Fudbaler iz Novog Sada ispričao zgodnoj voditeljki Arene priču od koje ćete zaplakati: "Spavao sam pod mostom"

Dve godine je Džon Meri u srpskom fudbalu. Posle boravka u Kini, proveo je sezonu u Novom Pazaru, a sada je deo Vojvodine. Retko ko zna da je iza njega veoma teška životna priča od koje idu suze na oči.

Sve to je ispričao u emisiji "Oni vole Srbiju" kod prelepe voditeljke TV "Arena Sport", Kristine Tomić. Istakao je da je sve krenulo ka da je morao da se odseli iz Nigerije u Kamerun, kako bi potražio bolji život. Zbog toga je zamrzeo religiju.

Preporučujemo

- Teško, teško putovanje, ne bih išao u detalje, jer je previše emotivno. Tamo su me prihvatili u crkvi, i pitaju me ljudi zašto ne verujem u religiju. Izvinjavam se svima onima koji veruju u religiju, ali ona je meni odvratna. Zašto to kažem? Primio me je jedan čovek u crkvu, sveštenik koji je bio divan čovek, pružio mi je smeštaj i ostalo, sklonište. Išao sam na testiranja na klubove u Kamerunu, u Bamdindi. 

Otkrio je i zbog čega ne voli religiju, te da je posle traumatičnih događaja morao da spava pod mostom i pere sudove za hranu kako bi preživeo.

- Jednog dana je biskup posetio taj bogoslovski seminar i ugledao mene. Pitao je da li se ja tu školujem. Sveštenik mu je rekao da nisam njihov đak, ali da mi je dopustio da koristim smeštaj dok ne nađem sovje mesto pod suncem. Biskup je na to odvratio da nemam prava da budem tu i da moram da budem izbačen. I tu počinje moje strašno putovanje, otišao sam odatle, spavao sam pod mostom kao izbeglica, nisam imao kuda, i po kiši i po suncu. Sve me je to kao mladog jako izmorilo. Sve dok jednog dana nisam počeo da igram u trećoj ligi i napredovao i upoznao divnog čoveka koji je sada moj stric. Takođe zahvaljujući njegovom bratu, koji je moj drugi otac. On me je primetio, video kako treniram i igram utakmicu protiv jednog vrhunskog kluba. Tog dana smo pobedili, ja sam asistirao i dao gol. Pozvao me je i pitao da li su mi roditelji tu, rekao sam da nisu i da su Nigerijci. Pitao me je da li imam ikoga ovde, rekao sam mu da sam sam. "Pa gde si smešten?" - Ispod mosta. "Kako jedeš?" Odem u restoran, perem sudove, a onda mi na kraju daju da jedem. Tako se preživljava, tako se zarađuje novac.

Čovek mu je pomogao da nekako stane na noge...

- Onda je zvao moje roditelje, pričali si su da koegzistiramo, tako da ima dve porodice. Zvali su me u nacionalni tim za igrače do 17 godina dva meseca kasnije, dao mi je kamerunsku ličnu kartu i odveo me je u imigraciono da mi sredi pasoš. Kako je to moguće? Nemam nikakva prava, nikakav osnov da postanem stanovnik. Rekao mi je da ne brinem, da se o svemu dogovorio sa porodicom. 

Vrlo brzo je postao stanovnik Kameruna i dobio je tamošnje papire, pa je priča dobila divan epilog.

- Ja pogledam ime Džon Meri Uzuegbuan Honi. Pitao sam ga ko je taj Honi? To je naš sin, moj brat ti je otac, a ja sam ti stric. Zaplakao sam, verovao sam da na svetu nema dobrih ljudi. Naoko su lepi, a u sebi puni zla i obmane. Tako da sam ja stalno uzimao, nisam znao kako da dobijem nešto, to je jedan od najdivnijih momenata u mom životu. Shvatio sam da koliko god zli ljudi mogu da budu, da ima dobrih momenata, da su kao anđeli i dođu i okrenu ti život. 

(Telegraf.rs)