Klubu, igračima, treneru i navijačima Partizana: Važno je!

Važno je u ovom trenutku, bilo je važno pred AEK, iako se znalo da razočaranje nije isključeno, ali da postoji još jedna šansa u Ligi konferencije, bilo je važno prošle i pretprošle godine, kada je Evropa ostala samo san, a klub zbog toga duplirao dugove i našao se u poziciji da grca i krpi kraj s krajem. Bilo je važno pre pet, deset i 50 godina, zapravo oduvek je važno, jer to razlikuje prosečne od ambicioznih, ravnodušne od motivisanih, male od velikih, a Partizan je, u kakvoj god epohi živeo i preživljavao i, ma koliko se neko trudio da pobriše prošlost u nekoliko godina i nametne drugačiji poredak, bio i ostao veliki.

Klub koji ne priznaje Kubertenovu, odnosno parafraziranu izreku biskupa Etjena: “Važno je učestvovati”, jer takav vid relativizacije u navijaču crno-belih izaziva ravnodušnost, koja se ubrzo transformiše u ljutnju, potom i gnev. Zato je predstojeći meč sa Oleksandrijom važan kao da je finalni, a ne kvalifikacioni, zato su i izazovi koji slede, ako se Ukrajinci pošalju u “arhivu” još važniji, jer jednako određuju sudbinu, rekosmo već, redom - kluba, igrača, trenera, navijača. Svakoga iz različitog aspekta, no, sa jednim zajedničkim imeniteljom – Partizanom kao celinom.

Preporučujemo

Dve godine posta mnogo, tri-užas

Zašto kluba? Zato što je Partizan u minule dve godine “učestvovao” u kvalifikacijama za Evropu, prošloga leta imao čak tri pokušaja da se domogne grupne faze i – nije uspeo. Posledice su bile gotovo fatalne, klupski dug je narastao sa 30 na preko 50 miliona evra. Vrednost igrača je, sem u jednom kratkom periodu kada je tim bio prvoplasirani u mandatu Igora Duljaja i uspeo da pobedi favorizovanu Crvenu zvezdu (prodati Belić, Ilić, kasnije Baždar, Severina i Saldanja), drastično opala. Pride je opao i ugled, jer niko neće da dođe, a u to se uverila i sadašnja Uprava, da igra ili trenira u “kukuruz ligi”, u kojoj je samo jedna jedina stvar očekivana, nepromenljiva godinama unazad i poznata već krajem avgusta, iako se lovorike dele u junu. Povrh svega, nema novca od UEFA nagrada, koji možda nekome ne znači puno, ali Partizanu u ovoj situaciji znači sve, jer u protivnom zavisi od drugih, a ta “ljubav” iz interesa je, ispostavilo se mnogo puta u minulim godinama, skupa i izuzetno bolna.

Foto: MN Press / Ivica Veselinov

Evropa je najbolji izlog za igrače

Zašto igrača? Zato što ne postoji bolji “izlog” za mlade fudbalere od Evrope. Partizan u ovom trenutku, silom prilika, forsira priču sa podmlađenim sastavom i od velike je važnosti da “klinci” osete barut jačeg takmičenja, ali i da se u najboljem svetlu predstave van granica Srbije, pošto će od toga imati koristi i oni, ali i klub koji želi da se vrati nekadašnjem metodu rada.

Primer Stahinje Pavlovića, od pre nekoliko godina, možda najbolje oslikava koliku razliku u ceni donosi igranje u evropskom takmičenju, odnosno koliko jedna odluka može da doprinese igraču i klubu. Pavlović je leta 2019. godine imao dogovoren transfer u Lacio, posle nekoliko meseci igranja u Superligi, a cifra je dosegla oko 5.000.000 evra, pošto se radilo o vrhunskom talentu. Italijani su, uz pomoć agenata sa naših prostora i tamošnjih medija, pokušali da “ubiju” cenu poslednjeg dana prelaznog roka (spustili na 3.000.000), znajući da crno-belima “gori”, ali je Partizan, i tada u opštoj besparici, odlučio da odbije i rizikuje. Bio je to kraj avgusta meseca.

Crno-beli su se potom plasirali u grupnu fazu Lige Evrope, Pavlović je igrao sjajno protiv Mančester junajteda, AZ Alkmara, Astane, dominirao je u večitom derbiju, a već 1. decembra je ugovoren transfer u Monako, koji je, sa bonusima, iznosio 12.000.000 evra. Ako sagledamo činjenicu da u sastavu trenutno igra sedmorica ili osmorica momaka koji su jedva “dobacili” ili “prebacili” 20. godinu života, jasno je da bi crno-beli uz jasnu strategiju i evropski “izlog” mogli makar delom da ponove takav transfer.

Foto: MN Press / Ivica Veselinov

Prilika i za Srđana Blagojevića

Zašto je važno treneru i stručnom štabu? Jednako kako je važno igračima da se domognu grupne faze, toliko je važno i onome ko ih predvodi – Srđanu Blagojeviću. Nikada nećemo saznati kako bi šef struke sa svojim stručnim štabom funkcionisao da u rosteru ima Vladimira Stojkovića, Nemanju Miletića, Strahinu Pavlovića, Bojana Ostojića, Slobodana Uroševića, Sašu Zdjelara, Bibarsa Natha u prajmu, Zorana Tošića, Takumu Asana, Sejdubu Sumu iz drugog mandata, Umara Sadika, da na klupi čekaju Lazar Marković, Đorđe Ivanović, Igor Vujačić, Filip Stevanović, jedan od najvećih talenata u to vreme na evropskom nivou...

Verovatno bi daleko lakše i sam Blagojević mogao da se istakne, predstavi u svom poslu sa takvim kvalitetom, iako je Partizan uvek dobra platforma, da dođe do rezultata, “zakuca” transfer na Bliski istok i obezbedi unuke. Umesto toga, deo je podmlađenog projekta kao i ceo klub, mada verovatno ni sam nije priželjkivao da to bude baš u tolikoj meri, no, iz kože ne može. Preživljava i proživljava sve sa momcima koji su mu povereni, rešavajući sa klubom probleme na dnevnom nivou i sigurno priželjkuje značajniji uspeh. Jer, uspeh, plasman u Evropu, ogledalo je i njegovog rada, koliko i rada kluba, i sigurno mu može promeniti trenersku sudbinu na ovaj ili onaj način (pogledati u arhivi pod “Aleksandar Stanojević prvi, drugi, pa treći mandat”).

Foto: MN Press/Ivica Veselinov

Rezultat dovodi navijače na tribine

Na posletku, zašto je zbog navijača važno da klub obezbedi Evropu. Hteo to neko da prizna ili ne, navijači Partizana, sem u slučaju košarkaškog kluba koji im je decenijama Ahilova peta (sa razlogom), u dobroj meri robuju rezultatu. Legitimno. Međutim, amplitude između sreće i tuge, podrške i osporavanja, često su zapravo krajnosti kojima je teško dokučiti. Dakle, iako su se gotovo roditeljski vezali za ovaj mladi tim Partizana, shvativši da klub nema ni mogućnosti ni operativnih sposobnosti da dovede istinska pojačanja, može se dogoditi da u slučaju neuspeha ili nečega što im zasmeta u klubu - naprosto “ispare” sa tribina.

Krajem oktobra su pred punim stadionom dočekali nove čelnike, početkom decembra su, nezadovoljni onim što vide, čuju, osećaju – nestali, te je na utakmici sa Radničkim iz Niša bilo svega 400 gledalaca Sedam meseci kasnije su ponovo puni entuzijazma, jer su kvalifikacije tek počele, pa u toj deci, bez obzira što su negodovali aktivnostima u prelaznom roku, vide nekakvu borbu, bunt, saosećaju sa njima i trenutno su uz njih punim kapacitetom.

Dakle, sve je varijabilno, ali opet se sve vrti oko suvog rezultata, koji je Partizanu kao klubu u ovom trenutku neophodan kao hleb nasušni. Rezultat u modernom fudbalu znači ugled, status, priliku da plasirate i prodate “proizvod”, znači i navijače na tribinama. U slučaju crno-belih posebno i, makar donekle, znači i - slobodu. Slobodu, koja iole garantuje da neće morati da sačekuju nečiju miliost, da se na tome ponizno zahvaljuju i potom čekaju da im neko drugi ispisuje sudbinu.

Zato je važno da Oleksandrija u četvrtak, pred punim tribinama, ode u prošlost, da posle toga Evropa ponovo “svrati” u Humsku i da ostane makar do kraja jeseni. U suprotnom, slušaćemo (i čitati) svakojake izgovore koji će biti samo relativizacija neuspeha s predumišljajem.

(Telegraf.rs)