima sa Delijama, u dobrim odnosima i sa navijačima Leha, te bi to moglo uticati na razvoj situacije. Bilo kako bilo, biće vrlo zanimljivo na tribinama.

(Telegraf.rs)