Od radosti do propasti: Iz Partizana pre mesec dana najavili trofej(e), ali ostali zakopani u čivijaškom blatu

Krajem septembra, dok je kucao od vrata do vrata državnih kabineta tražeći milosnu ruku spasa i novu transakciju od 2.500.000 evra poreskih obveznika, koja će zaokružiti vanvremensko, nikad viđeno poslovanje u sportu (nema novca od Evrope, prodaje, a smanjuje se dug), potpredsednik Partizana Predrag Mijatović je izgovorio rečenicu, kojom je valjda i sam želeo da amortizuje neprijatnost u sopstvenom i stomacima navijača pokušavajući da skine sa vrata UEFA monitoring:

- Na kraju ove sezone ćemo biti u borbi za neku radost. Ne mogu sad da obećam, jer ne volim da obećam pehar, samo sulud čovek može sada da kaže: „Ej, bićemo prvi“. To ni u Realu ne mogu da izjave, ali smo definitivno na pravom putu - rekao je Mijatović, koji se, za razliku od nekih kolega čelnika, još uvek ne krije od javnosti, mada pažljivo i, gotovo po pravilu, bira pogrešne trenutke da se obrati.

Preporučujemo

Trener je odgovoran, ali nije jedini

Mesec dana kasnije, najavljenu radost je zamenila propast. Klub iz Humske je eliminisan u prvom kolu Kupa Srbije od prvoligaša Mačve i na putu je ne ka radosti, već ka rezultatskom – ambisu. Osmu godinu u nizu.

Po “difoltu” odgovornost je prvi preuzeo trener Srđan Blagojević i to s razlogom. Tim nije bio dobro pripremljen za utakmicu, iako je eliminaciono takmičenje u pitanju, govor tela igrača je svedočio kao da su naterani da igraju, kao da im je ispod časti što moraju na teren protiv “tamo neke Mačve”. A, već danas bi, da mogu da vrate vreme, verovatno izgledali i odigrali potpuno drugačije, jer su svesni da će u istorijske almanahe, na crnim stranicama kluba, biti “dopisani” uz generacije koje su ispadale od BSK iz Batajnice, Radničkog iz Sremske Mitrovice... Zajedno sa trenerom, ali i čelnicima Partizana.

Dakle, Blagojevićeva odgovornost zadire u pripremu, donekle i potcenjivanje protivnika iz nižeg ranga kombinovanjem sastava, ali i odlukom da se na utakmicu u Šabac putuje na dan odigravanja. Sve to navodi na olako shvatanje trenutka, željom za pukim odrađivanjem posla sa kojim su se izgleda složili svi sem “nabrijanih” Šapčana, dobro upućenih u stavove i odluke druge strane...

Foto: MN Press / Nebojša Paraušić

Niz pitanja za čelnike

Kada, pak, prevaziđete “površinski sloj” raspodele odgovornosti, postaćete svesni da ona seže mnogo dalje od same struke i Blagojevića, momentuma meča sa Mačvom, igračkog kadra za koji samo potpuni laici nisu mogli da pretpostave i naslute da ima i te kako ograničen “rok trajanja” i jasno definisane limite, daleko ispod standarda veličine Partizana.

Tu se vraćamo četiri meseca unazad i možemo postaviti nekolicinu pitanja koja čelnike kluba, pre svega one koji navodno vode računa o sportskom sektoru, direktno povezuju sa nekim odlukama koje su dovele do šabačkog fijaska.

Pre svega, ko je doneo odluku da se u takmičenje na tri fronta, od koga život kluba zavisi, uđe sa gotovo omladinskim sastavom i to igračima koji su se u prošloj sezoni borili za opstanak u Omladinskoj ligi Srbije i jedva pretekli? Od trenutka otkako su “pretekli” (a moglo bi svašta da se napiše i kaže) više i ne postoje prenosi omladinskih selekcija na klupskim video platformama, sve dok nedavno na jednoj od sportskih televizija nije iznenada pušten prenos duela Vojvodine i crno-belih (6:0), kao horor film u popodnevnim časovima.

Ko je dozvolio da Partizan uđe u takmičarsku sezonu sa samo jednim levim bekom i da posle povrede Marija Jurčevića, inače izuzetno važnog u sistemu igre na kome se insistira, stručni štab praktično nema rešenje i mora da improvizuje?

Foto: MN Press / Nebojša Paraušić

Ko je odredio “targete” u ekipi, te zarad pojedinaca zapostavio većinu ostalih fudbalera, besomučno ih eksploatišući u javnosti do tačke pucanja? Na taj način je i igračima koji su u ovom momentu “zreli” za Teleoptik, a i svlačionici, u kojoj je već tenzično tim povodom, jer neke stvari naprosto nisu prirodne, učinjena medveđa usluga. Mediji još od `90-ih godina “ne prodaju” igrače, niti ih u Srbiji prodaje reprezentativni poziv, u godinama za nama u potpunosti devalviran. Svedoci smo da je kod Dragana Stojkovića na svakom spisku posle Svetskog prvenstva bilo “i kuso i repato” i da ni on sam verovatno nije znao koga je zvao.

Onaj ko želi da vidi igrače, skenira ili kupi, u današnjem vremenu, eri tehnologija, koristi napredne platforme, skaute, te je na mečevima sa, recimo, Crvenom zvezdom, TSC ili Mačvom, gde je bilo “gusto”, mogao da se uveri o stvarnom kvalitetu, a on je, blago rečeno – oskudan i tu ne pomaže ni da se manadžer, recimo, turistički fotografiše sa Donaldom Trampom, umesto sa Gvardiolom.

Višu silu i loptu niko nije prevario

Taj prosek, palanačko razmišljanje, odluke s brda s dola, van svakog rezona za renome jednog Partizana, plaćen je eliminacijom iz dva evropska takmičenja, porazom u večitom derbiju i sinoćnom eliminacijom u Kupu Srbije od prvoligaša Mačve, uz dužno poštovanje Šapčanima. Pride je verovatno uticao na vrednost samih igrača na tržištu, što je pucanj u sopstvena kolena kad klub teži prodaji da bi preživeo.

I, koliko god navijačima taj usiljeni projekat isprva bio simpatičan i navodio na bajkovitu priču o “deci herojima”, dolazimo do surove istine, koju će u Humskoj morati da shvate i prihvate, jer opravdanja su sve tanja, a alibija sve manje – Partizan ne trpi prosek i ne može da živi bez rezultata. Partizan je decenijama unazad kompletan paket – igra, utisak, rezultat i samo time se merio uspeh kluba, ne praznim pričama i obećanjima o vrapcima u ruci i golubovima na grani.

Foto: MN Press / Nebojša Paraušić

Slušaćemo danas, verovatno i čitati o odgovornosti Srđana Blagojevića, koja je neupitna, igrača od kojih su neki ni krivi ni dužni postali nosioci igre velikog Partizana, možda će se i klupski butik iznova otvoriti, preseći vrpca i treći put u ovom veku. Možda će na zvaničnim klupskim glasilima izaći i poneki buket cveća (da se čovek prekrsti), biće možda i priče o internatu, doniranom veštačkom terenu FSS, poneka uvreda na račun bivše Uprave, obećanja o vrapcima, golubovima, višemilionskim transferima i – trofejima. Ah, da... Ta prokleta, motivisana Mačva.

Samo neće biti preuzimanja kolektivne odgovornosti, te lekcije se u Partizanu, u foteljama, brzo nauče, ma koliko prethodnici, pa i prethodnici prethodnika bili mrski, omraženi i krivi za sve. To bi značilo neprijatno priznanje da jasan plan nije ni postojao, da je sve bila gotovo improvizacija kratkog daha i da je “viša sila” u jednom trenutku složila neke kockice, a sada je počela na brzinu da ih “kvari”, jer Boga i loptu niko nije prevario... Bar ne na duže staze.

(Z. Ivković)