Neverovatna priča Meksikanca koji izvodi magiju na ulicama Beograda: "Voz mi odsekao nogu, želim na Marakanu"

Poslednjih nekoliko dana po društvenim mrežama se vrte snimci momka bez noge, na štakama, kako na ulici pravi trikove sa loptom i zabavlja vozače i prolaznike. Mi smo ga sreli u subotu rano ujutru, na raskrsnici ulica Jurija Gagarina i Antifašističke borbe kako žonglira loptom, odnosno pimpuje i pozvali smo ga da nam se pridruži u redakciji i ispriča nam svoju priču.

Ljubazno nam je na engleskom rekao da želi sa nama da podeli priču, a takođe je hteo da nam pokaže svoj performans i pred kamerama. Odvezli smo se zajedno do naših prostorija i tada nam je ispričao svoj put do Srbije. Saznali smo da je u pitanju Meksikanac, rekao nam je da se zove Emanuel Galvan Ernandez (37) i da dolazi iz Halapa, kao i da se bavi fudbalom za ljude se amputiranim delovima tela.

U pitanju je sport koji se igra sa sedam igrača na terenu, šest u polju i golmanom. Igrači na terenu koriste štake i igraju bez proteze koja menja nogu, dok golman ima amputiran deo gornjeg dela tela i takođe ne koristi protezu. U pitanju je sport koji ujedinjuje sve one koji vole fudbal, ali zbog vidljivog problema ne mogu da igraju igru u izvornom obliku.

Nakon što nam je pokazao kako radi neke od svojih trikova, brzo smo se "prešaltali" na španski, shodno poznavanju jezika naše novinarke i tada smo saznali da je Emanuel u Srbiju došao pošto mu je isteklo dozvoljeno vreme boravka u Evropskoj uniji, tačnije u Nemačkoj.

- Pa, došao sam jer sam ostao bez tima. Trenutno, zbog problema sa papirima, nisu mogli da me registruju i onda sam počeo da radim na ulici, fristajl. U Nemačkoj su mi rekli da mogu da dođem ovde dok mi se ne obnovi vreme i da se onda vratim u Evropsku uniju.

Pitali smo ga potom da li se on profesionalno bavi fudbalom i tada nam je objasnio o čemu je reč.

- Može se tako reći. Nemam papire da budem stalno u EU, ali me angažuju na osnovu pojedinačnih utakmica.

Nije želeo Emanuel da rizikuje da ostane na teritoriji EU, kasnije da dobije i zabranu boravka, zbog čega bi morao na neko vreme da zaboravi na svoj san, a to je igranje fudbala i pored toga što nema jednu nogu. Srbija je za njega bila opcija koju je hteo da iskoristi. Objasnio nam je i odakle dolazi.

- Pa, iskreno, već sam neko vreme želeo da dođem u Srbiju. Inače, iz grada sam koji se zove Halapa, država Verakruz u Meksiku. Planirao sam da ostanem jedan ili dva meseca ovde, ali ću ostati ovde sva tri meseca.

U Nemačkoj je bio ukupno mesec dana, a prethodno je igrao i u Engleskoj...

- Bio sam u Nemačkoj mesec dana, u timu Kelna, a pre toga sam bio u timu Njukasla u Engleskoj.

Opisao nam je kako je izgledao njegov fudbalski put za amputirane u Srednjoj i Južnoj Americi, potom i evropske početke.

- Počeo sam da igram fudbal za amputirane u Meksiku, šest meseci, pa sam tražio priliku da igram u inostranstvu, želeo sam da budem prvi meksički fudbaler koji će igrati međunarodno. Dobio sam priliku u Kostariki i bio tamo dve godine, osvojili smo prvenstvo. Potom sam otišao u Panamu, radio na ulici, ali sam trenirao i sa njihovom reprezentacijom. Igram i za tim iz Kolumbije „Guerreros de Santander“, a povremeno idem tamo kada me pozovu. Radio sam i u Ekvadoru, u Kitu. Onda sam odlučio da pokušam u Evropi — dobio sam priliku u Romi, igrao sam jednu sezonu, čak i porrd Simonea Perote, svetskog prvaka. Potom sam bio u Laciju, ali zbog problema sa sponzorima sam otišao u Milano da radim fristajl. Posle toga sam našao priliku u Njukaslu i Kelnu.

Njegov život pre igranja fudbala izgledao je poprilično monotono, uz to nije bio zadovoljan načinom života i uslovima u Meksiku, što možete da pronađete u drugom delu naše priče. Opisao je i kako je izgledao njegov tragičan slučaj.

- Pre nego što sam počeo da igram fudbal, radio sam kao učitelj, ali nisam bio zadovoljan životom ni poslom. Počeo sam da treniram, trčim, i onda sam upoznao fudbal za one sa amputiranim delom tela, pre pet godina konkretmo. Moj nesrećni slučaj se desio kada sam se vraćao sa utakmice u svom gradu, imao sam slušalice i nisam primetio voz na pruzi. Voz mi je otkinuo deo noge, a u bolnici su mi, zbog rizika od gangrene, amputirali veći deo desne noge.

Od momenta nesreće do pronalaženja fudbala on je predavao engleski deci od šest do deset godina u Halapi u Verakruzu. To ipak nikada nije voleo...

- Iskreno, nikad mi se škola nije previše dopadala. Sada, kada sam pronašao fudbal za amputirane, posvetio sam se tome, iako su mogućnosti ograničene. Najviše sam radio fristajl na ulici.

U Meksiku i dalje živi njegova bivša supruga, sa kojom ima ćerku.

- Majka moje ćerke sada radi na mom mestu. Pomažemo jedno drugom — ja radim u klubovima kada imam utakmice, a kad nemam, radim na ulici. U fudbalu sam poslednjih pet godina - rekao nam je Emanuel, a u nastavku priče i opisao zbog čega nije zadovoljan životom u Meksiku, dodao da šalje novac svojoj ćerki i da mu ona mnogo nedostaje. Taj deo priče ćete uskoro pronaći na našem sajtu.

Na kraju je sportske priče istakao je da zna za večite rivale iz Beograda.

- Znam za Crvenu zvezdu i Partizan. Gledao sam utakmicu Zvezde pre par dana - rekao je Emanuel, misleći na duel protiv Leha u Poljskoj.

Na kraju je istakao da je uživao gledajući snimke Predraga Mijatovića po internetu.

- Samo sam čuo za Mijatovića, preko Fejsbuka. Nisam se setio da je igrao za Real Madrid - rekao nam je nakon pitanja da li za njega zna iz madridskog Reala.

Kada je u pitanju njegov omiljeni fudbaler, tu nije imao dilemu.

- Maradona, zbog stila i priče o uspehu. Od Meksikanaca, Ugo Sančes, a trenutno mi se sviđa stil Nejmara.

Na kraju smo ga pitali da li bi možda želeo da poseti utakmicu Crvene zvezde uskoro, pošto je istakao da mu je ona draži beogradski klub.

- Da, naravno. Zapravo, onog dana kada smo gledali utakmicu kod kuće, pitao sam osobu sa kojom sam gledao koliko košta karta za stadion. Čak mi se juče jedna osoba približial da mi pomogne, i rekla mi je ja sam sa Zvezde, ili ne znam šta već. Rekao mi je da košta oko 2000, ili 3000. Imam tu ideju da odem na stadion, da ga vidim i da vidim tim kako igra - kroz osmeh nam je rekao Emanuel Galvan Ernandez.

(Telegraf.rs)