Partizanov susret sa surovom realnošću

Kada sklonite u stranu romantizovane misli o mladom timu, možda najmlađem koji je ikada startovao u večitom derbiju, sjajnu atmosferu, navijače čija podrška je verovatno doprinela da igrači, odnosno bar većina njih, prevaziđe realne mogućnosti i kvalitet, kako u Evropi, tako i u prvenstvu, dođete do surove spoznaje da Partizan debelo kaska čak i za onakvom Crvenom zvezdom. Tome u prilog, pedantni hroničari su izbrojali da crno-beli nemaju pobedu u 16 minulih derbija, a pitanje je kada će je i ostvariti, jer razlika u kvalitetu dva tima je drastična, neuporediva u novijoj istoriji dva velikana srpskog fudbala.

Kažu da novac nije uvek presudan u fudbalu, da vrednost tima i ulaganja nisu uvek ključ uspeha, u šta se, recimo, upravo Zvezda uverila u nedavnim susretima sa Pafosom, u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Ali, ta i takva Crvena zvezda, sa verovatno najstarijim, najsporijim, možda čak i najslabijim timom koji je kročio u Humsku u minule tri ili četiri godine, bez klasičnih krila, ali sa jasno izraženim individualnim kvalitetom pojedinaca, za Partizan je u ovom trenutku – nedostižna.

Preporučujemo

Time bi najviše trebalo da se pozabave čelnici Partizana kada budu planirali buduće prelazne rokove, ako uopšte kane, kako se pojedini od njih u populističkim govorancijama “busaju” po podkastima, da prvo priđu, pa i preuzmu primat od najvećeg rivala. Ukoliko je, pak, u pitanju čista trgovina, smanjenje dugova po principu kupi jeftino-razigraj-prodaj brzo i što skuplje, bez krajnjeg rezultatskog cilja, valja i to pošteno, javno reći, bez davanja lažnih nada javnosti, navijačima.

Skupa škola sa jačim od sebe

Daleko od toga da su mladi fudbaleri Partizana razočarali u susretu sa surovom realnošću, no, neke stvari ne idu na silu i preko reda koji je u Partizanu postavljan decenijama unazad. Rekosmo već, nekolicina njih je pred punim stadionom prevazišla realne mogućnosti, u derbiju, ali i ranije. Nekolicina je, pak, imala taj usud da se praktično “ne pojavi” protiv Zvezde, da ih “pojede” pritisak velikog meča, iako su ciljano medijski eksponirani do tačke pucanja. To se na kraju i obilo o glavu, pa igrački performans za skaute i prodaju nije bio ni blizu očekivanog, a izostao je i rezultat koji bi makar podgrevao nade.

Sa tim usudom i ko zna koliko njih se iza kulisa borio i sam Srđan Blagojević pripremajući meč protiv tima u koji je uloženo 20-tak miliona evra samo ovoga leta. Pokušavajući da na uštrb forme, pa i kvaliteta nekih svojih izbora prati impuls kluba. Tako je na klupi na kraju završio Janis Karabeljov, a bilo je jasno da je već nekoliko utakmica unazad Bugarin, u ovom trenutku, u daleko boljem stanju i od Ognjena Ugrešića i od Vanje Dragojevića.

Bila je to skupa škola mladim momcima sa daleko kvalitetnijim igračima poput Hendela, Elšnika, Ivanića ili Kataija (uz rezerve koje su kasnije dobile priliku), koji su tek na momente, najviše pred kraj meča popuštali i dopuštali da crno-beli deluju opasnije, iako je stvarnost zapravo surova. Jer, da se ne lažemo, ni favorit, bez obzira na izgovore o budućim izazovima u Evropi, nije delovao kao tim koji je fizički spreman, u igračkom ritmu, niti spreman za najveće napore.

Svakako je to bila i smernica Blagojeviću, ali i svima u klubu da će se, kakav god viši cilj bio postavljen za dobrobit Partizana, na kraju sve ogledati i meriti kroz “suvi” rezultat. Kao što nikoga za sedam dana neće biti briga kakav je utisak ostavio tim ili neki igrač u susretu sa daleko jačom Crvenom zvezdom, jer će letimičnim pogledom na neku od platformi konstatovati - poraz, tako na kraju dana (čitaj: sezone), nikoga neće zanimati ko je prodat, za koliko ili koliki je klupski dug, već šta je osvojeno (izuzev drugog mesta) u domaćim okvirima.

Parametar vrednosti će biti samo dostignuće - učinak, trofeji kojih u Humskoj nema godinama, kao i Evrope koja je nedavno izmakla treći put u nizu. Jer, naprosto to je Partizan, klub koji možda trenutno robuje na svim poljima, ali nikada nije trpeo prosek, ni na terenu, niti u foteljama.

(Telegraf.rs)