On je srpski atletski junak: Dragiša napunio 53 godine, ali se i dalje takmiči sa najboljima, ima jasnu poruku

Mnogi ljubitelji atletike iznenadili su se danas kada su na Državnom prvenstvu u Kraljevu u spisku takmičara videli i jednog takmičara koji je rođen 1972. godine. Ne, to nije bila greška, Dragiša Rusov prkosi svom godištu, a i dalje ostvaruje sasvim respektabilne rezultate u najjačoj konkurenciji.

On je danas učestvovao u trci na 100 metara, gde je na kraju zauzeo poslednje mesto u svojoj grupi sa vremenom 12,59 sekundi, što je bilo za oko dve sekunde sporije od pobednika grupe, Bogdana Vidojkovića (10,64), a koji je imao i najbolje vreme generalno od svih takmičara.

Preporučujemo

Odmah posle trke, ekipa Telegrafa koja se nalazi na takmičenju u Kraljevu zaustavila je Dragišu, kako bi ga upitala šta je to što mu i dalje održava motiv da se takmiči i sa 52 napunjene godine.

- Trka je bila odlična, s obzirom da sam trčao najbolji rezultat u svom životu, što je 12,59 sekundi. Znaće ljudi koji prate atletiku, koliko je to zapravo zadovoljavajući rezultat - rekao je za početak Dragiša, pa se nadovezao:

- To je duga priča, ali mogu da kažem da sam se u poslednjih devet godina aktivirao, od kako se moja mlađa ćerka takmiči u Vojvodini. Ja sam našao slobodnog vremena za sebe, to sam iskoristio na ovaj način i sada sam učesnik svetskih veteranskih takmičenja. Mi veterani nemamo mnogo prostora u regionu, a ovo mi dođe kao dobra provera onoga što sam trenirao.

Kaže da mu uopšte nije čudno što se takmiči i sa tri decenije mlađim takmičarima, već da ide od godine do godine i da pokušava da pomeri granice.

- Iskreno sam se već navikao na to, jer sam dugo u tome. Ovo mi je ko zna koje seniorsko po redu. Poznaju me momci, nekako sam se adaptirao. Razlika u godinama nije problem. Znate kako, sada kada bih rekao dokle mogu, to je upitno. Sprint je naporan, posebno za osobe u godinama poput mene, dosta je naprezanja, potrebno je naći balans. Radim to sa svojim trenerom, prilagođavam sve, dosta je istezanja. Planiram godinu za godinu, imam plan za sledeću godinu u Torunju. Takvi su mi planovi. Pomeramo granice.

Na kraju je otkrio i šta je to što mu kažu ćerke, ali i porodica zbog takmičenja.

- Pa, dve ćerke. Jedna starija završava medicinu, a druga je posle atletike prešla da studira novinarstvo. Tako da, svi su prihvatili to, prvo okruženje i porodica su me gledali čudno, ali kada su rezultati počeli da dolaze, stigla je podrška i respekt. To znači, to me tera dalje da nastavim da se takmičim. 

(Telegraf.rs)