Paunović dao intervju Englezima: "Evo šta ću reći igračima pred meč, pitali su me da li sam svestan šta radim"

Novi selektor reprezentacije Srbije, Veljko Paunović, otvoreno je govorio o svom bogatom iskustvu, lekcijama koje je naučio dok je igrao i trenirao u inostranstvu, kao i o velikom izazovu koji ga očekuje u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

Dao je Paunović intervju za britanski "Guardian" i otkriva zašto mu je Engleska donela najvažniji preokret u karijeri i kako vidi budućnost srpskog fudbala.

Preporučujemo

Paunović, koji je pre nekoliko nedelja preuzeo reprezentaciju Srbije, priseća se početaka svoje trenerske karijere i nasleđa koje je dobio od svog oca Blagoja, nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije.

- Volim da zatvaram krugove, i ovo bi mogao biti još jedan. Postoji veza: moja karijera van zemlje, odlazak u Španiju, put oko sveta, pa povratak. I ova prva utakmica, veza sa nasleđem koje mi je ostavio moj otac, sa onim što sam nasledio od njega.

Dok je odrastao, postoje tri utakmice o kojima se najviše pričalo kod njegovog oca, mečevi koji mu odzvanjaju u sećanju. Blagoje Paunović, defanzivac koji je 39 puta igrao za Jugoslaviju i postao trener, pričao je sinu o tome kako je bio pozvan da igra na Peleovom oproštaju na Marakani 1971. („Rekao je da su Jugoslaviju ljudi videli kao evropske Brazilce“), finalu Evropskog prvenstva protiv Italije 1968. i utakmici koja ih je tamo dovela, protiv svetskih šampiona.

Tog dana u Firenci, Blagojeva Jugoslavija je pobedila Englesku; večeras na Vembliju, Veljko počinje protiv iste zemlje.

- Ta pobeda imala je velike posledice. Moj otac je mnogo pričao o Bobiju Muru, koliko je bio impresivan. Pričao je o toj generaciji: njihovo fizičko prisustvo, njihova sposobnost da zastraše. Verovali su da su šampioni; postojala je fudbalska aristokratija u svemu što su radili. Osećali su se snažno, imali su aroganciju, ali u dobrom smislu. Ova generacija danas je supersila koja ima sve: veoma moderan tim, sa dubinom i raznovrsnošću. Postigli su 18 golova, nisu primili nijedan. 

Foto: Guardian

Engleska je dala pet golova u Beogradu u septembru, zbog čega Paunović ovde naglašava koliko je njegov zadatak težak. Orlovi su treći u grupi, Srbija je na ivici eliminacije, imaju dve utakmice da nešto spasu, druga je u nedelju kod kuće protiv Letonije. Čak i pobeda u obe možda neće biti dovoljna, a ako bude, čekaju ih dve baraž utakmice za plasman na Svetsko prvenstvo.

To je ogroman zadatak, dodeljen mu iznenada. Neočekivano je dobio otkaz u Ovijedu, u Beogradu je to bila prilika. Čovek koji je proveo 24 dana između trenerskih poslova u Tigresu i Ovijedu sada je prošao 21 dan između Ovijeda i reprezentacije. Kako on priča, to se dugo spremalo.

- Od dana kada sam rođen, imao sam ulogu modela kod kuće. Kao da je moj put bio zacrtan i usput smo uvek pričali o fudbalu.

Ti razgovori su ga oblikovali. Paunović priča o „neraskidivim“ vrednostima koje mu je otac preneo, onima koje on naziva horizontalnim i vertikalnim kodovima, lekcijama iz akademije Partizana i kako ih je oblikovalo socijalističko društvo. Ipak, njegov put, koji retko bira nego pre prati, sa primesom žaljenja kako ga opisuje, odveo ga je iz zemlje sa 17 godina, nakon što je debitovao u Partizanu.

Fudbalski uticaj balkanskog rata video se 1992. kada je Jugoslavija (tada u stvari Srbija i Crna Gora) izbačena sa Evropskog prvenstva zbog UN-embarga. Njihovo mesto zauzela je Danska, koja je kasnije osvojila titulu.

- Fudbal još duguje Srbiji, u ovom slučaju naslednicima Jugoslavije. Izuzetni sinovi koji su se pojavili bili su Dejan Stanković, Saša Ilić, Mateja Kežman. Bio sam tu sa mnogima, ali ta generacija je sve napustila. Svi iz istog razloga, ali različitim putevima. Nisam razumeo šta se dešava oko mene. Kad je sve počelo, imao sam samo jedan san: da igram za Partizan, za reprezentaciju, da idem na Svetsko prvenstvo. Nisam hteo da dugo čekam da stignem tamo, a moj napredak u srpskom sistemu je to i sugerisao. Ali onda sam otišao. Mnogi su imali sjajne karijere; za druge, kao mene, nije uspelo kako je moglo. To je zbog neiskustva i okolnosti, koje su bile izuzetne u najnegativnijem smislu.

Foto: MN Press / M. Metlaš

Paunović je proveo 16 godina seniorske karijere u inostranstvu, uglavnom u Španiji, zaradio dva poziva u reprezentaciju. Počeo je trenersku karijeru u mlađim selekcijama Srbije, vodeći omladince do epske svetske titule 2015, pobedivši u produžecima u šesnaestini finala, četvrtfinalu, polufinalu i finalu. Onda je ponovo krenuo: Čikago, Riding, Gvadalahara, Monterej, Ovijedo.

- Bio sam svuda, ali moja epifanija dogodila se u Engleskoj. Prva godina u Ridingu bila je veoma lepa; druge su nas potopili embargo i oduzimanje bodova. To je bolelo, ali smo izbegli ispadanje i to je bila lekcija koju sam primenio svuda. Promenilo je moj pogled, učinilo me zrelijim.

Paunović govori o zadatku koji je pred njim sa Srbijom:

- Mnogi su pitali: ‘Da li si svestan šta radiš?’ Naravno da jesam. Kad su direktori saveza došli u Madrid da me uvere, pričali su o četvorogodišnjem projektu. A ja sam rekao: ‘A šta sad?’ Rekli su: ‘Teško je.’ Rekao sam: ‘Hajde obrnuto, hajde da se fokusiramo na ovo.’ Znam da je komplikovano, ali isto tako znam da je u fudbalu moguće.

- Počinjemo protiv jedne od najboljih reprezentacija na svetu. Ali to je moja dužnost. Nije u našim genima da odustajemo. Reći ću igračima: ‘Malo ko dobije šansu da vidi utakmicu na Vembliju; drugi dobiju priliku da igraju; sa tribina ne možeš ništa da promeniš, ali ljudi na terenu mogu da odjeknu, ostave nasledstvo.

(Telegraf.rs)